Iako je ekonomska statistika u Srbiji bolja od one u regionu, javni podaci pate od brojnih praznina i nelogičnosti, a najveća teškoća nastaje onog trenutka kada se sa opštih pređe na detaljnije analize, ukazuju ekonomski analitičari. Od kvaliteta podataka još problematičnije je njihovo selektivno tumačenje, pa ne čudi što građani često imaju utisak da se stvarnost u kojoj žive drastično razlikuje od one kojom se hvale političari.
Kakav je kvalitet javnih podataka o privredi Srbije, pa time i njihova upotrebna vrednost? Ekonomista Goran Radosavljević ocenjuje da Narodna banka Srbije (NBS) ima najbolje analize jer „sedi“ na podacima, solidna je i statistika Ministarstva finansija „iako bi neki segmenti mogli biti razrađeniji“, dok su finansijski izveštaji Agencije za privredne registre (APR) o poslovanju preduzeća upitni iz razloga što te izveštaje niko ne proverava, osim kroz retke revizije.
Najviše se kriju podaci o javnim nabavkama, naročito u javnom sektoru, pa moraju da se traže preko poverenika za informacije od javnog značaja, a često se ne dobiju ni tako.
„Ono što država hoće da sakrije, uspeva u tome. Ministarstvo finansija izveštava o trošenju republičkog budžeta i izgleda kao da je sve transparentno, a u stvari, neretko se fingira transparentnost. Šta, na primer, stoji iza cifara za specijalizovane usluge, ne zna se“, komentariše Radosavljević za B&F.
Čemu služi prebrojavanje kokošaka i svinja?
Prema njegovom mišljenju, statistika u Srbiji se popravila od 2004. godine, kada je rađen program provere podataka, ali i dalje ima praznina i neobjašnjivih metodoloških nelogičnosti, od toga koliki je tačno bruto domaći proizvod (BDP) i kako u nekom periodu nominalno raste 20%.
Ukrštanjem podataka, trebalo bi da se dođe do suštinskih zaključaka, „ali, kada se, na primer, vlast hvali rastom BDP-a po glavi stanovnika, deo tog rasta je nastao zbog odlaska građana u inostranstvo, a isti je razlog i za pad nezaposlenosti. Ako se ukrsti podatak o količini nekretnina kupljenih sopstvenim sredstvima sa prosečnom zaradom, prvi zaključak je da neko pere pare. Ili, ukoliko se posmatraju podaci o poljoprivredi o broju kokošaka ili svinja, bez nekog trenda, čemu oni služe“, pita naš sagovornik.
Uprkos navedenim i drugim manjkavostima, Radosavljević ocenjuje da je po broju, dostupnosti i kvalitetu javnih podataka Srbija bolja od država u regionu, a u odnosu na EU je na nivou proseka.
Volim, ne volim…
Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta takođe zaključuje da NBS redovno izveštava javnost, posebno kada je reč o kretanju inflacije, korisne analize daje i Privredna komora Srbije (PKS), dok pregled najvažnijih ekonomskih pokazatelja publikuje RZS, ali to su deskriptivno-tehničke analize, bez vrednosne ocene.
S druge strane, Ministarstvo finansija u Fiskalnoj strategiji i Programu ekonomskih reformi objavljuje detaljnije analize i projekcije, međutim, to su zvanični izveštaji republičke vlade i po pravilu su afirmativni.
„Mi u Fiskalnom savetu nezavisno ocenjujemo privredna kretanja, preispitujemo realnost državnih projekcija i ukazujemo na ključne strukturne rizike koji mogu ugroziti javne finansije i privredni rast. Spoljni reper su nam podaci iz publikacija Evropske komisije, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke“, kaže Brčerević za B&F
Naš sagovornik navodi da je statistički sistem Srbije razvijeniji nego u zemljama regiona koje su kandidati za članstvo u EU i zasniva se na međunarodnoj metodologiji. Međutim, u pojedinim oblastima, poput statistike državnih finansija postoje nelogičnosti. „Učestale su revizije statističkih podataka, pre dve godine urađena je relativno velika revizija BDP-a, prošle godine je vrednost izvoza naknadno korigovana za preko milijardu evra, a verovatno će se neki podaci i dalje revidirati“, predviđa Brčerević.
Na pitanje da li vlast „šminka“ podatke, naš sagovornik odgovara kako ne veruje da se to radi namerno, jer se podaci produkuju po standardnim metodologijama, a podatke RZS-a preuzimaju i proveravaju Evrostat i MMF.
„Češći je problem u tumačenju, a ne u samim podacima. Političari po pravilu ističu pokazatelje koji idu u prilog njihovim politikama, dok prećutkuju one koji ukazuju na probleme. Zbog toga građani ponekad stiču utisak da zvanična statistika ne odgovara njihovom svakodnevnom iskustvu, iako razlika uglavnom proizlazi iz selektivnog predstavljanja podataka“, ukazuje glavni ekonomista Fiskalnog saveta. .
Đavo je u detaljima
Najveći problem, međutim, nastaje kad se sa opštih pređe na detaljnije analize. „Tada se često pokaže da za Srbiju nedostaju pojedini pokazatelji koji su standardno dostupni za zemlje EU. U takvim slučajevima, analitičari moraju da odustanu od dela analize ili da sami pronalaze rešenja“, predočava Brčerević.
Još jedan problem je to što su podaci o osnovnim agregatima međunarodno uporedivi, ali nisu svi podjednako pouzdani, ukazuje Svetozar Tanasković, saradnik Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN).
„Statistika koja posmatra ove podatke je metodološki usklađena sa evropskim standardima, kakve su statistika cena, nacionalni računi, spoljna trgovina ili monetarna i fiskalna statistika, ali ipak postoje slabosti kod serija koje su među najvažnijim za ocenu privrednih kretanja“, kaže Tanasković za B&F.
On navodi primer da je Anketa o radnoj snazi godinama pokazivala rast zaposlenosti, koji se nije mogao objasniti kretanjem proizvodnje, potrošnje i doprinosa jer je od 2012. do 2017. zaposlenost rasla trostruko brže od BDP-a, što je bilo bez presedana u regionu. Slično je i u građevinarstvu, koje se procenjuje iz izveštaja izvođača o vrednosti izvedenih radova. Kod te serije se dešavalo da se zabeleže dvocifreni skokovi i padovi, dok kod drugih pokazatelja koji bi trebalo slično da reaguju, nije uočena promena tolikog intenziteta.
„To je jedan od razloga zašto ’Kvartalni monitor’ koji izdaju FREN i Ekonomski fakultet u Beogradu, uz zvanične podatke prati i sopstveni indeks proizvodnje cementa kao ‘dodatnu indikaciju stvarnog stanja’. U stručnoj javnosti su već neko vreme prisutne i zamerke na pojedine pondere koji se koriste prilikom računanja inflacije, pa podaci o njoj kao da ne odslikavaju stvarni rast cena“, komentariše Tanasković.
Slično Brčereviću, i saradnik FREN-a napominje da je dostupnost podataka za standardne makroekonomske pokazatelje koje objavljuju RZS, NBS i Ministarstvo finansija zadovoljavajuća, ali da teškoće počinju onog trenutka kada analiza zahteva detaljnije podatke od objavljenih. Znatan deo onoga što RZS prikupi i obradi nikada se javno ne objavi, a pristup tim podacima nije slobodan.
„Republički zavod za statistiku ustupa mikropodatke samo akreditovanim naučnoistraživačkim organizacijama, uz odobrenje direktora i poseban ugovor. Nezavisni analitičari izvan tog kruga, do njih ne mogu da dođu. Za posebne obrade na zahtev RZS naplaćuje naknadu, pa nezavisna analiza time poskupljuje“, objašnjava Tanasković.
Manjak sektorskih analiza
Ogroman problem srpske statistike je nedovoljan broj sektorskih analiza. To najviše pogađa mala i srednja preduzeća koja su zato primorana da odluke o ulaganjima donose na osnovu sopstvenih iskustava, dok država neretko raspoređuje podsticaje bez uvida u detaljnije analize tržišta. Za takve analize potrebni su vreme i novac, traju mesecima, zahtevaju izuzetno veliki analitički trud, uz pažljivu obradu i tumačenje podataka, ukazuje Brčerević.
Tanasković smatra da to nije slučajno, jer tržište primenjenih ekonomskih istraživanja gotovo da ne postoji. „Ako država i naruči analize, poverava ih institutima za koje se unapred zna da nijedan aspekt državne politike neće oceniti nepovoljno, a kompanije koje imaju poslove sa državom odvraćaju se od finansiranja nezavisnih istraživanja, jer strahuju da bi ih to moglo koštati ugovora“, navodi Tanasković.
Svetlana Jovičić
Biznis i finansije 249, septembar 2026.
Foto: Drew tilk, Unsplash