Da li je moguće opljačkati vetar? To se upravo događa među vetroelektranama koje su postavljene previše blizu i zato lopatice rotora usporavaju protok vazduha koji ih pokreće, odnosno vetroturbine kradu vetar jedna od druge. Usled toga, smanjuje se i količina proizvedene energije, a situacija je najkritičnija na Severnom moru. Naučnici su upozoravali na ovaj problem pre više od decenije, a sada tvrde da će doći do pravnih i političkih sukoba oko pljačke vetra ako susedne države ne počnu međusobno da sarađuju. U ovako podeljenom svetu, to je lakše reći nego učiniti.
Prema podacima holandskog istraživačkog programa NWA za ekologiju, trenutno u priobalju Severnog mora postoji više od 460 vetroturbina. Holandski naučnici procenjuju da će do 2030. na ovom prostoru biti 1.700 vetroelektrana i čak 9.000 ovih postrojenja do 2050. godine. Tako ambiciozni planovi ne bi bili sporni kada bi vetar bio neograničen resurs za proizvodnju energije, ali nažalost nije.
Nemački fizičar Aksel Klajdon sa Institutu Maks Plank i još neki naučnici ukazali su na tu činjenicu pre više od deset godina, upozorivši da prevelika gužva u rasporedu vetroturbina može dovesti do fenomena koji se kolokvijalno naziva „krađa vetra“. Lopovi su same vetroelektrane, koje kada su postavljene previše blizu kradu vetar jedna od druge. Lopatice rotora usporavaju protok vazduha koji ih pokreće, ali se taj efekat ne proteže samo do sledeće turbine, već i do 100 kilometara unaokolo.
Vetar nastaje Sunčevim zagrevanjem Zemljine površine koje nije ravnomerno, što stvara razlike u atmosferskom pritisku. Promene u vremenskim obrascima znače da brzina vetra i proizvodnja energije mogu značajno da variraju i teško ih je precizno predvideti. Vetar jeste obnovljivi izvor, ali energija vetra se generiše samo kada vetar duva brzinom u određenom rasponu. Ako je morska obala prenaseljena turbinama, tada vetrovi blizu Zemljine površine slabe, a turbine proizvode manje električne energije.
Drugi problem je to što turbine postaju veoma velike. „Turbine su sve više, a njihove lopatice sve veće kako bi iskoristile više energije iz vetra. Najnovije turbine imaju lopatice koje mogu da se protežu više od 100 metara, što je dužina fudbalskog terena. Među najvećim priobalnim turbinama, jedna može da napaja oko 18.000 do 20.000 prosečnih evropskih domaćinstava. Ali, ovo povećanje veličine moglo bi da pogorša efekat usporavanja, jer što je veći prečnik rotora to je sporiji protok vazduha“, objašnjava Pablo Ouro, istraživač na Univerzitetu u Mančesteru.
Nemačke vetroelektrane gube energiju
Naučnici upozoravaju da ako se ništa ne promeni, prinos električne energije po jedinici površine će nastaviti da opada. Neke vetroelektrane u Nemačkoj već osećaju posledice usporavanja vetra. To se posebno odnosi na one u čijoj blizini su naknadno izgrađene dodatne turbine. U zavisnosti od lokacije, prinos je i do 15 odsto manji od planiranog, a u budućnosti bi mogao opasti još više.
Ako se proširenje u Severnom moru bude odvijalo prema trenutnim projekcijama, prinos po vetroelektrani biće smanjen i do 30 procenata u poređenju sa prvobitnim očekivanjima, navodi se u studiji Instituta Maks Plank. Istraživači Instituta Fraunhofer objavili su nedavno izveštaj koji sadrži iste prognoze.
Prethodna savezna vlada u Nemačkoj je zakonom predvidela povećanje instaliranih kapaciteta sa sadašnjih nešto manje od 10 GW na 70 GW do 2045. godine u Severnom i Baltičkom moru. Problem za Nemačku je to što je njen prostor na tom području manji nego, na primer, udeo Danske, Velike Britanije ili Holandije, ukazuje Feliks Fligner sa Tehničkog univerziteta u Drezdenu.
Nemački naučnik kaže da postoje dva pristupa u rešavanju ovog problema, od kojih je jedan tehnički. Na primer, pojedinačne vetroturbine bi mogle drugačije da se projektuju. Vetroturbine različitih visina bi generisale više energije nego kada bi se sve turbine u vetroelektrani okretale na istom nivou.
Ali, to ne može sprečiti krađu vetra ako vetroelektrane nastave da se grade preblizu jedna drugoj. Zato je potrebno da se njihova izgradnja planira ravnomernije, odnosno da države i investitori više sarađuju prilikom projektovanja vetroparkova, jer bi tako vetroturbine ostvarivale veći prinos. To znači, precizira Fligner, da je drugi pristup koji suštinski rešava problem – politički.
Trka do vode vodi u sukob
Isti stav zastupa Eirik Finseras, koji je radio istraživanje na Univerzitetu u Bergenu o tome kako bi planirane vetroelektrane u Norveškoj mogle negativno uticati na vetroturbine u Danskoj. Norveški naučnik upozorava da ukoliko se nastavi sa ovakvom politikom da svaka država planira gradnju vetroparkova vodeći računa samo o sopstvenom interesu, to bi moglo dovesti do pravnih i političkih sukoba i otežati ulaganja u energiju vetra.
„Troškovi izgradnje vetroelektrana na moru su ogromni, zbog same veličine vetroparkova kao i složenih pratećih radova, uključujući raspoređivanje plovila za posebne namene. Da bi opravdali svoju investiciju i ostvarili zaradu, veoma je važno da ulagači budu u stanju da projektuju vetrolektranu koja će proizvoditi planiranu količinu električne energije tokom 25 ili 30 godina, što je tipičan životni vek za vetroturbine. Čak i relativno malo, neočekivano smanjenje te proizvodnje može da poremeti proračun investitora i da učini vetroelektranu finansijski neodrživom“, ističe Finseras.
Ako operateri ili države pokušaju da izbegnu krađu vetra među vetroturbinama tako što će obezbediti najbolja mesta za sebe, to može ozbiljno ugroziti morsku sredinu. Trka do vode neminovno će proizvesti i prekogranične probleme. „Trenutno se u Velikoj Britaniji vode sporovi između vlasnika vetrolektrana zbog krađe vetra, ali bi uskoro to moglo da se dogodi u odnosima između britanskih, holandskih, belgijskih, francuskih i drugih investitora. Dakle, što pre predvidimo ovakve probleme i počnemo da tražimo rešenja za njih, to će biti bolje i za države i za industriju“, uveren je norveški naučnik.
Finseras preporučuje da evropske zemlje reše problem krađe vetra međusobnim dogovorima prilikom planiranja vetroparkova, kao i uvođenjem jasnih propisa kako upravljati vetrom kao zajedničkim resursom. Po njegovom mišljenju, vetar bi mogao da se tretira kao i drugi zajednički morski resursi za koje postoji regulacija, kao što su nalazišta nafte koja prelaze državne granice ili upravljanje ribljim fondom.
Lakše reći nego učiniti
Karina Virc, profesorka ekonomije i istraživač u berlinskoj Fondaciji za energiju vetra na moru slaže se da je saradnja među državama u proizvodnji energije iz vetra jedino smisleno rešenje, ali napominje da je to lakše reći nego učiniti.
„Recimo, Danska ima znatno više morskog područja nego što joj je potrebno za sopstvenu potrošnju električne energije, dok je situacija u Nemačkoj obrnuta. Ali, povezivanje novih vetroelektrana kod danske obale sa nemačkom elektroenergetskom mrežom postavlja niz političkih, tehničkih i zakonskih pitanja. Na primer, kako bi trebalo podeliti troškove i prihode između Danske i Nemačke kada se vetroelektrana nalazi u danskim vodama, ali električna energija teče isključivo u Nemačku i tamo se nadoknađuje prema lokalnom zakonodavstvu“, ukazuje Virc.
Jedno od tehničkih rešenja koje bi moglo pomoći u povezivanju novih vetroelektrana u različitim državama je dvostruka upotreba podmorskih kablova. S jedne strane, oni povezuju elektroenergetske mreže dve zemlje, a sa druge, mogu se koristiti za povezivanje priobalnih vetroelektrana.
Takav model, nazvan „Kombinovano mrežno rešenje“, već je sproveden u Baltičkom moru između nemačkog operatera mreže 50Hertz i danske kompanije Energinet. On povezuje tri priobalne vetroelektrane, dve na nemačkoj i jednu na danskoj strani. Ovo rešenje omogućava da se vetroelektrane rasporede šire nego ranije, čime se značajno povećava prinos električne energije sa istim brojem turbina.
Bojana Maričić
Biznis & finansije 240/241, decembar 2025/januar 2026.
Foto: Marc-hatot, Pixabay