Zamislite da vam veliki poslovni partner postavi pitanje koje niste očekivali: „Koliki je vaš karbonski otisak?“ ili „Kakva je vaša politika prema zaposlenima?“. U kancelariji nastane tišina. Niko ne zna odgovor, ali ne zato što firma ne brine, nego zato što to nikad niko nije ni merio ni zapisao. Upravo ta tišina, u godinama koje dolaze, može da košta mnogo više od novca.
Do sada je nefinansijsko izveštavanje, ono što se sve češće naziva ESG izveštavanjem (Environmental, Social, Governance), u Srbiji uglavnom bilo rezervisano za multinacionalne korporacije i domaće kompanije koje su želele da zvuče moderno. Za ostale: nije bilo ni obaveze, ni pritiska, ni posebnog razloga za žurbu. Ta era je pri kraju.
Novi zakon, nova pravila
Početkom 2027. godine u Srbiji na snagu stupa zakonska regulativa koja briše stare granice. Ono što je ranije bilo privilegija ili marketinški alat postaje striktna zakonska obaveza i to ne samo za najveće igrače na tržištu. Novi propis spušta zahteve transparentnosti na daleko širi krug kompanija nego što se do sada mislilo.
Šta to u praksi znači?
Firme će morati da mere, dokumentuju i javno objavljuju podatke o svom uticaju na životnu sredinu, o tome kako tretiraju zaposlene, kako upravljaju rizicima i kakve etičke standarde primenjuju. I što je ključno, te informacije više neće moći da budu skup lepih obećanja bez pokrića. Moraće da budu merljive, tačne i podložne eksternoj proveri.
Izjave poput „mi brinemo o prirodi“ više neće biti dovoljne. Podaci treba da budu merljivi, proverljivi i potpisani.
Možda se čini da se sve ovo tiče samo velikih firmi. Ali tu leži jedna od najvećih zabluda domaćeg poslovnog sveta.