Negativne cene struje stižu u Srbiju: Ko profitira, a ko plaća raču

Iza naizgled paradoksalnog koncepta krije se složena realnost savremenih energetskih tržišta – prevelika ponuda električne energije iz obnovljivih izvora u određenim satima dana stvara pritisak koji gura cene ispod nule, primoravajući proizvođače da bukvalno plaćaju za to da neko preuzme njihovu struju. Za Srbiju, koja je van Evropske unije ali snažno integrisana u njena tržišta, uvođenje ovog mehanizma nije samo tehničko prilagođavanje već korak koji menja ekonomsku logiku čitavog energetskog sektora, piđe portal BizSrbija.

„Uvođenje negativnih cena, generalno, donosi sa sobom i pobednike i gubitnike. Na strani dobitnika nalaze se pre svega oni industrijski potrošači koji mogu fleksibilno da povećaju potrošnju u trenucima kada cene padnu ispod nule i koji će, doslovno, biti plaćeni za korišćenje električne energije. Na strani gubitnika, barem kratkoročno, nalaze se proizvođači iz obnovljivih izvora koji nemaju ugovor sa Elektroprivredom Srbije i koji se mogu naći u situaciji da ne samo da ne zarađuju, nego i da plaćaju penale na balansnom tržištu. Između ta dva pola proteže se čitav niz regulatornih, fiskalnih i strateških izazova – od načina na koji se tretira PDV na negativne cene, do budućnosti CBAM mehanizma i srpskog energetskog sektora u celini“, kaže Dejan Stojčevski, tehnički direktor SEEPEX, srpske berze struje.

Negativne cene električne energije nisu nova pojava na globalnom tržištu. U Nemačkoj, Danskoj, Belgiji i drugim zapadnoevropskim državama one se povremeno javljaju godinama, posebno tokom sunčanih ili vetrovitih vikenda kada solarne i vetroelektrane generišu više struje nego što mreža može da apsorbuje ili prenese. Mehanizam funkcioniše jednostavno: kada ponuda drastično prevazilazi potražnju, a elektrane ne mogu brzo da smanje proizvodnju, cena pada – najpre na nulu, a zatim i ispod nje.

U Srbiji se ovaj korak dugo čekao, ali nije dolazio bez razloga za odlaganje. Regulatorni okvir morao je da bude uspostavljen pre nego što bi se negativne cene mogle legalno primeniti. Ključni izazov bio je fiskalne prirode – kako tretirati negativnu cenu sa stanovišta PDV-a?

„Odgovor koji su nadležne institucije ponudile jeste da se negativna cena ne tretira kao prodaja robe – električna energija kao roba tada ima vrednost nula – već kao usluga koja se pruža onom ko preuzima energiju. Na tu uslugu se plaća PDV, a obavezu snose isključivo srpske kompanije, dok strane firme rešavaju to pitanje u skladu sa propisima zemlje u kojoj im je sedište“, objašnjava Stojčevski.

Podatak koji daje kontekst celoj situaciji jeste struktura učesnika na srpskoj berzi: od pedesetak kompanija koje trguju, svega desetak je srpskog porekla, dok je preostalih četrdesetak strane firme. To znači da mehanizam PDV-a na negativne cene, u svom punom obliku, pogađa relativno mali broj domaćih aktera, dok strane kompanije primenjuju sopstvene nacionalne propise.

Srbija nije čekala formalno uvođenje negativnih cena da bi se suočila s njihovim efektima – samo što su se ti efekti manifestovali na nešto drugačiji način. Dok je na Zapadu cena padala ispod nule, na srpskom tržištu je bila ograničena na nulu kao donju granicu. Rezultat je bio sličan pritisak, ali bez adekvatnog ventila.

„Evo, sad zadnja tri dana imamo nulte cene, negde od 11 do 4 popodne. Znači, konstantno. Dok je na zapadu negativna cena“, kaže naš sagovornik, opisujući situaciju neposredno pred uvođenje novog mehanizma.

Ovaj detalj nije beznačajan. Kada su u okolnim evropskim državama cene padala ispod nule, tamošnji akteri su pokušavali da prodaju višak energije na srpsko tržište. Srpski sistem, međutim, nije im mogao da pruži odgovarajući odgovor – cena je bila zarobljena na nuli, a sistem je primenjivao proratno smanjenje svih ponuđenih količina. Proizvođači koji nisu mogli ni da isporuče energiju po nultoj ceni, ni da je skladište, ni da je brzo isključe iz mreže, završavali su na balansnom tržištu, plaćajući penale.

„Ne mogu da prodaju, ne mogu da plasiraju robu, moraju da plate penal. To ćemo, nadam se, da izbegnemo uvođenjem negativne cene, gde će malo i da se smanji pritisak sa strane, jer ako i tamo negativna cena, i ovde nemaju potrebe, jednostavno da prebacuju tu električnu energiju kod nas“, objašnjava naš sagovornik.

Uvođenje negativnih cena, dakle, nije samo domaća regulatorna odluka – to je i odgovor na pritiske koji dolaze izvana, sa integrisanog regionalnog tržišta električne energije.

Za industrijske potrošače koji imaju sposobnost da fleksibilno prilagođavaju svoju potrošnju, negativne cene predstavljaju direktnu finansijsku korist. U satima kada cena padne ispod nule, takav potrošač ne samo da dobija struju besplatno, nego i prima novac za svaki potrošeni kilovat. To može biti značajno za energetski intenzivne industrije – metalopreradu, hemijsku industriju, cementare – koje mogu pomeriti deo svog opterećenja na period negativnih cena.

Međutim, ovde treba biti pažljiv. Negativne cene ne javljaju se predvidljivo – one su rezultat tržišnih fluktuacija, vremenskih uslova, sezonskih varijacija. Kompanija koja želi da iskoristi ove prilike mora imati odgovarajuće znanje, prateće sisteme praćenja tržišta i operativnu fleksibilnost da brzo reaguje.

Praktično, trebalo bi da budu trgovac strujom a to nije neka realna opcija u Srbiji, pa iz SEEPEX-a onim kompanijama koje žele da stvarno imaju manje račune za električnu energiju preporučuju nešto drugo.

Kompanije koje nemaju veze sa energetskim sektorom, a koje su na dugoročnim ugovorima, tako neće biti dotaknute negativnim cenama. Dok tržišna cena osciluje od negativnih vrednosti do više hiljada evra po megavat-satu, one plaćaju ono što piše u ugovoru – ništa više, ništa manje.

„Ko žele da ide na tržište, mora da ima adekvatno znanje i da se igra sa ovakvim cenama, kad je jeftinije, kad je skuplje. Moja preporuka je nešto drugo – određeni stepen energetske samodovoljnosti. Da kompanije jednostavno sami malo ulažu, što u panele solarne, što u baterije. Kao da imaju svoju neku malu proizvodnju, da smanje zavisnost od spoljašnjih faktora“, objašnjava Stojčevski.

Za kompanije koje nemaju takvu fleksibilnost (mada je takvih zapravo malo) a imaju predvidljive potrebe za energijom, preporuka je drugačija: dugoročni ugovori po fiksnoj ceni. Kada im cena odgovara, trebaju da zaključe ugovor na što duži period i da se ne bave volatilnošću tržišta.

Najteže od svega proći će oni koji su, ironično, zaslužni za nastanak negativnih cena – proizvođači električne energije iz obnovljivih izvora (koji nastupaju samostalno na tržištu, bez ugovora sa EPS-om).

Solarni i vetroelektrani ne mogu lako da „ugase“ svoju proizvodnju kada vetrovito ili sunčano vreme generiše više energije nego što tržište može da apsorbuje. U satima negativnih cena, oni moraju ili da plate da neko preuzme njihovu struju, ili da se suočavaju s penalima na balansnom tržištu. Oba scenarija su finansijski nepovoljna. Neko ko je investirao u zelenu energiju, sa ambicijom da zarađuje od njene prodaje, može se naći u situaciji da gubitak postaje strukturni deo njegovog poslovnog modela.

„Najgore je iskreno za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora. Što znači, oni trebaju da daju električnu energiju, još da plate za to, što je ovako malo neobično. Ali, nažalost, to se desilo sa velikom integracijom obnovljivih izvora – ne u Srbiji, nego u Evropi“, kaže naš sagovornik.

Ovde leži suštinska protivrečnost energetske tranzicije: što više zelene energije ulazi u sistem, to su češće epizode negativnih cena, i to je teže poslovanje za same zelene energetičare koji nisu zaštićeni dugoročnim ugovorima.

Elektroprivreda Srbije ima jednu prednost koju privatni proizvođači iz obnovljivih izvora nemaju – diverzifikovan proizvodni miks.

„EPS, ipak, može malo drugačije. On, ipak, može svoj proizvodni miks da miksuje, malo da smanji proizvodnju, zadrži vodu, smanji iz terma, i koriste tu električnu energiju. Tako da je to pozitivna strana“, objašnjava naš sagovornik.

Ipak, i za EPS postoje granice. U periodima izuzetno dobre hidrološke situacije – a april i maj su tradicionalno meseci viška vode i visoke hidroproizvodnje – prostor za prilagođavanje se sužava. Kada i rezervoari budu puni i solarna energija bude na svom dnevnom maksimumu, čak ni EPS ne može lako da izbegne pritisak na cene.

Tu za EPS postoji u drugo važno strateško pitanje. Industrija u Srbiji već godinama plaća cenu blisku evropskoj, s razlikom od svega par evra. Domaćinstva pak plaćaju višestruko nižu, administrativno regulisanu tarifu. Taj raskorak nije samo finansijski – on je i strateški problem, jer sprečava razvoj punokrvnog maloprodajnog tržišta, EPS-u uskraćuje sredstva za investicije, a srpskim domaćinstvima šalje pogrešan signal o stvarnoj vrednosti električne energije.

„Po mene, ako ćemo tržišnu cenu, ako hoćemo da se dovedemo u red, moramo da plaćamo punu cenu. Naravno, socijalne kategorije treba da se prepoznaju, treba da se dotiraju, da se nađe neki drugi način kako njima da se smanji cena električne energije. A po mene, svi ostali moraju da plaćaju punu cenu električne energije, ako hoćemo da elektroprivreda Srbije jednostavno se prilagodi ovim novim uslovima, i ako želimo tu zelenu tranziciju“, ističe sagovornik.

Ova reforma nije samo ekonomski neophodna – ona je preduslov za ozbiljnu energetsku tranziciju. Bez nje, EPS ostaje u finansijskom kleštima koje mu onemogućavaju izgradnju novih kapaciteta, modernizaciju starih i praćenje tempa koji zelena tranzicija zahteva.

„EPS je, objektivno, u velikom problemu. Niti imamo dovoljno para, nama je zasnovana većina proizvodnja na termoelektranama, odakle naći pare za nove elektrane, za vraćanje u funkciju postojećih, otvaranje novih, i to sve treba da završimo do 2050. godine“, naglašava sagovornik.

Rok za zatvaranje termoelektrana do 2050. godine zvuči daleko, ali u energetici nije. Izgradnja jedne hidroelektrane traje i dvadeset do trideset godina. To znači da se danas moraju donositi odluke o projektima koji će biti završeni sredinom ovog veka. A bez jasne strategije, bez finansijskih resursa i bez tržišnih signala koji bi usmeravali investicije – te odluke se ne donose.

Možda najvažnija strukturna promena koja je od ove godine zahvatila srpsko tržište električne energije nije vezana za negativne cene, nego za uvođenje CBAM mehanizma – Carbon Border Adjustment Mechanism, odnosno poreza na ugljenik pri uvozu iz zemalja van Evropske unije.

Do kraja prošle godine, cena električne energije u Srbiji bila je gotovo identična evropskoj – razlika je iznosila svega jedan evro po megavat-satu. Uvođenjem CBAM-a, ta razlika je naglo porasla na čak 40 evra.

Srpski izvoznici električne energije u EU sada se suočavaju sa taksom koja iznosi oko 70 evra po megavat-satu na osnovu trenutnog tehnološkog koeficijenta koji uzima u obzir celokupni ugljenični otisak srpske elektroenergetike.

„Ono što je problematično, to što taj tranzit nije rešen. Došlo je do drastičnog pada tranzita na granicama iz EU prema nama. I to je nama dovelo malo do problematične situacije čak i na Berzi, pošto nemamo dovoljnu ponudu“, ističe sagovornik.

Dobra vest jeste da se srpski koeficijent verovatno neće zadržati na sadašnjem nivou. Umesto „čistog“ ugljeničnog faktora 1.014 – koji bi značio plaćanje pune cene CO2 od oko 80 evra po megavat-satu – predviđa se primena realnog proizvodnog miksa koji Srbija ima.

„To je prepoznato u EU, pošto ipak mi nismo 100% crni, iz termoelektrana, nego će se uzeti proizvodni miks i onda je negde 0.66, što znači da ćemo plaćati negde 50–55 evra. Neće biti 80, negde 50–55 evra. Što opet, iskreno, i dalje ostaje veliki problem“, konstatuje sagovornik.

Posledice CBAM-a za srpsko tržište su višestruke. Tranzit električne energije kroz Srbiju – koji je do nedavno bio vitalna arterija regionalnog energetskog sistema – drastično je opao, jer kompanije ne žele da plaćaju taksu dvaput (pri ulasku i pri izlasku iz EU). To je direktno uticalo na likvidnost srpske berze, gde se povremeno javljaju cenovne anomalije koje odražavaju nedostatak ponude više nego stvarno stanje na tržištu.

„To nam se desilo par puta da je, recimo, cena u okolnim zemljama ide po 120 evra, kod nas se desi cena 0. Što nema rezona. Naravno, treba malo tržište i da se privikne na ove nove uslove“, navodi sagovornik.

CBAM je zamišljen kao mehanizam koji štiti evropski ugljenični prostor od uvoza „prljavih“ proizvoda, uključujući i struju iz zemalja koje ne primenjuju EU sistem emisijskog trgovanja. Međutim, njegova implementacija ima neočekivane posledice koje mogu delovati kontraproduktivno čak i iz perspektive klimatskih ciljeva.

Ako i kada bude precizno definisan tretman zelene energije u okviru CBAM-a – što bi srpskim solarnim i vetroelektranama omogućilo izvoz bez plaćanja ugljeničnog poreza – tržišna logika diktira da će se sva zelena energija izvesti gde su cene više.

Za Srbiju to znači da bi zelena energija bukvalno „odlazila“ iz domaćeg sistema, paradoksalno ostavljajući domaće potrošače zavisne od termoelektrana.

„Dolazi malo do paradoksalne situacije. Ako se to uvede, celokupna zelena energija, naravno koja nije sad pod ugovorom sa EPS-om, će da se izveze. Jer će da dobiju mnogo veću cenu nego što je ovde. Tako da malo taj CBAM onda gubi smisao“, upozorava sagovornik.

Ovo nije tek teorijska spekulacija – to je logična posledica tržišnih podsticaja. Rešenje ovog paradoksa ne postoji na nivou jedne zemlje; ono zahteva koordinisanu regulativu na evropskom nivou.

Niko ko prati energetsko tržište u poslednjih pet godina ne može da ostane ravnodušan pred dramatičnim cenama koje su svedočili. Pre kovid pandemije, prosečna cena električne energije u regionu kretala se oko 50–55 evra po megavat-satu, i ta vrednost je bila stabilna godinama.

Zatim je stigao kovid, zamrla je industrija, srušena je potrošnja, i cene su potonule. Potom je usledio oporavak, najavila se energetska kriza 2021–2022. godine, eskalirala je u punom intenzitetu posle ruske invazije na Ukrajinu, i cene su otišle u nebo – u pojedinim trenucima premašujući i 1.000 evra po megavat-satu na spot tržištu.

„Apsolutno ne možete ovde da se oslonite na neki duži vremenski period od neku stabilnu cenu. Recimo, tamo do pred kovid, cena je bila 50–55 evra u proseku i to 5–6 godina. I odjednom se sve to promenilo“, kaže naš sagovornik.

Ova volatilnost nije anomalija – ona je odraz strukturnih promena na globalnom energetskom tržištu. Geopolitički sukobi, klimatske promene koje menjaju obrasce padavina i vetrovitosti, ubrzana integracija obnovljivih izvora, usporavajuća potražnja za fosilnim gorivima – sve to zajedno čini predviđanje cena električne energije izuzetno teškim zadatkom.

Za preduzeća, ovo znači da strategija pasivnog čekanja i kupovine energije „kad zatreba“ nosi sve veće rizike. Dugoročni ugovori, sopstveni kapaciteti za proizvodnju energije (solarni paneli, baterijska skladišta), fleksibilnost u planiranju potrošnje – to su alati koji postaju ne luksuz, već neophodnost za ozbiljnog industrijskog igrača.

U kontekstu regiona van Evropske unije, Srbija je pionir u uvođenju negativnih cena. Države Zapadnog Balkana koje aspiriraju ka evropskim integracijama moraće, pre ili kasnije, da prate isti put.

„U regionu smo prvi koji ćemo imati negativne cene. Kad govorimo o regionu, van Evropske unije. Evropska unija već ima“, napominje sagovornik.

To što Srbija prednjači nosi i odgovornost – ali i prilike. Srpska berza električne energije, kao prva u regionu sa ovim mehanizmom, može da postane referentno tržište za susedne države, privlačeći likvidnost i učesnike koji žele iskustvo s negativnim cenama pre nego što ih i njihove države matice uvedu.

Istovremeno, primena negativnih cena predstavlja i ispunjenje dela uslova za priključivanje srpskog tržišta jedinstvenom evropskom tržištu električne energije. Uniformizacija uslova – isti mehanizmi, iste procedure, isti regulatorni okviri – preduslov je za takvu integraciju.

„Ono što je veoma bitno, da bi ostale zemlje, uključujući i Srbiju, da bi se priključile tom jedinstvenom evropskom tržištu, da bi mogli da se spojimo sa drugim tržištima, mi smo dužni da primenimo takođe tu negativnu cenu, što znači mi, jednostavno, ispunjavamo da bude isti, jednostavno, uslovi“, ističe sagovornik.

Dugoročno, srpsko tržište električne energije stoji pred neizbežnom konvergencijom s evropskim. To će doneti i pozitivne i negativne efekte: veću likvidnost i bolju alokaciju resursa s jedne strane, ali i izloženost evropskim cenovnim šokovima s druge. Ključ uspeha leži u tome koliko dobro budu pripremljeni domaći akteri – kompanije, EPS, regulatori i kreatori politike.

Srbija ne može da bira da li će biti deo ovog tržišta. Može da bira jedino koliko će biti dobro pripremljena za ono što dolazi.