Rastući troškovi života, korupcija i stambena kriza podstiču proteste širom Evrope, a vetar u leđa mogli bi da im daju i politički uspesi studentskog pokreta u Srbiji. Ipak, sličnosti između demonstracija u različitim zemljama ne znače nužno da jedni protesti podstiču druge.
Evropski mediji i istraživači već upoređuju proteste u Srbiji sa mobilizacijama u drugim zemljama, ali pri tome treba imati u vidu da se uzroci nezadovoljstva u njima razlikuju. U Srbiji i Albaniji u središtu protesta nalaze se dugogodišnji problemi korupcije i koncentracije političke moći, dok su u drugim evropskim državama povodi često vezani za stanovanje, obrazovanje, javnu potrošnju ili spoljnu politiku.
Korupcija koja je dovela do tragedije
Studentski protesti u Srbiji počeli su nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, kada je poginulo 16 ljudi. Prvobitni zahtevi odnosili su se na utvrđivanje odgovornosti za tragediju, objavljivanje dokumentacije o rekonstrukciji stanice, procesuiranje odgovornih i kažnjavanje napadača na demonstrante.
U osnovi sukoba sa vlašću bilo je šire nepoverenje u institucije, sumnje u korupciju i netransparentnost državnih poslova, kao i nezadovoljstvo načinom na koji su vlasti reagovale na proteste. Kako studenti nisu smatrali da su njihovi zahtevi ispunjeni, protesti su prerasli u šire osporavanje političke odgovornosti vlasti. U maju 2025. zatražili su raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Pokret je tokom narednih meseci prerastao iz studentske mobilizacije u širi politički projekat, uz zadržavanje decentralizovane organizacije i nastojanje da se podrška proširi izvan univerziteta. Njegova vidljivost prešla je i granice Srbije – studenti su organizovali biciklističku vožnju do Strazbura i maratonsko trčanje do Brisela kako bi skrenuli pažnju evropske javnosti na svoje zahteve. To, međutim, još nije dokaz da su protesti u drugim zemljama izbili pod neposrednim uticajem Srbije.
Mladi kao pokretači, ali ne i jedini učesnici
U evropskim gradovima protesti se održavaju zbog različitih problema. U Slovačkoj studenti demonstriraju protiv politike vlade Roberta Fica, dok su u Grčkoj protesti povezani sa zahtevima za odgovornost zbog železničke nesreće. U drugim zemljama u prvi plan dolaze pitanja javnih usluga, političkih prava, stanovanja ili odnosa prema ratu u Gazi. U Španiji i Portugalu organizuju se protesti zbog rasta troškova stanovanja, koji su posebno pogodili mlađe generacije.
Iako se ovi pokreti često opisuju kao pobuna generacije Z, njihova podrška nije ograničena samo na mlade. Zajedničko im je to što studenti i drugi mladi ljudi često prvi izlaze na ulice, dok se nezadovoljstvo zbog korupcije, ekonomskih nejednakosti i kvaliteta javnih usluga širi i na druge delove društva.
Evelyn Mantoiu, menadžerka za istraživanja i podatke u organizaciji European Partnership for Democracy, u analizi „The 2025 Surge in Gen Z Protests Is Continuing in 2026“ ukazuje da su protesti tokom 2025. izbili u više od 70 zemalja, a da su se neki nastavili ili ponovo pojavili tokom 2026. godine. Ona primećuje neke zajedničke karakteristike generacije Z koja i pokreće ovaj bunt. Na primer, oni digitalne platforme koriste ne samo za informisanje nego i za koordinaciju i organizovanje. Društvene mreže omogućavaju brzo širenje informacija, dok decentralizovana struktura pojedinim pokretima pomaže da opstanu i kada su izloženi pritiscima vlasti. U Srbiji je takav način organizovanja bio važan i za očuvanje pokreta koji nije želeo da se veže za jednog prepoznatljivog vođu.
Takva organizacija, međutim, ima i ograničenja. Odsustvo centralnog rukovodstva otežava vlastima da pokret svedu na nekoliko pojedinaca, ali može da oteža pregovore i usaglašavanje različitih zahteva. A kada protest preraste u politički projekat, otvara se i pitanje kako da se energija sa ulica pretoči u dugoročnije promene.
Zajednički problemi, različiti protesti
Za razumevanje mogućeg uticaja Srbije na evropske studentske pokrete važno je razlikovati tri stvari: da li su drugi studenti inspirisani srpskim primerom, da li preuzimaju konkretne metode organizovanja ili se protesti samo pojavljuju u isto vreme zbog sličnih društvenih problema.
Prva dva slučaja podrazumevala bi direktan uticaj koji bi trebalo potvrditi izjavama aktivista ili konkretnim primerima. Treći je moguć i bez međusobne povezanosti: kada mladi u različitim zemljama istovremeno nailaze na rast troškova života, nesigurnost, nepouzdane institucije ili osećaj da nemaju dovoljno uticaja na političke odluke, protesti mogu nastati nezavisno jedni od drugih.
Srpski studentski pokret zato može da bude važan kao primer dugotrajne mobilizacije i širenja podrške izvan prvobitne grupe učesnika. Njegov međunarodni značaj neće se, međutim, meriti samo pažnjom koju dobija u evropskim medijima, već i time da li će studentske organizacije u drugim zemljama prepoznati nešto što mogu da prilagode sopstvenim okolnostima.
Ostaje međutim pitanje koliko daleko takvi pokreti mogu da stignu. Masovni protesti mogu da nametnu teme koje vlasti pokušavaju da izbegnu, podstaknu širu društvenu mobilizaciju i izvrše pritisak na institucije. Ali dugoročne promene zavise od toga da li se zahtevi pretvaraju u konkretne odluke i delovanje, kao što se desilo u Srbiji.