U vreme kada je Titov Plavi voz jurio evropskim prugama, predsedničke vozove imale su samo četiri države u svetu – Velika Britanija, Nemačka, Turska i Jugoslavija. „Prema nekim procenama, kada bi se vrednost voza po izlasku iz fabričkih pogona konvertovala u današnji novac, ona bi iznosila milijardu i po dolara“, kaže Milan Budimir, koji vodi brojne domaće i strane turiste u obilazak ovog muzejskog eksponata. Posetioci su zadivljeni ne samo luksuzom, već i tehnološkom opremljenošću voza, koji je „oživeo“ i u filmovima, serijama i muzičkim spotovima snimljenim u njegovom autentičnom ambijentu.
Na početku svoje vladavine Josip Broz je koristio stari kraljev voz jer je zemlja bila ekonomski razorena i svi su morali da „stegnu kaiš”. Međutim, čim se situacija malo popravila, prvi koji je popustio rupe na svom kaišu bio je sam Tito. Jedna od tih rupa je bila baš široka, kada je 1956. doneta odluka da predsednik zaslužuje poseban predsednički voz.
Tri godine kasnije inženjeri beogradske Mašinogradnje isprojektovali su deset vagona tog voza, a izradile su ih Fabrika šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke i mariborska Fabrika šinskih vozila Boris Kidrič. Lokomotive su kupljene od Simensa i Dženeral Motorsa, a najbolji pokazatelj njihovog kvaliteta je podatak da neke od njih i danas vuku vozove po Srbiji.
Plavi voz je dostizao brzinu od 140 km na sat, što je šezdesetih godina prošlog veka bila maksimalna dozvoljena brzina putničkih vozova na evropskim prugama, a što je i danas za većinu naših vozova podvig.
„Kapacitet je bio oko 150 putnika koji su tokom dana u vozu mogli da sede, obeduju, slušaju radio ili gledaju televiziju, a noći su provodili u udobnim ležajevima”, kaže za B&F Milan Budimir, koordinator Kola za spavanje i ručavanje u Železnicama Srbije. On radnim danima vodi turiste kroz izložene vagone i upoznaje ih sa zanimljivim informacijama, poput one da je skromni komunistički lider putovao u klimatizovanom prostoru, okružen nameštajem od mahagonija, kruške i oraha, ali i vunenim tepisima, plišom i svilom.
„Prema nekim procenama, kada bi se vrednost voza po izlasku iz fabričkih pogona konvertovala u današnji novac, ona bi iznosila milijardu i po dolara”, navodi Budimir. Zato ne čudi što je Plavi voz posle 600.000 pređenih kilometara i dalje u relativno dobrom stanju. Verovatno bi još uvek bio na šinama da nije 2015. godine doneta odluka da postane muzejski eksponat, koji posetioci mogu da obiđu u zgradi Depoa Topčider, po ceni od 300 dinara po osobi ili za samo 150 dinara ako je u pitanju grupna poseta.
Hotel, restoran i bioskop na točkovima
U vreme kada je Plavi voz jurio evropskim prugama, predsedničke vozove imale su samo četiri države u svetu – Velika Britanija, Nemačka, Turska i Jugoslavija. Ti vozovi morali su da budu bezbedni, moderni i reprezentativni, a Titov je ispunjavao sve ove kriterijume, što se može videti u izloženim vagonima, sačuvanim u izvornom obliku.
Naročitu pažnju privlači tehnološka opremljenost voza, poput telefona i malih televizora koji su u pokretu hvatali signal, a voz je posedovao i ozvučenje koje još uvek emituje kvalitetan zvuk. Posebna atrakcija je sala u kojoj su se odvijale filmske projekcije. „Sve je osmišljeno do najsitnijih detalja. Na primer, u tom delu kola ostavljen je prostor za kinooperatera gde je on mogao da sedi, pije kafu i prati da slučajno ne dođe do prekida u emitovanju filma“, priča Budimir i dodaje da projektor koji se čuva u vozu i dalje mnogo vredi. „Stručnjaci ekipe koja je ovde snimala jedan film rekli su nam da je, kada je kupljen, taj projektor bio među najmoćnijima u svetu i da bi i danas mogao da služi svojoj svrsi”.
Osim u filmovima, putnici su mogli da uživaju u specijalitetima koji su se služili u više salona i da se opuste uz omiljeno piće za šankom ili stolom za bankete. Da bi 
udovoljio Titovim čuvenim gastronomskim željama, voz je posedovao centralnu kuhinju koja je zauzimala čitav vagon od 25 metara, u kojoj se moglo spremiti do 300 obroka. Ovaj vagon bi tek trebalo da bude otvoren za posetioce, a kada smo zavirili u centralnu kuhinju uverili smo se da je Jugoslavija još pre 65 godina primenjivala HACCP standarde iako oni tada nisu imali ni ime.
„I tada se znalo da se određene namirnice moraju zamrzavati u posebnim uslovima, na posebnim temperaturama. Zato su u Plavom vozu postojali zasebni zamrzivači za svaku vrstu hrane, dakle jedan za meso, drugi za ribu, treći za mlečne proizvode… Osim po kvalitetu namirnica, obroci su bili čuveni po svom ukusu i ekskluzivitetu. Kuhinja je bila potpuno elektrifikovana, ali je posedovala i jedan šporet na drva za specijalitete koji se pripremaju isključivo na ovaj tradicionalni način”, opisuje Budimir.
Luksuz je vidljiv i u drugim prostorijama, poput salona koji su pripadali Titu i Jovanki, sa kupatilima opremljenim porcelanskim kadama. Voz je posedovao i „gluvu sobu“, ali poverljivi razgovori su mogli da se vode i u prostorijama za druženje, kada bi osoblje oko njih navuklo pokretne zidove. U tim situacijama konobari su morali da izađu van prostorije, a putnici su ih pozivali „na zvonce“.
Struju za sve ovo obezbeđivale su dve energane prikačene na voz koje su radile na naftu, a bezbednost je garantovala prethodnica koja je prugom prolazila pet minuta pre Plavog voza, ispitujući teren.
Luksuzni vagoni “glume” u serijama
„Tokom 20 godina koliko je putovao ovim vozom, Broz je njime prevezao 60 predsednika država i mnoge druge važne ličnosti. Među poznatijim gostima ističu se britanska kraljica Elizabeta, predsednici Nehru, Brežnjev, Gadafi, Naser, Hajle 
Selasije, iranski šah Reza Pahlavi i drugi”, nabraja Budimir i dodaje da, suprotno uvreženom mišljenju, voz nije služio samo Titu već i državnicima iz svih jugoslovenskih republika.
„Uveren sam da bi voz i danas mogao da saobraća kada bi se uložilo u rekonstrukciju i zamenu dotrajalih delova. Međutim, koristan je i kao muzejski eksponat jer nam pruža uvid ne samo u to kako je nekada živeo politički vrh na našim prostorima, već i koliko je Jugoslavija bila ozbiljna država i šta je sve mogla sama da proizvede”, ukazuje Budimir.
To je i najčešći komentar brojnih stranih i domaćih posetilaca Plavog voza, u koji pored njih dolaze i filmske i muzičke produkcije kako bi u autentičnom ambijentu snimale filmove, serije ili muzičke spotove. Među najpoznatijim ostvarenjima koja su nastala u Plavom vozu su epizoda britanske serije o detektivu Herkulu Poarou „Misterija Plavog voza“, američka serija „Bibliotekari“, domaća serija „Montevideo, Bog te video“… Novac od ulaznica i iznajmljivanja Plavog voza prihoduje matično preduzeće Srbija voz, koje plaća troškove njegovog održavanja, čišćenje, zamenu rasvete i slično.
Njegov najpoznatiji putnik, Josip Broz Tito, poslednji put je Plavim vozom prevezen 5. maja 1980. godine iz Ljubljane u Beograd, da bi bio sahranjen u „Kući cveća“.
Marija Dukić
Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.
Foto: Bif