„Kada pričamo o kolubarskom kraju, nije samo priroda ta koja mu daje lepotu, ljudi su ti koji daju poseban kvalitet celom mestu. To su vispreni, sposobni ljudi koji žele da rade, bez takvih ljudi nije moguće praviti bilo kakve planove. Izuzetan je osećaj kada vi kao organski proizvođač stanete iza ostalih organskih proizvođača koji su iz istog kraja, to znači da verujete svakom od njih“, opisuje koordinator Biodistrikta Kolubara Pavle Đorđević šta je najveće bogatstvo prvog ekološkog regiona u Srbiji.
„Prema poslednjem popisu iz 2023. godine, skoro polovina vlasnika poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji je starija od 65 godina, a preko petine ima između 55 i 65 godina. Kada saberete te cifre, dobijete rezultat da je to mnogo više od polovine ljudi od kojih trenutno zavisimo u proizvodnji hrane. Ko će u Srbiji proizvoditi hranu za pet do deset godina? Stalno pričamo o tome kako je neophodno da se mladi vrate na selo i uključe u poljoprivrednu proizvodnju, ali ako za to ne stvorimo uslove, od tih apela neće biti ništa“, upozorava Pavle Đorđević, koordinator Biodistrikta Kolubara.
„Nama u biodistriktu je upravo to bio cilj – da u našoj sredini zajednički obezbedimo uslove da mladi ostanu i da dođu neki novi“, ističe Đorđević. Ovaj rođeni Beograđanin spada u te nove, koji su zamenili grad za selo.
Pavle je u Beogradu živeo i školovao se, doktorirao je na Poljoprivrednom fakultetu i radio u Institutu za multidisciplinarna istraživanja, a zatim u Institutu tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti. Dok se bavio naukom, uporedo je maštao da jednog dana započne proizvodnju organske hrane.
Bašta koja može svašta
Kada je 2017. godine pronašao napušteno gazdinstvo u Gornjoj Bukovici u Kolubarskom okrugu, renovirao ga je uz pomoć porodice. Onda je „zarazio“ i druge mlade, fakultetski obrazovane ljude iz grada da mu se pridruže i osnovali su preduzeće „Organela“, za sertifikovanu organsku proizvodnju i preradu voća i povrća. Ovaj poljoprivrednik, rođeni Vračarac, osnovao je i jedinstvenu baštu pod nazivom „Bašta može svašta“, iz koje se besplatno hrane deca obolela od raka.
„Kao što sam se ja zaljubio u kolubarski kraj, to se desilo i drugima. Ovde sve više dolaze ljudi iz drugih delova Srbije“, priča Pavle o tome kako se polako uvećava broj organskih proizvođača, što „autohtonih“, što onih koji pristižu „sa strane“. To je jako važno, jer osnovu svakog biodistrikta čine organska gazdinstva.
„Kada govorimo o organskim proizvođačima, pored sertifikovanih gazdinstava imamo mnogo više onih koji rade po organskim principima, ali nemaju sertifikat. Zato je uloga biodistrikta da kroz zajednički rad podstaknemo i ta domaćinstva da pređu na sertifikovanu proizvodnju“; navodi Đorđević.
Zašto se na tome insistira? „Sertifikat nije samo formalnost. Velika je razlika kada ono što radite bude podvrgnuto kontroli, kada vam dođe inspektor i uzme uzorke sa terena. Vi onda imate potvrdu ’crno na belo’ da zaista sve radite kako treba. Sigurni ste vi kao proizvođač, siguran je vaš komšija koji želi da vas preporuči turistima i drugim kupcima, a sigurni su i oni koji od vas kupuju hranu da je ona zdrava i bezbedna za njih i njihovu decu“, podvlači koordinator Biodistrikta Kolubara.
Tek kada nešto upoznate, možete da ga zavolite
Ovaj doktor nauka nastanjen u Gornjoj Bukovici, pored prirodnih i privrednih potencijala, vidi veliku šansu za razvoj kolubarskog kraja u povezivanju lokalnih aktivnosti sa obrazovnim i naučnim institucijama. Počev od malih nogu.
„Odlično sarađujemo sa lokalnim školama. Znamo kako nastavnici rade s decom, da to nije samo formalno obrazovanje, već da se trude da prošire njihovo znanje na terenu. Ovde je i Istraživačka stanica Petnica, koja je usavršila mnoge učenike i studente kroz dodatno obrazovanje. Bez temeljnog obrazovanja nema daljeg razvoja“, uveren je Pavle, „jer čovek voli ono o čemu zna, a da bi znao mora da uči. Mi moramo da učimo o svakom drvetu, o svakoj životinji, o biljkama, o različitim jedinkama i tek kada ih upoznate, onda možete i da ih zavolite“.
Jedan od dokaza da se u Biodistriktu Kolubara priče o biodiverzitetu ne svode na puke fraze je Banka semena u opštini Mionica, „sklonište“ za autohtone sorte voća i povrća. „Oni rade jednu fantastičnu stvar – čuvaju stare sorte od zaborava. Priroda kada stvori neku sortu, to je jedinstvena kreacija koja je neponovljiva. I vi, ako izgubite neku sortu, ona odlazi u nepovrat, nikada ne možete da je vratite. Zato je veoma bitno očuvanje takvih sorti, jer to su sorte koje su se decenijama, nekada i vekovima prilagođavale ovim prostorima i one su već naučile kako da se ponašaju u skladu sa našim uslovima“, objašnjava Đorđević.
On, zato, predlaže da se pređe na konkretne akcije i kada je reč o životinjama „starosedeocima“, kao što su krave buše, autohtono balkansko goveče. „Krave buše su odgajile naš narod“, podseća Pavle, „one su ovde vekovima. Nažalost, one izumiru sa dolaskom novih, produktivnijih rasa, jer hoćemo više mleka i mesa. Krave buše su potisnute, iako one daju mleko vrhunskog kvaliteta, neuporedivo boljeg od onoga koje proizvode krave koje daju više mleka“.
Zadatak organske proizvodnje je upravo to – da malo prikočimo, opominje Đorđević. „Količine su, naravno važne, ali ne smemo dozvoliti da u toj trci da proizvodimo sve više i više, potpuno uništimo kvalitet – onaj osnovni razlog zašto uzgajamo hranu“.
Od otpada resurs
Stoga je uloga biodistrikta da pomiri kvalitet i finansijsku održivost, što se najbolje postiže kroz deljenje znanja. To može da se radi „vertikalno“, s generacije na generaciju, i „horizontalno“, od imanja do imanja.
„Otkada smo napravili biodistrikt, među nama kruže informacije o tome šta je ko unapredio na imanju i na koji način. Takođe, uradili smo i to da svako organsko imanje od granja, lišća, pokošene trave, sena, stajnjaka, napravi gredicu koja služi kao komposter, u koji stavite zemlju i biljka raste. Poenta je da sve ono što vam je do sada predstavljalo otpad sa kojim niste znali šta da uradite – a neki su, nažalost, i palili organsku materiju – iskoristite kao komposter. Onda više nema dodatnog đubrenja, manje zalivate, nema okopavanja, manji je broj korovskih vrsta. Cilj nam je da svako imanje ima jedan ovakav perma model, jer je to način da se uči kako da sve ono što vam je bilo višak u prirodi, postane resurs“, objašnjava Pavle.
Koordinator Biodistrikta Kolubara ističe da im je veoma važno i da harmonizuju proizvodnju. Šta to znači? „Ako imamo više organskih proizvođača koji proizvode određene kulture, hajde da napravimo neki plan ko će šta da gaji, čega imamo viška a šta nam je deficitarno, gde se troši više a gde manje energije i da napravimo jednu jedinstvenu ponudu kao biodistrikt. Kada neko dođe da imamo što više različitih proizvoda na jednom mestu, da kupac nađe sve što mu je potrebno“.
Uzgajanje poverenja
Da bi se sve to postiglo, biodistrikt mora da uzgaja i međusobno poverenje, dodaje Pavle. „Izuzetan je osećaj kada vi kao organski proizvođač stanete iza ostalih organskih proizvođača koji su iz istog kraja, to znači da verujete svakom od njih. Vi možete da ponudite i prodate proizvod svakog od njih kao svoj lični, i to je najveće bogatstvo biodistrikta“.
Zajedništvo donosi još nešto. „Poljoprivredni proizvođači retko leti odlaze na odmor, moraju da čekaju zimu. Zato o moru samo maštaju. Mi smo na nekoliko imanja uveli praksu da ako vlasnici odu na odmor, drugi brinu o tom imanju, jer i poljoprivrednici imaju dušu“, podseća Đorđević.
On ističe da je i kod ljudi važan kvalitet za rast. „Kada pričamo o kolubarskom kraju, nije samo priroda ta koja mu daje lepotu, ljudi su ti koji daju poseban kvalitet celom mestu. To su vispreni, sposobni ljudi koji žele da rade, bez takvih ljudi nije moguće praviti bilo kakve planove. Bolje je da nas je i manje, ali da zaista verujemo u ovo što radimo. Međutim, naš cilj nije zatvorena zajednica, već da se na različite načine povezujemo sa drugima van ovoga kraja“, poručuje koordinator Biodistrikta Kolubara.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.
Foto: Sanja Knežević, FAO