Akademik Pavle Petrović: Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, sistem štiti usku ekonomsku elitu

Prema klasifikaciji Svetske banke Srbija se nalazi u kategoriji zemalja sa višim srednjim dohotkom. I to čak i blizu granice zemalja sa viskim dohotkom. Naravno, sam prelazak te granice ne bi nas učinio visoko razvijenom zemljom, kao što to nisu Bugarska ili Rumunija koje su u poslednjih četiri, pet godina preskočile taj prag. Ali bi svakako značilo da se nalazimo na dobrom putu ka prosperitetnoj državi.Međutim, Kako u svom radu „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“ objašnjava akademik Pavle Petrović, iako nakon sporog privrednog rasta i zaostajanja za zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) tokom 2010-ih, Srbija od 2018. ubrzava svoj rast, taj rast, međutim, nije dugoročno održiv i ne može da uvede Srbiju u ekonomski prosperitetne zemlje sa visokim dohotkom.

Ukratko, razlog je to što kombinacija državnog i oligarhijskog kapitalizma dominira u Srbiji, te da ona klizi ka potonjem.

Istraživanja političkih i ekonomskih institucija pokazuju da je Srbija skliznula u izbornu autokratiju, i da nastavlja tim putem, kao i da je to dovelo do iskrivljivanja pravila ekonomske igre u korist moćne elite.

Upravo to sugeriše da Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, sistemu koji samo uskoj eliti štiti svojinska (i druga) prava i ne omogućava privredni prosperitet društva, navodi Petrović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u nekadašnji predsednik Fiskalnog saveta u radu objavljenom u Zborniku: 25 godina tranzicije u Srbiji, Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES).

Taj ubrzani privredni rast od 2019. godine, je prema Petrovićevoj oceni, baziranom na sirovoj snazi, odnosno kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti. Tako je ubrzanje rasta u peirodu od 2019. do 2024. godine došlo od samo tri sektora – građevinarstva, rudarstva i IT-a.

Nasuprot sirovoj snazi, stoji rast zasnovan na pameti, odnosno tehničkom progresu, koji u Srbiji izostaje, jer je privatno preduzetništvo sputano.

Već je utvrđeno da su u Srbiji veće investicije stranih nego domaćih preduzeća. U periodu 2021-2023. bruto investicije stranih preduzeća iznosile su 21,8 odsto BDP-a, a domaćih preduzeća 18,8 odsto.

Najveći deo investicija dolazio je od države – 41,9 odsto. Ulaganja domaćinstava su iznosila 16,7 odsto BDP-a. Ako uzmemo u obzir da su strane investicije često podržane subvencijama, onda faktički više od 60 odsto investicija je vođeno državom.

Ako zadržimo isti model rasta, uz očekivano smanjenje stranih investicija, ali i nestašicu radne snage, čeka nas usporavanje rasta BDP-a za oko jedan procentni poen godišnje, na nivo rasta CIE država, što bi zapravo značilo da prestajemo da ih sustižemo.

„Jedini način da Srbija obezbedi dugoročno visoku i stabilnu stopu rasta je da se doprinos tehničkog progresa sa sadašnjeg veoma niskog nivoa i u tome približi zemljama CIE. Ali ova velika, strukturna promena zahteva napuštanje državnog modela rasta i stvaranje uslova da se domaće privatno preduzetništvo razmahne“, ukazuje Petrović.

Naravno, prvo pitanje je zašto privatno preduzetništvo nema veći zamah i zašto domaće privatne kompanije ne investiraju.

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, Petrović ističe da se radi o kvalitetu ekonomskih institucija, pri čemu se one shvataju kao „pravila igre“ i predstavljaju zakone i propise, ali još i važnije, njihovu primenu.

Pozivajući se na istraživanja nobelovca Darena Adžemoglua, Petrović je i na rezultatima za Srbiju pokazao da se ekonomski prosperitet javlja tamo gde su ekonomska pravila igre dobra i gde se poštuju.

Tako zemlje sa visokim stepenom vladavine prava, koja se uzima kao pokazatelj ekonomskih pravila igre, su ujedno i one koje imaju najveći dohodak po stanovniku, na primer razvijena Evropa, dok one sa niskim nivoom vladavine prava, Zapadni Balkan, uključujući Srbiju, zatim Moldavija, Jermenija itd, imaju nizak dohodak.

Ako smo utvrdili da efikasne institucije, odnosno pravila igre, doprinose privrednom rastu, i to posebno kroz podsticanje tehničkog progresa, postavlja se pitanje šta ih određuje.

„Politička moć i njena raspodela određuje ekonomske institucije – pravila igre po kojima ekonomski subjekti ’igraju’. Politički moćne grupe su u poziciji da ova pravila ’iskrive’ u svoju korist, i tako prisvoje veći deo dohotka (’kolača’), iako to može dovesti do manjeg ukupnog dohotka (’kolača’) od onog koji je data privreda u stanju da stvori.“

Na osnovu svog istraživanja, Petrović ističe da bolje ekonomske institucije, a time i veći dohodak, se javljaju kada je politička moć šire raspoređena, jer se tada uspostavlju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost.

Velika koncentracija političke moći daje suprotan rezultat.

Političke institucije, odnosno politička pravila igre, snažno su se urušile u Srbiji tokom poslednjih deset godina, što je dovelo do visoke koncentracije političke moći.

Petrović ukazuje i na analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteburgu) koje pokazuju da je Srbija izborna autokratija, i to jedina na Zapadnom Balkanu.

Ona je to postala još 2014. godine, i nalazi u društvu Mađarske, Rusije i Turske. Kao osnovni pokazatelji koji su svrstali Srbiju u izbornu autokratiju navode se izborne neregularnosti (zaštrašivanje opozicije, izborne prevare i neregularnosti u biračkim spiskovima), kontrola medija (podrivanje slobode medija, cenzura i korišćenje dezinformacija), politička polarizacija i slabljenje institucija (erozija zakonodavne i sudske kontrole nad izvršnom vlašću).

Izneti indikatori pokazuju da uska elita u Srbiji ima ogromnu političku moć. Koncentrisana politička moć dovodi do neefikasnih ekonomskih institucija (’iskrivljenih pravila igre’) na dva načina, direktno, tako što se ne primenjuju zakoni ili se pak reinterpretiraju, i indirektno tako što se zakon menja u korist političke elite.

Petrović ističe i da je kod nas dobar primer slučaj Generalštaba, odnosno ukidanja statusa kulturnog dobra zgrade Generalštaba u Beogradu koje bi omogućilo njeno rušenje i izgradnju komercijanog objekta.

Prvo se pokušalo da se status kulturnog dobra ukine nepoštovanjem zakona, a kada to nije uspelo, prešlo se na promenu zakona (lex specialis). Što je posebno bizarno odmah nakon usvajanja došlo je i do reinterpretacije („tumačenja“) upravo donetog zakona. Tako je Srbija u kratkom periodu i ’u malom’ pokrila sva tri izneta načina iskrivljivanja pravila igre u korist uske elite: nepoštovanje zakona, donošenje novog zakona i najzad reinterpretacija zakona.

Trend urušavanja političkih institucija pratilo je i urušavanje ekonomskih institucija..
Tako je stepen vladavine prava, kao najopštiji pokazatelj koliko se ekonomska pravila igre poštuju, veoma nizak u Srbiji, i snažno opada od 2014. – sa 54. mesta u svetu Srbija pada na 96. u 2025.

Prvi mehanizam je eksproprijacija, odnosno „pljačka“, koji kaže da moćna političko ekonomska elita ne može kredibilno da se obaveže da će poštovati postojeće zakone, pravila igre i da neće prisvojiti tuđe plodove investiranja bilo da se radi o dohotku ili imovini.
Preduzetnici koji se nakon investiranja s tim suoče, smanjiće obim proizvodnje i investiranja, a u ekstremnom slučaju prestati sa radom.
Oni drugi, koji tek razmišljaju da investiraju, odustaće ili će smanjiti investicije. Slaba zaštita imovinskih prava i teško izvršavanje ugovora, slabo sprovođenje propisa i visoka korupcija ukazuje da prethodni mehanizam važi za Srbiju.

Ovaj mehanizam može da objasni veoma niske investicije domaćeg privatnog sektora, ali i generalno umrtvljenost domaćih preduzetnika. Posebno, izloženi mehanizam nudi objašnjenje za minimalne investicije u nove proizvode, nove poslovne modele, i uopšte u istraživanje i razvoj domaćeg IT sektora. Naime to su rizične investicije sa veoma neizvesnim ishodom, ali i velikim dobitkom ako se pokažu uspešnim. Nesigurnost da će se taj, veoma neizvesan dobitak i prisvojiti „ubija“ želju preduzetnika da inoviraju, odnosno da preduzimaju ove rizične projekte. Rezultat je odsustvo inoviranja domaćeg IT sektora, što je u snažnom kontrastu sa eksplozijom preduzetništva (startapova) u ovom sektoru u svetu.

Sledeći izvor neefikasnosti potiče od potencijalnih ekonomskih gubitnika, a to su privilegovane firme povezane sa moćnom političkom elitom, kao i veliki broj manjih preduzeća koji funkcionišu u okviru klijentelističke partijske mreže. Ograničen pristup tržištu, nizak nivo konkurencije, slabo poslovno okruženje i visoka korupcija, sugeriše da prethodno važi za Srbiju.

Ovako iskrivljena pravila igre u korist moćne političko-ekonomske elite sprečavaju privredni rast baziran kreativnoj destrukciji, gde putem fer tržišne utakmice i zagartovanih svojinskih prava, pobeđuju najefikasniji donoseći nova znanja, tehnologije i poslovne modele. Glavni ekonomski gubitnici kreativne destrukcije bile bi, međutim, privilegovane firme, što će moćna političko-ekonomska elita sprečavati, a time i ekonomski prosperitet Srbije.

Ilustracija ovog slučaja je sektor građevinarstva u Srbiji gde se izdvojilo desetak privilegovanih firmi koje pripadaju vladajućoj eliti i koje praktično dobijaju sve poslove vezane, direktno ili indirektno, za državu i to neposrednim dogovorom ili pak na netransparentnim tenderima.

Treći, bazični i najvažniji izvor neefikasnosti sistema sa velikom koncentracijom političke moći je mehanizam političkog gubitnika, tj. opasnost od gubitka vlasti elite koja bi mogla nastati uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, odnosno fer pravila igre.

Foto: Pixelery.com, Depositphotos