Iako je direktor klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, prof. dr Svetozar Putnik i dalje svoje radne dane provodi u operacionim salama. Voleo bi da je tih sala više i da su one bolje opremljene, ali, kako kaže, i sa ovim što trenutno imamo naši lekari izvode sve zahvate koji se rade u daleko razvijenijim zemljama, i to sa jednako dobrim rezultatima. Osim o situaciji u domaćoj kardiohirurgiji, dr Putnik za B&F govori i o budućnosti srpskog zdravstva, iz ugla profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu. Po njegovim rečima, ta budućnost nije onoliko crna kakvom se predstavlja u medijima – mladi stručnjaci su podjednako kvalitetni kao njihove starije kolege, a praksa pokazuje da veliki broj njih najverovatnije neće svoj profesionalni put nastavljati u inostranstvu.
B&F: Zašto ste odabrali lekarski poziv i šta ste sve, osim stručnog znanja, morali da naučite da biste se uspešno bavili medicinom?
Svetozar Putnik: Imam utisak da bi na ovo pitanje trebalo dati neki plemenit odgovor o altruizmu i empatiji. Istina je da te dve osobine jesu bile prisutne, ali nisu bile moj glavni motiv. Upisao sam fakultet iz mnogo banalnijeg razloga – nisam bio dobar u matematici pa mi je izbor profesija bio znatno sužen. Pored toga, majka mi je bila lekarka, kao i dobar deo njene i očeve familije. Zato je Medicinski fakultet u Beogradu za mene bio prirodan izbor. Na njemu sam diplomirao, magistrirao i doktorirao.
Ali, tek kada sam počeo da radim shvatio sam šta ova profesija nosi sa sobom. Ona jeste humana i lepa, ali ponekad je i izuzetno teška. Jedan od većih izazova za mlade lekare je prihvatanje činjenice da im neće svaki dan na poslu biti uspešan. Za razliku od mnogih drugih profesija, u našoj to znači da vam se pacijent nekada neće probuditi. To je nešto sa čim morate naučiti da živite.
B&F: Kako se to može naučiti?
Svetozar Putnik: Kada se bavite kardiohirurgijom vi uglavnom radite sa životno ugroženim ljudima. Statistike pokazuju da se mortalitet u našoj grani medicine, u zavisnosti od tipa zahvata koje radimo, kreće od jedan do 10 odsto. To znači da značajan broj ljudi nećete uspeti da spasite, koliko god se trudili. Ako prihvatite tu činjenicu biće vam lakše da ostanete predani poslu i da ga obavljate „hladne glave“, skoncentrisano i precizno, jer u ovoj struci od nekoliko milimetara zavisi pacijentov život.
Sreća u nesreći je da kao mlad lekar imate mnogo vremena da naučite da se nosite sa gubicima. Tačnije, imate najmanje šest godina studiranja, pet godina specijalizacije, zatim dve godine subspecijalizacije, i nakon toga period obaveznog usavršavanja u nekom od inostranih centara u vašoj oblasti. Za to vreme suočićete se sa surovom istinom da lekari nisu svemoćni i da je u nekim slučajevima smrt neminovna. Prihvatanje te činjenice će vam pomoći da ubuduće efikasnije spašavate one živote koje je moguće spasiti.
B&F: Pomenuli ste usavršavanje u inostranstvu. Šta vas je, posle boravka u poznatim medicinskim centrima u Holandiji, SAD i Francuskoj, motivisalo da se vratite u našu zemlju?
Svetozar Putnik: To je bila neka vrsta patriotizma, ali, priznajem, sebičnog. Želeo sam da budem okružen bližnjima, ali i svim drugim ljudima sa kojima delim jezik, kulturu, pa i istoriju. Nemerljiv je taj osećaj da lečite „svoje“ ljude. Ovoga sam postao svestan tek tokom rada u inostranstvu, gde je odnos sa pacijentima bio drugačiji, manje je bilo srdačnosti, manje emocija.
To je bio jedan od mojih glavnih motiva za povratak u Srbiju. Da sam razmišljao racionalnije, verovatno bih ostao u bolnicama u kojima ću više zarađivati ili imati bolje mogućnosti za naučno-istraživački rad. Ali ja sam, vođen emocijama, doneo odluku koja me je usrećila i ubeđen sam da nisam pogrešio.
B&F: Ovo se ne može čuti često, jer su u našoj javnosti najzastupljenije priče o masovnom odlasku zdravstvenih radnika u inostranstvo, koje često prate rezignirani komentari da uskoro neće imati ko da nas leči.
Svetozar Putnik: I do mene dolaze te priče, kao i one o padu kvaliteta medicinskog obrazovanja. Međutim, da je stvarno tako ne bi se zapadne zemlje otimale za naše medicinske radnike.
U to imam uvid „iz prve ruke“, jer predajem na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Samo 500 studenata godišnje, najboljih iz cele zemlje, uspe da upiše ovaj fakultet. Osim što su dobri učenici, oni su i veoma uporni, entuzijastični i motivisani, u suprotnom nikada ne bi uspeli da ga završe. Verujem da će ti mladi ljudi jednog dana biti dobri stručnjaci, kao što je moja generacija sada, jer dobro se sećam kako i u nas, kada smo bili studenti, stariji nisu imali mnogo poverenja. To je izgleda neki naš tradicionalni međugeneracijski odnos.
Ipak, moram da primetim da novi naraštaji nisu potpuno isti kao što smo mi bili. Oni su izašli iz drugačijeg sistema i svet posmatraju drugim očima. Moji sadašnji studenti su vrlo racionalni, njima je važno da budu dobri u svom poslu ali i da taj svoj kvalitet naplate. Na našu žalost ili na sreću – to nisam stručan da procenim. Uglavnom, tu se krije jedan od razloga što deo njih odlazi u inostranstvo. Naravno, niko im ovo ne može zabraniti, oni treba da budu slobodni da biraju svoj put, ali mi je ponekad žao što se naše društvo olako odriče znanja u čije stvaranje je mnogo uložilo.
Međutim, situacija nije toliko katastrofalna koliko na prvi pogled izgleda. Ogroman broj medicinskih stručnjaka ostaje u Srbiji. Šta više, moje iskustvo pokazuje da je u poslednje vreme odliv ovih kadrova usporio.
B&F: Imaju li mladi kardiohirurzi ovde mogućnost da rade zahvate slične onima u razvijenijim zdravstvenim sistemima?
Svetozar Putnik: Apsolutno. U Srbiji se izvode iste procedure kao u poznatim svetskim bolnicama, na identičan način, sa jednakim rezultatima. Naravno, uvek ima mesta za poboljšanje – naša infrastruktura bi mogla biti bolja, morali bismo imati veći broj operacionih sala, savremeniju opremu i slično.
Naš problem je što kao društvo nemamo svest da zdravstveni sistem ne može da funkcioniše samo na entuzijazmu zaposlenih. Zato mislim da bi, osim lekara, trebalo da bude bolje plaćeno i drugo medicinsko osoblje koje radi veliki deo posla, a za to mu se retko priznaju zasluge.
B&F: I lekarima se priznaju zasluge u javnosti uglavnom samo onda kada naprave ogroman podvig, kao kada ste Vi uradili transplantaciju srca maloletnom pacijentu.
Svetozar Putnik: Čini mi se da je ova tema bila interesantna medijima zato što smo mi bili prvi u Srbiji koji su uradili transplantaciju srca detetu. Ovo je inače jedna od najzahtevnijih medicinskih procedura. U svaku transplantaciju je uključeno preko 50 zdravstvenih profesionalaca. To su stručnjaci koji prave liste čekanja i utvrđuju koji organ bi odgovarao kojem primaocu, zatim tim koji održava donora organa u životu, te lekari i osoblje koji izvode veoma složen zahvat vađenja organa, potom profesionalci koji održavaju i transportuju organ u adekvatnim uslovima, i na kraju mi koji treba da ugradimo donirani organ u telo primaoca. Svi koji učestvuju u ovom postupku trebalo bi da budu savršeno sinhronizovani i da izvedu ceo poduhvat u roku od četiri sata. To je optimalno vreme koje treba da prođe od trenutka kada u donoru srce prestane da kuca do momenta kada ono ponovo zakuca u primaocu.
Izvođenje transplantacija je dakle veoma kompleksan posao, ali prati ga velika sreća koju osetite kada vam se posle operacije pacijent probudi, izađe iz bolnice, i potom čujete da se vratio u školu i da živi život jednog zdravog tinejdžera.
B&F: Liste čekanja na transplantacije u Srbiji su veoma dugačke, a jedan od razloga za to je mali broj donora. Kako se boriti protiv široko rasprostranjenih zabluda o doniranju organa?
Svetozar Putnik: Važno je znati da ne odgovara svakome svačije srce. Iz tog razloga se školovani profesionalci veoma detaljno bave „uparivanjem“ organa donora i primaoca. Takođe, već sam pomenuo da u procesu transplantacije učestvuje 50 ljudi a često i više, jer se uglavnom od jednog donora uzima više organa. Zaista je teško poverovati da su baš svi ti ljudi potkupljivi i da postoji neka sistemska zavera za preuzimanje nečijih organa i njihovo presađivanje u platežne pacijente.
Da bismo smanjili liste čekanja u ovoj oblasti potrebno je više vere u zdravstveni sistem i više ulaganja u njega, kako bi mogao da prikaže svoj pun potencijal. A dešava nam se upravo suprotno – broj ljudi koji čekaju na donacije organa se neprekidno uvećava. Mi u kardiohirurgiji ovaj problem pokušavamo da nadomestimo, između ostalog, i ugradnjom veštačkih srca koja služe da se premosti vremenski interval dok se čeka na donorsko. Nekada, najčešće kod starijih ljudi, to je doživotno terapijsko rešenje. Ali ne i najbolje – najbolje bi bilo kada bismo imali više transplantacija.
B&F: Kakvo je, prema Vašem iskustvu, zdravlje ljudi u Srbiji?
Svetozar Putnik: Naši sugrađani generalno ne vode dovoljno računa o svom zdravlju. Kod nas često dolaze pacijenti u odmaklim fazama bolesti, zato što ne idu na preventivne preglede. Ljudi retko idu kod lekara kada misle da su zdravi. To se ne menja ni kada primete početne, blaže simptome bolesti. A najbolje bi bilo da se bolest što pre stavi pod kontrolu, dok ne uznapreduje i ne ošteti srce.
Dodatni problem sa zdravljem u Srbiji je što mi nismo baš šampioni zdravih navika. Istraživanja su pokazala da se životni vek drastično produžava ako se ljudi bave prevencijom bolesti srca. Prevencija podrazumeva smanjivanje potencijalnih faktora rizika kao što su pušenje, masna hrana, neregulisan krvni pritisak, visok šećer, fizička neaktivnost i drugo. Ako samo to učinite, već ste dovoljno uradili za sebe. Genetika je, međutim, ono na šta ne možete da utičete, ali zato postoje preventivni pregledi. Ukoliko se na njima utvrdi da imate neki problem, mi smo tu da ga rešimo.
Marija Dukić
Biznis & finansije 221, maj 2024.