Iz ugla savremenog upravljanja rizikom, sakralni svet predstavlja pravu zakonsku enigmu. Crkve, verske zajednice i sveštenici u Srbiji imaju specifičan status koji ih u pravnom i finansijskom sistemu smešta u neodređenu zonu između neprofitnih organizacija, privrednih društava i slobodnih umetnika, što ih čini prilično nepodobnim klijentima za banke.
Doktrina Srpske pravoslavne crkve po kojoj sa priličnom teološkom rezervom gleda na zaradu od pozajmljivanja novca, a što je osnovni cilj svake banke, uveliko udaljava ovu instituciju i njene verske službenike od bankarskih šaltera. Ali, uzrok nisu samo metafizička neslaganja. Zbog svog specifičnog unutrašnjeg ustrojstva i radnog statusa, crkveni velikodostojnici bi teško došli do zajma čak i kada bi sekularna želja nadvladala kanonsku uzdržanost.
Naime, crkve i verske organizacije uživaju zakonske olakšice i izuzetke u mnogim oblastima. One formalno jesu pravna lica, ali nemaju zakonsku obavezu da podnose godišnje finansijske izveštaje, pa njihovi realni tokovi novca nisu dostupni javnosti. Crkve i verske organizacije imaju ljude koji za njih rade ali ih formalno ne zapošljavaju, dok se o njihovim doprinosima za socijalno i zdravstveno osiguranje brine država, diskretno ih namirujući iz zajedničke kase svih građana.
Sve to praktično onemogućava banke da sa ovom vrstom klijenata stupe u klasične kreditne ili druge konvencionalne finansijske odnose.
Plivajuće plate i neotuđiva imovina
Univerzalna garancija koju banke traže za odobravanje bilo koje vrste kredita zahteva ili stabilna i lako dokaziva mesečna primanja ili zalaganje odgovarajuće imovine.
Verski poglavari, sveštenici i svi drugi koji rade pod crkvenim krovom, nisu formalno zaposleni u verskoj organizaciji prema odredbama koje propisuje važeći Zakon o radu. Oni nemaju fiksnu platu, već njihovi prihodi zavise od parohijskog prometa i verničkih priloga, što ih u „očima“ algoritama koje banke koriste za procenu kreditne sposobnosti automatski diskvalifikuje.
Kada je reč o imovini koju crkva poseduje i koju bi teorijski mogla da stavi u zalog za kredit, problem postaje još složeniji. Važeći Zakon o crkvama i verskim organizacijama eksplicitno propisuje da sakralna i kulturna baština ne može biti predmet prinudnog izvršenja, niti se može otuđiti u postupku stečaja ili prinudnog poravnanja. Time se logično postavlja pitanje šta bi jedna banka radila sa imovinom, koju u slučaju neizmirivanja obaveza po zakonu ne sme da zapleni, a kamoli da otuđi na tržištu?
Isti zakon propisuje i da crkve i verske zajednice obezbeđuju sredstva za obavljanje svoje delatnosti od prihoda iz sopstvene imovine: zadužbina, legata i fondova, nasleđivanja, poklona i priloga, kao i drugih pravnih poslova i delatnosti na strogo neprofitnim osnovama.
Iako crkvama i verskim zajednicama zakonodavac dozvoljava da samostalno i suvereno upravljaju svojom imovinom i novčanim sredstvima u skladu sa sopstvenim propisima, u tekstu zakona se nigde ne pominje da bi bankarski kredit uopšte mogao da bude legitimna opcija za finansiranje redovnog poslovanja ili obavljanja privredne delatnosti.
Šarmantni finansijski dvojac
Jedini deo zakona koji kao potencijalni izvor finansiranja stidljivo navodi sredstva obezbeđena van sopstvenih neposrednih prihoda odnosi se na graditeljsku delatnost. Crkve i verske zajednice, naime, mogu samostalno da podižu hramove, parohijske domove, manastirske konake i administrativno-upravne zgrade, ali i klasične stambene zgrade, proizvodne i druge objekte.
Međutim, skorašnji preduzetnički poduhvati Srpske pravoslavne crkve pokazuju da zajmovi komercijalnih banaka nisu opcija ni za ove, čisto investicione poduhvate, jer je u praksi razvijen daleko efikasniji i lakši model finansiranja.
Naime, kada je pre nekoliko godina SPC pribegla stambenoj izgradnji na Novom Beogradu, učinila je to po raširenom modelu suinvestiranja sa privatnom građevinskom firmom. Crkva je ustupila lokaciju, odnosno svoje zemljište, a zauzvrat je dobila čist udeo u izgrađenim kvadratima.
I dok su na zemljištu Hrama Svetog Velikomučenika Dimitrija tutnjale mašine i dizalice, a građevinski radnici podizali dve stambene i jednu poslovnu zgradu u ekstra zoni sa listom čekanja za kupovinu, na samom ulazu u crkvu stajao je natpis sa apelom vernicima da daju dobrovoljni prilog za dovršetak ovog verskog objekta. Prema pisanju medija, ovakav, „šarmantni“ model finansijskog dvojca primenjivao se i za gradnju luksuznih stanova u drugim delovima Beograda, poput Dorćola i Senjaka.
Šta kažu bankari?
Imajući u vidu ovakve zakonske odredbe, šta o verskim organizacijama i sveštenicima kao potencijalnim klijentima kažu bankari?
„Banke uvek pristupaju svakom klijentu individualno, uz poštovanje važeće regulative i standarda procene kreditnog rizika. U tom smislu, crkve i verske zajednice, iako formalno imaju status pravnog lica, u praksi se često posmatraju slično kao i druge neprofitne organizacije. Razlog za to leži pre svega u specifičnostima njihovog finansiranja i nivou dostupnih finansijskih informacija“, navode u Erste banci za B&F.
Kao i kod ostalih neprofitnih organizacija, ključni faktor u proceni kreditne sposobnosti je transparentnost prihoda i održivost finansijskih tokova, što uvek predstavlja izazov ukoliko ne postoje standardizovani, revidirani i javno dostupni završni računi, objašnjavaju u Erste banci i dodaju: „Iako imamo klijente iz ove delatnosti, oni do sada nisu izražavali interesovanje za kreditno zaduživanje“.
To, međutim, ne znači da su vrata banaka za crkve i verske zajednice hermetički zatvorena. Banke od slučaja do slučaja nastoje da pronađu odgovarajuće modele podrške kroz programe takozvanog socijalnog bankarstva, koji su prilagođeni specifičnostima udruženja i fondacija.
Kada je reč o sveštenicima i zaposlenima u verskim zajednicama kao fizičkim licima, pristup se ne razlikuje od standardnih procedura za sve ostale građane – ključna je stabilnost i dokazivost prihoda. „Ukoliko prihodi nisu u formi klasičnog radnog odnosa, banka može razmotriti dodatne elemente obezbeđenja, ali se odluke donose od slučaja do slučaja, bez unapred definisanih restriktivnijih pravila za ovu grupu klijenata“, ističu u Erste banci.
A od SPC ni reči
Šta o svemu ovome imaju da kažu oni kojih se ova tema najviše tiče, pokušali smo da saznamo u zvaničnom obraćanju Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Uprkos formalnom obećanju da ćemo dobiti odgovore, a potom i dodatnim obećanjima koja su usledila nakon insistiranja i podsećanja da rokovi ističu, oni nisu stigli sve do zaključenja ovog izdanja. Možda će stići na onome svetu.
U međuvremenu, na ovozemaljskom Vračaru, Srpska pravoslavna crkva se u tišini priprema za svoj do sada najveći graditeljski i preduzetnički poduhvat u neposrednoj okolini Hrama Svetog Save. Tamo planira izgradnju čak 400 stambenih jedinica, poslovnu zonu i prateće komercijalne sadržaje na prostoru od devet hektara.
Kao zvanični investitor navedena je upravo SPC. Dok deo javnosti izražava sumnju da eparhijski autoriteti ovde služe samo kao prigodan paravan iza kojeg gradske vlasti kriju prave, svetovne investitore luksuznih vračarskih kvadrata, sasvim je izvesno da će bar jedan objekat u ovom kompleksu biti finansiran isključivo crkvenim novcem. Reč je o novom parohijskom domu od skoro 500 kvadrata. On bi trebalo da zameni onaj koji je izgrađen 2004. godine i, po svemu sudeći, više ne zadovoljava narasle potrebe moderne eparhije.
S druge strane, odgovor na pitanje da li će se luksuzni stanovi namenjeni „sekularnim“ klijentima sa podubokim džepom i ovog puta graditi kroz razmenu parcela za kvadrate ili će crkva ipak zakoračiti u banku trenutno predstavlja svetu tajnu vračarskih finansija.
Jelena Stjepanović
Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije
Foto: emiphoto111, Depositphotos