U skupštini Srbije je prošle nedelje usvojena „Strategija upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine“. Poslanici su glasali i prihvatili dokument koji je na javnoj raspravi naišao na veliko nezadovoljstvo građana, aktivista i stručnjaka iz ove oblasti. Na osnovu tog dokumenta, vlada donosi odluke o geološkim istraživanjima i eksploataciji mineralnih i drugih geoloških resursa. U tom smislu, ova Strategija ne predviđa neke veće promene, piše Nova ekonomija.
Mirko Popović, programski direktor Platforme za društveni razvoj i inovacije (CORE) ističe da Srbija više od decenije nema strateški dokument u oblasti mineralnih sirovina, dok istovremeno doživljava ekspanziju rudarstva. On smatra da je država prepustila upravljanje strateškim resursima stranim multinacionalnim kompanijama umesto da zadrži kontrolu nad njima. Srbija, takođe, nema ključne dokumente kao što su Nacionalni prostorni plan ili Plan razvoja, na koje bi se ovakva strategija morala nadovezivati, jer oni moraju prvi da postoje da bi mogla da se donese i ova Strategija, kaže Popović.
Naš sagovornik podseća da je javna rasprava bila „kontaminirana“ jer su policija i privatno obezbeđenje sprečili stručnjake i aktiviste da uđu i učestvuju na njoj.
Zašto korporacije koje eksploatišu učestvuju u pisanju nacionalne strategije
Pošto je usvojena strategija, ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović je izjavila da „nećemo dozvoliti nekontrolisanu eksploataciju mineralnih sirovina, a ni blokadu“, čime je automatski onemogućen glas onih koji imaju ozbiljne zamerke na rudarstvo širom Srbije koje omogućava stranim korporacijama da iznose prirodno bogatstvo sa ozbiljnim posledicama po životnu okolinu.
Upravo je kompanija, najveći izvoznik zlata i bakra iz Srbije – Ziđin i učestvovala u pisanju ove strategije.
„Nedopustivo je da strana korporacija koja iznosi prirodno bogatstvo iz zemlje učestvuje u pisanju nacionalne strategije“, kaže Popović, sa čime se slaže i naš sagovornik Aca Udicki, diplomirani inženjer geologije. On smatra da korporacije treba konsultovati, ali da njihov stav ne sme biti preovlađujući u nacionalnim dokumentima. Još jedna kompanija je učestvovala u izradi strategije – Naftna industrija Srbije (NIS), koja je u većinskom vlasništvu Gazproma.
Cilj ove Strategije je uspostavljanje održivog upravljanja geološkim istraživanjima i eksploatacijom kako bi se obezbedile potrebe privrednog razvoja i visok životni standard građana. Strategija se zasniva na tri stuba održivog rudarstva: ekonomskom, ekološkom i socijalnom. Fokus je na izradi strateških dokumenata, donošenju nove zakonske regulative usklađene sa EU i jačanju institucija, pre svega Geološkog zavoda Srbije.
Planira se postepeno smanjenje proizvodnje uglja do 2050. godine u skladu sa dekarbonizacijom, ali preostale rezerve dobijaju strateški karakter za krizne situacije. Naglasak u ovom dokumentu je na bakar, zlato, olovo, cink i litijum (ležište Jadar), koji se smatraju strateškim sirovinama.
Razmatrana su tri scenarija (usporeni, realni i ubrzani). Izabrana je kompromisna opcija između realnog i ubrzanog razvoja koja teži balansu između rasta BDP-a i održivosti. Procenjuje se da bi udeo rudarstva u BDP-u mogao porasti sa sadašnjih 2,7 odsto na oko pet odsto (realni scenario) ili čak osam odsto (ubrzani scenario).
Cela zemlja – rudnik
I pored mnogih problema koje Strategija prepoznaje, jedna bitna stavka nedostaje, a kako nam Popović objašnjava u dokumentima nema definisanih zona gde je rudarstvo strogo zabranjeno radi zaštite vode ili prirode. U tom smislu su onda u Srbiji nacionalni parkovi i zaštićena područja zaista u problemu. To su područja u kojima bi rudarstvo bilo strogo zabranjeno radi zaštite višeg javnog interesa, a takvih u ovoj Strategiji – nema.
„Za Srbiju bi izvori pijaće vode morali biti apsolutni prioritet. Strategija ne kaže nedvosmisleno da nema kopanja u zaštićenim područjima, već nudi formulacije o „povećanoj zaštiti“, što je otvaranje vrata za rudarstvo čak i u tim zonama, na primer na Beljanici“, kaže Popović i poseća na primer Ušća u Beogradu (projekat akvarijuma) kako bi ilustrovao širi problem — da se u Srbiji status zaštićenog kulturnog ili javnog dobra lako menja kada se neko kasnije „doseti“ novog projekta, umesto da ta područja ostanu trajno zabranjene zone.
Udicki sa svoje strane ističe da, uprkos Ustavu (član 85, stav 2) koji predviđa pravo koncesije za strance na prirodnim bogatstvima, Srbija nema nijednu koncesiju za eksploataciju ruda niti razvijen koncesioni model.
„Uobičajena svetska praksa da 50 odsto vrednosti proizvedene rude pripada vlasniku (državi), ali Srbija to ne primenjuje. Iako su građani vlasnici prirodnih bogatstava prema Ustavu (član 87), podaci o količini dokazanih rezervi ruda su državna tajna, dok akcionari stranih kompanija poput Ziđina ili Gasproma te podatke znaju“, kaže Udicki. On ističe da postoji osam ili devet vrsta koncesionih naknada, a da je rudna renta samo jedna od njih, dok se u Srbiji druge vrste i ne predlažu.
Ipak, Strategija predviđa uvođenje koncesija kao jedan od ključnih koraka za modernizaciju rudarskog sektora. U okviru Posebnog cilja 1, definisana je Mera 1.5: Uvođenje mogućnosti koncesija i drugih oblika ugovaranja za geološka istraživanja i eksploataciju mineralnih sirovina. Ova mera predviđa izradu pravnih modela i procedura za primenu koncesija, strateških partnerstava i javno-privatnih partnerstava (JPP) u svim fazama – od istraživanja i eksploatacije do zatvaranja i rekultivacije rudnika. Ostaje da se vidi koliko će Srbija koristiti ovaj model za koncesije.
U samoj Strategiji stoji da postojeći Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima ima nedostatke u jasnim definicijama i zaštiti strateških ležišta. Kao još jedan problem navodi se da Geološki zavod Srbije nema dovoljno kadrovskih i laboratorijskih kapaciteta da odgovori na sve zadatke. Primetan je trend pada broja učenika i studenata u oblasti rudarstva i geologije, što dovodi u pitanje obezbeđivanje buduće radne snage za sektor koji bi trebalo da se širi.
Strateška procena ukazuje da postoji 250 identifikovanih neaktivnih deponija rudarskog otpada koje mogu biti izvor zagađenja ako se ne saniraju, mada se vide i kao potencijalni sekundarni izvor sirovina. Kako je istaknuto u Strategiji, nedostatak dostupnosti i ažurnosti geoloških podataka umanjuje kvalitet strateškog planiranja.
Izvor: Nova ekonomija
Foto: Pixabay