Stanovnik meksičke države Čijapas pije neverovatnih 821,2 litara koka-kole godišnje, što je otprilike 32 puta više od svetskog proseka. U ovoj siromašnoj državi na jugu Meksika, koka-kola je daleko dostupnija i jeftinija nego voda za piće, čije ogromne nestašice uzrokuje upravo proizvodnja ovog gaziranog napitka. Stanovništvo je postalo toliko zavisno od koka-kole, da se ona tretira kao božanstvo u verskim obredima, a piju je čak i bebe. Posledice po zdravlje su razorne, jer samo od dijabetesa umre oko 3.000 ljudi godišnje.
San Kristobal de las Kasas je živopisno planinsko mesto, u kojem se govori deset autohtonih jezika. Nalazi se u državi Čijapas na jugu Meksika i poznato je po atraktivnim građevinama i tradiciji u kojoj se do danas očuvala kultura drevnih Maja. Zbog toga je omiljena destinacija turista iz celog sveta.
Nažalost, ta varošica sa oko 216.000 stanovnika drži nezdravi svetski rekord po potrošnji gaziranih pića, posebno koka-kole. S druge strane, iako je reč o jednom od najkišovitijih regiona u Čijapasu, stanovnici ovog planinskog mesta imaju pristup pijaćoj vodi samo nekoliko puta nedeljno. Stoga je koka-kola dostupnija i jeftinija od vode. Da ironija bude još veća, upravo je voda namamila američkog proizvođača tog napitka u Meksiko.
Naime, proizvodnja koka-kole se oslanja na ogromne zalihe vode, koja u njenom sadržaju učestvuje sa oko 90%. Kompanija „Koka-kola“, vodeći svetski dobavljač bezalkoholnih pića otvorila je svoju prvu franšizu za flaširanje u Meksiku još dvadesetih godina prošlog veka. Pored toga što je u susedstvu, ova država je u to vreme bila poznata po dostupnosti i kvalitetu slatke vode, pa je do 1934. već bilo osam punionica koka-kole širom zemlje.
Koka-kola je postepeno postala nezaobilazna u svakodnevnom životu Meksikanaca. Kada se Meksiko pridružio Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini (NAFTA) 1994. godine, ukinute su carine na mnoge američke proizvode, uključujući i koka-kolu. Ovaj napitak je postao jedan od najjeftinijih u Meksiku, koji je 2001. godine Sjedinjenim Američkim Državama preoteo titulu svetskog prvaka u potrošnji koka-kole po glavi stanovnika. Koka kola caruje u nekima od najsiromašnijih država u zemlji, pa tako i u Čijapasu.
Protesti pali u vodu
San Kristobal de las Kasas ima ogromnu punionicu koka-kole na izlasku iz grada. Kada je američka kompanija izgradila ovo postrojenje 1994. godine, bila je to njena najveća fabrika u Latinskoj Americi. Ona je podigla tako velike pogone jer je upravo na tom mestu mogla da crpi vodu iz jednog od najvećih izvora podzemne vode u zemlji.
Lokalna fabrika je u vlasništvu meksičke multinacionalke „Femsa“, velikog proizvođača hrane i pića, koji poseduje prava na flaširanje i prodaju koka-kole širom Meksika i većeg dela Latinske Amerike. „Femsa“ je jedna od najmoćnijih meksičkih kompanija. Nekadašnji izvršni direktor kompanije „Koka-kola“ u Meksiku, Visente Foks, bio je, gle čuda, predsednik zemlje od 2000. do 2006. godine.
Odluka meksičkih vlasti da dozvoli kompaniji intenzivnu eksploataciju tako vrednog resursa, vremenom je počela da izaziva sve oštrije kritike u javnosti. Kada je 2016. objavljen podatak da preduzeće koristi više od 1,3 miliona litara vode dnevno za svoju proizvodnju, građani su organizovali ulične proteste. Međutim, svi pokušaji da se nešto promeni pali su u vodu koju proizvođač bezalkoholnih pića do danas obilato troši.
Fabrika u San Kristobalu zapošljava približno 400 ljudi i doprinosi državnoj ekonomiji sa oko 200 miliona dolara. Meštani, međutim, ističu da ugovor između „Femse“ i savezne vlade donosi gradu daleko veću štetu. Oni krive kompaniju da zbog svoje proizvodnje isušuje vodonosni sloj. Voda za piće postaje sve oskudnija i skuplja u ovoj oblasti, uprkos stalnim pljuskovima i obilnim izvorima. Činjenica je da su zbog posledica klimatskih promena i u tom regionu suše učestale, ali kritičari tvrde da je prekomerna eksploatacija izvora glavni uzrok za katastrofalne nestašice pijaće vode.
Na „ušću“ kanalizacije u reke
To potvrđuju i naučnici koji su se bavili ovim problemom. Laura Mebert, pravnik na Univerzitetu u Mičigenu, navodi da kompanija plaća mizernu naknadu za tako veliku eksploataciju vode, oko 10 centi za milion litara. Pritom, ovaj novac ide u savezni a ne u lokalni budžet, dok se infrastruktura koja opslužuje stanovnike San Kristobala doslovno ruši.
Pored nestašice pijaće vode, nema ni odgovarajućeg tretmana otpadnih voda, što znači da se „sirova“ kanalizacija direktno uliva u lokalne vodotokove. Luis Karmona, biohemičar na Univerzitetu Kalifornija tvrdi da su reke oko San Kristobala pune ešerihije koli i drugih infektivnih patogena.
Stanovnici su, zato, primorani da se svakodnevno snalaze kako bi obezbedili vodu. Neki sakupljaju kišnicu u bunarima i čuvaju je u plastičnim kesama. Pojedine starosedelačke zajednice moraju da pešače više od dva sata da bi dobile vodu za piće. Čak i domaćinstva koja imaju u svojim domovima tekuću vodu, dobijaju je svega nekoliko puta nedeljno. Zato su primorana da dodatno kupuju vodu iz privatnih kamiona cisterni. Ili da piju napitak koji je daleko dostupniji – koka-kolu. Ogroman broj to i čini, u tolikoj meri da su postali zavisnici od ovog bezalkoholnog pića.
Gazirani obrok i za bebe
Prošle godine, prosečna godišnja potrošnja koka-kole po glavi stanovnika u Meksiku je iznosila 160 litara, što je znatno više nego u SAD gde se troši 100 litara po glavi stanovnika i mnogo više od godišnjeg globalnog proseka od 25 litara po glavi stanovnika. Neslavni rekorder u Meksiku po upotrebi koka-kole je upravo Čijapas. Prema studiji koju je objavio Centar za multidisciplinarna istraživanja u ovoj najjužnijoj meksičkoj državi, njeni stanovnici piju neverovatnih 821,2 litara koka-kole po glavi stanovnika, pet puta više od nacionalnog proseka. To je skoro 16 litara po osobi nedeljno, ili 2,2 litara dnevno.
U San Kristobalu potrošnja je još veća – prosečan stanovnik popije više od tri litra koka-kole dnevno. Čak i vrlo mala deca su navikla da piju gazirana pića. Pomenuta studija je pokazala da 3% beba mlađih od šest meseci i 15% dece uzrasta od godinu ili dve redovno pije koka-kolu. Na taj način, deca unose u organizam i do 420% više šećera od maksimalnog dnevnog unosa koje preporučuju medicinski stručnjaci.
Ovakve navike imaju razorne posledice po zdravlje. U Čijapasu haraju dijabetes, hipertenzija, bolesti srca, dislipidemija, upala pankreasa, gojaznost i disfunkcija jetre. Dijabetes odnosi oko 3.000 života godišnje i predstavlja drugi vodeći uzrok smrti nakon srčanih bolesti. Procenjuje se da oko 14 miliona odraslih u Meksiku boluje od dijabetesa, te da polovina obolelih nije ni registrovana.
Koka-kola ima i svoju crkvu
Zbog ovakvih posledica po zdravlje, Meksiko je 2014. uveo porez na napitke zaslađene šećerom, od jednog pezosa po litru. Ali ova mera nije dala očekivane rezultate, jer prema mišljenju pojedinih stručnjaka poreska stopa je suviše niska, odnosno povećava končanu cenu za samo 5,3% u poređenju sa, na primer, Čileom gde ona čini 15,1% maloprodajne cene.
Zato je Nacionalni savet za nauku i tehnologiju, koji radi u sastavu Instituta za javno zdravlje Meksika, prošle godine predložio saveznoj vladi da se taj porez podigne na 7,3 pezosa (0,45 američkih dolara) po litri. Stručnjaci insistiraju i da osnovica za poresku stopu ne bude količina, već koncentracija šećera u nekom napitku, jer je to mnogo bitniji faktor kada je reč o posledicama po zdravlje.
Još jedan apsurd u ovoj tragičnoj priči je fenomen da je koka-kola postala lokalno božanstvo. Ona ne samo da je izbacila iz upotrebe tradicionalna pića naroda Maja, već je lokalni šamani koriste u verskim obredima kao lekovito sredstvo! Koka-kola je nezaobilazna i u mnogim katoličkim crkvama. Primera radi, u crkvi Svetog Jovana Krstitelja u San Kristobalu, ovo gazirano piće je toliko zastupljeno u religijskoj praksi, da je svi zovu „Koka-kola crkva“.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 226, oktobar 2024.
Foto: Raspopova Marina, Unsplash