Iako se sagorevanje na poslu (burnout) smatra posledicom modernog načina života, za njega se znalo i u 19. veku, a tadašnji britanski lekari su ga „lečili“ preporučujući pacijentima odmor u Francuskoj.
Viktorijanski lekar Č. H. F. Raut (C.H.F. Routh) objavio je 1873. godine knjigu „O prekomernom radu i prevremenom mentalnom propadanju: njegovo lečenje“, koja je do 1888. doživela četiri izdanja. Ovo je pokazatelj da je za sagorevanje na poslu još u 19. veku postojalo veliko interesovanje.
Iako je Rautova terminologija nešto drugačija od današnje, jasno je da on piše o problemu prekovremenog rada koji ostavlja posledice po zdravlje zaposlenih. O tim posledicama je postojala svest i na drugoj strani Atlantika. Primera radi, u Americi je neurolog Džordž Bird otkrio neurasteniju, poremećaj povezan sa iscrpljenošću nervnog sistema.
Ono što je povezuje tadašnje Amerikance i Britance, ali i današnje zaposlene sa sindromom sagorevanja, je činjenica da se posledice prekovremenog rada uglavnom povezuju sa intelektualnim zanimanjima i srednjom klasom, dok su fizički radnici često van fokusa, iako je njihov radni dan u 19. veku u Britaniji trajao između 12 i 16 sati. Međutim, izgleda da je postojao neki konsenzus da je mnogo teže belim okovratnicima i da oni treba da dobiju medicinsku pomoć za oporavak od teškog rada.
Kako se nekada lečio burnout?
Za osobe koje su patile od posledica prekomernog rada glavni “lek“ u 19. veku bio je odlazak u lečilišta po mogućstvu u Evropi. Nekoliko ljudi je kumovalo ovom trendu.
Prvi je škotski izdavač Vilijam Čembers koji je 1870. opisao sopstveni zdravstveni slom izazvan preopterećenošću i oporavak u gradu Mentonu na francuskoj rivijeri. Oduševljeno je pisao o blagoj klimi, plavom nebu i prirodnim lepotama tog mesta, upozoravajući da previše ljudi prerano umire jer su previše intenzivno bili posvećeni svojim profesijama.
Slavi Mentona doprineo je i lekar Džejms Henri Benet, autor više knjiga o lekovitosti mediteranske klime. On je bio jedan od vodećih zagovornika tada popularne medicinske klimatologije – uverenja da se mnoge bolesti, uključujući i tuberkulozu, mogu izlečiti ili bar zaustaviti boravkom u odgovarajućoj klimi. Ova ideja bila je delom odgovor na zagađen vazduh industrijskih gradova. Smatralo se da čist vazduh, sunce i priroda Mediterana imaju snažno lekovito dejstvo.
Benetov pristup bio je gotovo revolucionaran: pacijenti nisu više morali da leže zatvoreni u zagušljivim sobama, već su podsticani da borave napolju, šetaju, upijaju sunčevu svetlost i uživaju u prirodi. Lekovi nisu bili u prvom planu. Čak su i stariji i nemoćni svakodnevno izvođeni na osunčana mesta kako bi promena okruženja osvežila njihov um i poboljšala raspoloženje.
„Legitimna dokolica“
Osobama koje su patile zbog prekomernog rada Benet je preporučivao najmanje tri uzastopne zime provedene u lečilištima. To je bilo daleko od kratkih spa-boravaka ili savremenih vikend-programa za opuštanje. Umesto toga, promovisao je ideju „legitimne dokolice“ – života oslobođenog žurbe i stresa, u kojem bi vredni profesionalci vodili miran i kontemplativan život, odmarajući se na suncu i vraćajući snagu kroz kontakt s prirodom.
Pošto je objavio knjigu „Zima i proleće na obalama Mediterana“ u kojoj pozitivno piše o Mentonu, francuski gradić je postao veoma popularna destinacija za obolele od tuberkuloze ali i pacijenata sa drugim zdravstvenim problemima. Do kraja 19. veka turizam je postao jedna od glavnih privrednih grana ovog grada, koji je bio naročito omiljen među britanskom i ruskom aristokratijom. Posetila ga je čak i kraljica Viktorija sa sinom Leopoldom.
Ali, ono što je mnogo važnije od priče o tome kako je mali grad na granici Italije i Francuske postao turistička meka je poruka koju su tada poslali viktorijanski lekari – da umesto konstantne žurbe i života pod pritiskom svakome povremeno treba odmor i boravak u prirodi.
Izvor: The Conversation
Foto: Slim Mars, Unsplash