Projekti rudarenja na Zapadnom Balkanu prerasli su u ozbiljan test za vladavinu prava i stanje demokratije, pa se naš region suočava sa modernim oblikom kolonijalizma, upozorili su autori studije „Rudarenje na Zapadnom Balkanu: evropske vrednosti ili evropski interesi“.
Istražovanje koje je analiziralo situaciju u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori pokazalo je da se profit mahom preliva stranim kompanijama, dok državi i građanima preko poreza i rente ostaje tek parče dobiti od rudarstva.
Kolonijalna ekonomija
Branimir Jovanović sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije izneo je računicu da je uloga rudarstva u privredama Zapadnog Balkana prilično mala, odnosno oko 1% BDP-a.
Najveći problem je, međutim, nepravedna podela profita.
„Oko dve trećine dodate vrednosti tog dohotka završava u rukama vlasnika mahom stranih firmi uglavnom stranih vlasnika rudnika a samo trećina završava kod radnika i kod države kroz porez“.
O tome govore i podaci za Srbiju i još 3 balkanske zemlje obuhvaćene studijom.
„Ako je u 2022. godini ukupno rudarstvo u regionu generisalo oko 1,6 milijardi evra dodate vrednosti, milijardu je završilo kao profit stranih firmi. Čak i studija izvodljivosti kompanije Rio Tinto, koju su sami naručili, pokazuje da bi oni ostvarivali čistih 550 miliona evra profita godišnje za projekat Jadar, dok bi država i radnici dobili po njihovim optimističnim proračunima oko 200 miliona evra“, navodi Jovanović.
On je ocenio da je rudarstvo na Balkanu „tipična kolonijalna priča“.
„Sa tom razlikom da, za razliku od kolonijalizma XIX veka, smo mi sami sebe stavili u tu poziciju jer smo zvali strane investitore da ulažu kod nas umesto da mi sami razvijamo rudarstvo“.
Narativi o zlatnom dobu
Sličnosti između država u regionu, posebno Srbije i Bosne i Hercegovine, najočiglednije su u načinu na koji se projekti komuniciraju javnosti i kako se sprovode procedure, kažu autori istraživanja.
Vedran Džihić, viši naučni istraživač na Austrijskom institutu za internacionalnu politiku, primetio je da se u obe države formira specifična retorika.
„Iimamo narativ privatnih kompanija i institucija koje rudarstvo predstavlja kao šansu za takozvano nekakvo novo nacionalno zlatno doba tih zemalja dok stručna javnost a pre svega građani i aktivisti ukazuju na velike probleme“.
Dodao je da vladajuće strukture zajedno u sprezi sa privatnim kompanijama donose strateške odluke bez da uzimaju u obzir glas odnosno pozicije lokalnih zajednica i naroda.
Kada se te odluke donose iza zatvorenih vrata, odgovor građana je neminovan, pa slede protesti i zahtevi da se rudarski projekti obustave.
Viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Jelena Vasiljević istakla je da građani ne protestuju samo iz straha za životnu sredinu, već reaguju na hronični manjak demokratije.
„Ključni problem je nepoverenje netransparentnost i neuključivanje građana u proces odlučivanja“, podsećajući da smo do sada na delu imali „potpunu jednu simulaciju dijaloga i građanskih konsultacija kad su veliki projekti u pitanju“.
Aktivizam koji briše granice
Ipak, uprkos netransparentnosti i nepovoljnim ugovorima, istraživači primećuju i jedan pozitivan društveni fenomen – da takav odgovor lokalnih zajednica prevazilazi etničke podele i državne granice.
Vedran Džihić je ovaj fenomen nazvao „tračkom nade“, napominjući da postoji izražena mobilizaciju lokalnih aktivističkih grupa, građana i građanki i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini koji stvaraju neku novu vrstu solidarnosti. što se vidi i u zajedničkim protestima protiv istraživanja na planini Rogozna.
Za Jelenu Vasiljević, šansa da se povrati izgubljeno poverenje je u tome se rudarstvo tako reguliše da građani na lokalu ne doživljavaju državu samo kao partnera stranih investitora nego sopstvenih građana.
Istraživanje je, inače, predstavljeno na stručnom skupu u Beogradu, čiji su organizatori bili Evropski fond za Balkan (EFB), Savjetodavna grupa za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG) i Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT).
Izvor: Nedeljnik
Foto: Pixabay