Kapitalisti u službi države: Zašto Vašington sve više liči na investicioni fond?

U Vašingtonu se dešava neobičan zaokret: ljudi koji su karijere gradili na privatnom kapitalu, tržišnoj disciplini i ograničenoj ulozi države sada upravljaju stotinama milijardi dolara javnog novca. Kritičari upozoravaju da se iza poslovnog jezika o “strateškim ulaganjima” krije opasna ideja — da država može bolje od tržišta odlučiti gdje treba usmeriti kapital.

Nešto neobično dešava se u Vašingtonu. Generacija investitora i preduzetnika koja je karijere izgradila zagovarajući privatni kapital, tržišnu disciplinu i ograničenu ulogu države sada je ušla u administraciju Donalda Trampa i preuzela upravljanje stotinama milijardi dolara tuđeg novca.

Oni uveravaju javnost da taj novac ulažu strateški, odgovorno i uz poslovnu rigoroznost. Međutim, kritičari upozoravaju da je reč o opasnom zaokretu: ljudi koji su nekada verovali u tržište sada pokušavaju da državu pretvore u investicionu firmu.

Od ministra trgovine Howarda Lutnicka, koji deluje uvjeren da može preurediti američku ekonomiju carinama i industrijskom politikom kao da vodi trgovinski desk, preko bivšeg zvaničnika Ministarstva trgovine Michaela Grimesa, poznatog po vođenju inicijalnih javnih ponuda kompanija Meta, Uber i Airbnb, do samog predsednika Trampa i njegove ideje o američkom državnom investicionom fondu — odbacivanje tržišne logike postaje sve vidljivije.

A istorija pokazuje da takvi eksperimenti retko prolaze bez posledica po ekonomiju.

Osnovna pretpostavka ove nove politike jeste da vlada može stručno upravljati ekonomijom — samo ako je vode iskusni biznismeni.

U jednoj epizodi svog podkasta, tehnološki investitor i venture capitalist Joe Lonsdale razgovarao je sa Benom Blackom, bivšim investitorom iz oblasti privatnog kapitala i novim izvršnim direktorom američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije, poznate kao DFC. Black sada upravlja budžetom od 205 milijardi dolara, namenjenim, kako se navodi, ulaganju u američke strateške interese, otvaranju novih tržišta i ostvarivanju prinosa za poreske obveznike.

Optimizam može delovati privlačno, ali on počiva na pogrešnom razumevanju onoga što privatna tržišta čini efikasnim.

Država nije kompanija koju su, nesrećnim slučajem, vodili pogrešni menadžeri. Ona je potpuno drugačija institucija od privatnog preduzeća koje zavisi od tržišta.

U privatnom sektoru cene, profit i gubici jasno pokazuju šta funkcioniše, a šta ne. Ti signali su strogi, brzi i nemilosrdni. Dobre investicije bivaju nagrađene. Loše investicije bivaju kažnjene. Odgovornost je lična, a povratna informacija dolazi brzo.

Država funkcioniše po potpuno drugačijim pravilima.

Vlada deluje u sistemu drugačijih — i često lošijih — podsticaja, ograničenja i mehanizama kontrole. Unošenje privatno-sektorskog znanja i ambicije u državni aparat ne mijenja suštinske slabosti političkog odlučivanja.

Država nema cene koje oblikuju ponuda i tražnja kao pouzdan vodič za odluke. Nema profitni signal koji bi pokazao da li je strateška investicija zaista dobra. Nema ni jasan mehanizam gubitka koji bi kaznio pogrešnu procenu.

Kada državna agencija podrži pogrešan projekat, teško je očekivati da će neko izgubiti posao ili platu. Kada državni investicioni fond napravi lošu opkladu, račun plaćaju poreski obveznici — iako nisu imali pravo glasa u toj odluci.

Lutnick, Black i drugi preduzetnici koji sada popunjavaju institucije poput Ministarstva trgovine i DFC-a gradili su karijere u okruženju u kojem su mogli mnogo da izgube ako donesu lošu odluku. Sada deluju u sistemu koji ih od posledica uglavnom štiti.

Bilo da su toga svjesni ili ne, tržišni podsticaji koji su ih činili efikasnim sada su isključeni.

Posebno je frustrirajuće to što ovi ljudi nisu neznalice kada je reč o ograničenjima države. Naprotiv, mnogi bivši tehnološki investitori i preduzetnici ušli su u Vašington upravo zato što znaju kako država može uništavati vrednost, pogrešno alocirati resurse i gušiti privatne inovacije.

Oni su podržavali deregulaciju. Podržavali su i ideju Odjeljenja za vladinu efikasnost, poznatog kao DOGE, jer su ispravno verovali da je Vašington prepun programa koji više služe birokratiji nego javnom interesu.

U tome su bili u pravu.

Ali su zatim zaključili da rešenje nije smanjenje uloge države u privatnom sektoru, već pretvaranje države u neku vrstu investicione firme.

Ako velika federalna vlada ne može efikasno regulisati industrije, teško je verovati da može efikasno ulagati u njih. Ako hiljade birokrata ne mogu uspešno birati ekonomske pobednike, ne mogu ni predsednički imenovani zvaničnici.

To rade tržišta, ne pojedinci.

Negdje između Volstrita i Vašingtona, ta osnovna lekcija je izgubljena.

Iskustvo DOGE-a trebalo je da bude upozorenje. Ilon Mask, jedan od najznačajnijih inovatora današnjice, došao je sa velikom ambicijom i mandatom da smanji državnu potrošnju za dva biliona dolara.

Nije uspeo, jer država ne funkcioniše kao njegova privatna kompanija.

Musk nije mogao sam odlučiti ko ostaje, ko odlazi i koji programi se gase. Za razliku od direktora kompanije koji ulaže sopstveni novac i ima jasna upravljačka prava, suočio se sa moćnim državnim aparatom spremnim na otpor — uz armije advokata, lobista, izvođača radova i saveznika u Kongresu čiji interesi zavise od postojećeg sistema.

Taj problem postaje još veći kada se operacija pomeri sa smanjenja otpada na dijeljenje stotina milijardi dolara kroz “investicije”.

Tada svi počinju da lobiraju za svoj dio kolača, a donosioci odluka nisu disciplinovani tržišnim signalima. Umesto toga, vode se velikim i nejasno definisanim ciljevima, poput jačanja otpornosti američke ekonomije ili nadmetanja sa Kinom.

Posebno pitanje je šta očekivati kada dio ovih zvaničnika inspiraciju pronalazi u kineskom modelu državnog planiranja.

DFC je, između ostalog, osmišljen kao odgovor na kinesku Inicijativu Pojas i put. Ali takav pristup ima svoje ime — i to nije slobodno tržište. To je državni klijentelizam.

Reč je o sistemu koji pogrešno raspoređuje resurse, kvari institucije i podređuje ekonomske odluke političkim ciljevima.

Izgradnja američke verzije takvog modela ne rešava problem. Ona ga kopira.

Tržišta funkcionišu kroz konkurenciju i objektivne tržišne signale. Državu usmjeravaju politika, ideološki trendovi i novac drugih ljudi.

Ta realnost ostaje ista bez obzira na to ko upravlja državom.