Svi naši vlastodršci od nastanka savremene srpske države do danas, istrajno su se držali tradicije da što više narodnog novca strpaju u svoj i džep svojih bližnjih. Običaj da vladajuća partija prosto sraste s novcem koji drugi zarađuju, doživeo je „tržišnu ekspanziju“ sa osnivanjem prvih banaka i industrijskih preduzeća u Srbiji.
Ovako nam je kako nam je i zato što svaka nova vlast u Srbiji ima opsesiju da sve ono što su uradili njeni prethodnici, baci na „đubrište istorije“, tvrde kritičari našeg večito uzburkanog političkog života. Ipak, ti što stalno nešto zakeraju, nisu baš u svemu u pravu. Svi naši vlastodršci od osamdesetih godina 19. veka do danas, nepokolebljivo su se držali tradicije da samo oni kontrolišu tokove novca, uprkos stranoj sili i nepravdi kojima smo neprekidno bili izloženi.
Čim se Srbija oslobodila turskog ropstva, u žurbi da se modernizuje krenula je prečicom – umesto da gubi vreme na gradnju nezavisnih institucija što je moglo potrajati kao „zidanje Skadra na Bojani“, oslonila se na „partijski razvoj“. Taj model rasta podrazumeva da su partije mnogo više od političkih organizacija, one su smisao svekolikog života u Srbiji, naročito kad dođu na vlast. Onog trenutka kada je osvoje, svaka pravi svoje „nezavisne institucije“ kojima će prigrabiti što više novca za što kraće vreme, pre nego što narod pobesni na ulicama.
Pojava dugog trajanja
Običaj da vladajuća partija prosto sraste s novcem koji drugi zarađuju, doživeo je „tržišnu ekspanziju“ sa osnivanjem prvih banaka i industrijskih preduzeća u Srbiji.
„Zapravo, sve do Drugog svetskog rata, svaka partija je imala jednu ili više privatnih akcionarskih banaka i preduzeća praktično u svom vlasništvu. Ona akcionarska društva koja su osnivali privrednici bez direktnih veza sa aktuelnim političkim strukturama, brzo su propadala, a dešavalo se i da sami akcionari iniciraju da se u upravni odbor uključe funkcioneri partije na vlasti“, navodi Vesna Aleksić, naučni savetnik u Institutu za noviju istoriju Srbije u analizi o sprezi politike i novca u Srbiji, za koju zaključuje da je to „ekonomsko-istorijska pojava dugog trajanja“.
Povlastice uske grupe ljudi gušile su tržišnu konkurenciju. Ona se u Srbiji svodila na to da su banke i preduzeća u čijim upravnim odborima su sedeli predstavnici partija koje su izgubile vlast, čekali da njihovi ponovo „preuzmu kontrolu“ na narednim izborima, a neretko i društvenim prevratima. Partijski „stručnjaci“ su finansijski iscrpljivali akcionarska društva ogromnim kreditima bez pokrića ili nerealno visokim tantijemama, lažirajući bilanse i godišnje izveštaje, sve dok u nekim slučajevima ne bi i društvo i njegove ulagače doveli do propasti.
Bankokratija kupuje i savest
Javnost je veoma retko reagovala na besprizorna bogaćenja političara i stranačkih predstavnika. Većina je gledala kako da nađe svog čoveka u vlasti i tako otme makar mali deo kolača za sebe, ili da nekako preživi držeći se pravila „ćutanje je zlato“. Koliko lažu i kradu oni na vlasti moglo se čuti jedino od predstavnika opozicije, koji su narodu otvarali oči ne bi li ih izabrao na sledećim izborima ili silom doveo na čelo države, kako bi i oni mogli da lažu i kradu.
U tom političkom prepucavanju, u vreme Kraljevine Srbije skovan je i termin bankokratija za političare koji su samo zahvaljujući svojim jakim vezama sa vladajućom strankom postavljani u upravne odbore banaka, iz kojih su izvlačili basnoslovno visoke tantijeme i tako se bogatili.
Među retkima koji su kritikovali ovakve pojave, bili su pojedini domaći ekonomisti, poput Nikole Stanarevića, koji je još 1924. u nizu tekstova upozoravao da je sprega banaka i političara tolika, da se tako nešto deset godina ranije nije moglo ni zamisliti. Srpski ekonomista je ukazivao da je to slučaj čak i u Upravnom odboru Narodne banke, te da se „intervencije narodnih poslanika, ministara, najbližih srodnika predsednika vlade na svršavanju poslova u raznim ministarstvima, odvijaju na štetu opštih interesa i državne kase“.
Po njegovim rečima, suzbijanju korupcije nije mogao da pomogne nijedan zakon, jer se zakoni nisu poštovali. „Bankokratija dvojako deluje. S jedne strane, uz pomoć uticajnih ljudi na položaju, ministara, narodnih poslanika, visokih državnih činovnika u upravnim odborima, povoljno se uz pomoć države završavaju poslovi: zakupi dobara, skidanje sekvestra, dobijanje šuma, liferacija i koncesija. S druge strane, pomoću takvih banaka, utiče se na listove, kupuju se savesti, dovode se birači u zavistan položaj“, opisivao je Stanarević situaciju u srpskom društvu.
Ugledajte se na Slovence
Ipak, bilo je pokušaja da se bankokratiji stane na put. Janko Hacin, direktor Prve hrvatske štedionice kao i Udruženje banaka u Beogradu ukazivali su na potrebu da se kreditne prilike postave na zdraviju osnovu, naročito u Srbiji, kao i da se smanje rizici i gubici novčanih zavoda, što je bio neizostavan uslov za snižavanje kamatnih stopa na bankarske kredite.
Naime, pokazalo se da su, zbog zakonom propisane tajnosti poslovanja ali i gotovo nikakve kontrole Narodne banke nad radom srpskih akcionarskih banaka, mnogi privrednici koji bi ostajali bez novca, tražili i dobijali kredite u pet i više banaka istovremeno. Zabeleženo je da je jedna firma, koja je prikazivala da ima dobit od 100.000 dinara, imala kredit u tom iznosu ne kod jedne, nego čak u 18 banaka, od kojih je svaka „živela u uverenju da je ona jedini finansijer te firme“.
Kao primer kako bi banke u Srbiji trebalo međusobno da razmenjuju informacije, Hacin je isticao ljubljanske banke koje su svakog meseca slale filijali Narodne banke stanje obaveza svojih dužnika i od nje primale izveštaje o stanju njihovih obaveza kod ostalih ljubljanskih novčanih zavoda. Zahvaljujući tome, 1929. godine su uvedeni Obaveštajni kreditni odseci kod Narodne banke, koji su umnogome doprineli sređivanju kreditnih prilika u Srbiji.
Službenik „kontroliše“ šefa
Za ozbiljnije suzbijanje korupcije u srpskim bankama bilo je potrebno izmeniti odredbe Zakona o akcionarskim društvima iz 1896. godine, koje su se odnosile na kontrolu rada novčanih zavoda. Problem je bio u tome što je organizacija akcionarskih društava bila takva, da pojedini akcionari nisu imali pravne a svi zajedno ni realne mogućnosti da kontrolišu rad uprave.
Oni su morali da se oslone na nadzorni odbor čije članove su, suprotno praksi u razvijenim zapadnim zemljama, birali članovi uprave. To je dovelo do paradoksalne situacije, upozoravao je Hacin: „Često nađemo u upravi oca ili strica a u nadzornom odboru sina ili nećaka. Naročito kod akcionarskih banaka, vidimo u upravi redovno direktore, a u nadzornim odborima potčinjene im činovnike koji treba da vrše nadzor nad svojim šefovima“.
Ovakva praksa je izmenjena tek nakon punih trideset godina od donošenja Zakona o akcionarskim društvima Kraljevine Srbije. Novi Trgovački zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1937. godine, pored toga što je na čitavoj teritoriji države dozvolio osnivanje akcionarskih društava sa ograničenom odgovornošću, jasno je precizirao dužnosti i obaveze nadzornog odbora kao kontrolnog organa, a uvedene su i institucije poverenika i spoljašnjeg nadzora društva.
Međutim, za mnoge srpske banke Trgovački zakon došao je suviše kasno, o čemu govori i veliki broj bankrotstava i prinudnih likvidacija, naročito u periodu od 1931. do 1936. godine, navodi Aleksić. Novi zakon nije uspeo ni da zaživi u praksi, jer je vrlo brzo izbio Drugi svetski rat.
Ko su bili štromani?
Prema Zakonu o akcionarskim društvima koji je na snazi ostao sve do Drugog svetskog rata, prilikom osnivanja preduzeća sa dominantnim učešćem stranog kapitala, bilo je neophodno da polovina članova uprave bude iz Srbije, odnosno Jugoslavije. Stranci su brzo shvatili kako se osvaja domaće tržište, pa su u nastojanju da obezbede povoljniji tretman i posebne poreske olakšice, u svoje upravne odbore uključivali najuticajnije političke predstavnike države, takozvane štromane.
Zorica Žarković
Finansije Top 2024/25 u izdanju časopisa Biznis & finansije
Foto: urfingus, Depositphotos