„Odlazak na selo i rad za sebe dali su mi slobodu. Tačno je da je moj sadašnji posao nesigurniji i da svaka godina nosi rizik od propasti roda, ali taj rizik prihvatam“, ističe u razgovoru za B&F Pavle Đorđević, čovek koji je rad u naučno-istraživačkim institutima zamenio za život na selu, umesto novog auta kupio imanje, pokrenuo organsku proizvodnju i sada kroz projekat Biodistrikt Kolubara radi na stvaranju uslova za podmlađivanje sela.
Beograđanin Pavle Đorđević završio je studije i master na Poljoprivrednom fakultetu kao student generacije i počeo da se bavi naučno-istraživačkim radom, prvo u Institutu za multidisciplinarna istraživanja, a zatim u Institutu tehničkih nauka SANU. Međutim, sa 26 godina odustao je od naučne karijere i preselio se na selo, iako je do tada ne selu bio samo jednom. Na imanju koje je kupio 2017. godine osnovao je prvo farmu, potom kompaniju Organela za proizvodnju organske hrane, a nešto kasnije postao i koordinator Biodistrikta Kolubara.
B&F: Kako čovek donese odluku da toliko promeni svoj život?
Pavle Đorđević: Tako što mu roditelji u ranom detinjstvu usade ljubav prema prirodi. Ja sam još kao dete gajio paradajz, kukuruz i druge kulture u dvorištu naše kuće na Vračaru. Imao sam želju da živim na selu, ali ne i priliku da je realizujem.
Kada je moja sestra otišla u inostranstvo ostavila mi je stari auto koji se toliko često kvario da mislim da sam upoznao sve radnike šlep službe u Srbiji. Čim je zaradila neku ozbiljniju sumu, poslala mi je novac da kupim bolji auto, ali ja sam želeo seosko imanje. Nije imala ništa protiv, pa sam počeo da gledam šta se prodaje u selima u blizini Beograda. Na kraju sam preko interneta našao kuću u Gornjoj Bukovici, blizu Valjeva, sa 4,2 hektara zemlje. Kuća je bila oronula jer je dugo bila napuštena, pa sam je postepeno uređivao dok sam živeo u Beogradu. Tek kasnije sam se preselio.
B&F: Kavu ste sliku o selu imali pre selidbe?
Pavle Đorđević: Selo mi je oduvek budilo neku toplinu, ali nisam mislio da je život tamo lak i bezbrižan. Dakle, nisam imao velika očekivanja pa sam mogao samo da se prijatno iznenadim. Pomoglo je to što su me lokalci odmah prihvatili, pretpostavljam zato što sam im prišao sa poštovanjem. Vrlo brzo sam se srodio sa njima.
Mnogo veći šok bili su mi loši putevi, vodosnabdevanje i generalno slaba infrastruktura. Kuću sam, recimo, kupio sa monofaznom strujom, a trofaznu su uveli tek kasnije.
B&F: Da li Vam je ikada nedostajao grad?
Pavle Đorđević: U početku su mi najviše nedostajali prijatelji. Vremenom su, međutim, mnogi osnovali porodice i dobili druge obaveze, pa smo počeli ređe da se viđamo, bez obzira na to gde živimo.
Ranije sam ja odlazio u Beograd, a danas sve više prijatelja dolazi kod mene na imanje. Toliko, da je jedne godine čak počela da mi nedostaje samoća, jer mi je stalno neko bio u kući. U međuvremenu sam stekao i novo društvo, na selu, u Valjevu i kroz rad u Biodistriktu Kolubara.
B&F: Pre toga ste započeli proizvodnju organske hrane. Kako je nastala Organela?
Pavle Đorđević: Vrlo brzo posle kupovine imanja moj kolega sa fakulteta Miloš i ja odlučili smo da probamo da se bavimo poljoprivredom. On se prvi preselio u Gornju Bukovicu i počeo da bere i prodaje koprivu, koje je tamo bilo u izobilju, dok sam ga ja finansirao od svoje plate sa instituta.
Kada to više nije bilo održivo, kupili smo kokoške i počeli da prodajemo jaja. Na imanju smo pronašli i stare zasade voća, od kojeg smo pravili džemove za prodaju. Pošto smo insistirali na organskoj proizvodnji, počeli smo i sami da sadimo. Prve su bile jagode, na čitavom hektaru. One su nas i proslavile – kupci su govorili da imaju ukus jagoda iz njihovog detinjstva. U međuvremenu sam, 2021. godine, osnovao Organelu. Vremenom je njena proizvodnja dostigla oko deset tona hrane godišnje.
B&F: Ko su bili prvi kupci u vreme kada organska hrana nije bila tako popularna kao danas?
Pavle Đorđević: Prvi kupci bili su naši prijatelji i poznanici. Prekretnicom smatram prvu mušteriju koju nismo poznavali, a koja nam je poručila namirnice preko sajta i kupuje naše proizvode i danas. To nije bilo slučajno jer od početka smo mnogo radili na brendu. Osmislili smo atraktivno ime i moderan logo, napravili sajt sa onlajn prodavnicom i sve upakovali tako da su kupci mislili da smo neka fensi firma. A tada nismo imali krov nad glavom, ali bukvalno, jer su radovi na kući još trajali.
U međuvremenu je porasla svest društva o zdravijem životu, a mi smo se pročuli po kvalitetnoj hrani. To nam je donelo i više kupaca. Naš dodatni plus bila je politika otvorenih vrata – zainteresovani su mogli da dođu na imanje i vide kako proizvodimo. A u ovom poslu je, osim organskog sertifikata, važno i poverenje potrošača.
Danas od nas kupuju i fizička i pravna lica, dok deo proizvodnje, pod imenom „Bašta može svašta“, doniramo deci oboleloj od raka. To je zapravo hrana za nas iz Organele, za našu dušu.
B&F: Možete li da živite samo od proizvodnje hrane?
Pavle Đorđević: Mogu ako je dobra godina, ali pošto nije svaka dobra bavim se i drugim projektima, kao što je Biodistrikt Kolubara.
Pored toga, u Organeli nudimo i dnevni turizam za grupe koje dolaze na edukacije ili timbildinge. Posetioci kod nas mogu da ručaju ali i da kupe proizvode poput ajvara ili soka od paradajza. Tako smo povezali nekoliko delatnosti, jer je organska poljoprivreda, posebno zbog klimatskih promena, još uvek nesigurna kao jedini izvor prihoda.
B&F: Kako organska poljoprivreda izgleda u praksi?
Pavle Đorđević: Kod nas danas izgleda drugačije nego ranije, jer smo pronašli način da radimo ručno ali efikasnije i bez mnogo fizičkog napora. Čak smo prodali i traktor.
Naime, bavimo se bio-baštovanstvom po modelu „Traga biljke“. Zadržali smo voće koje smo ranije uzgojili, a ostalo sadimo prema potrebama. Vrste i količine menjaju se iz godine u godinu, u skladu sa vremenom koje imamo zbog drugih projekata.
Radimo po metodologiji Biljane Banović, koja se zasniva na principima permakulture – umesto tradicionalne obrade zemlje prave se gredice od grančica, lišća, slame, trulih jabuka, stajnjaka i druge biomase koje u selu ima u izobilju. Ti materijali se tokom sezone razlažu i hrane biljke, pa nema kopanja ni oranja. Čak i sredstva za zaštitu biljaka se prave od drugih biljaka. Sada kupujemo samo stajnjak, i to dvostruko manje, a ne trebaju nam više ni plastenici. Svanulo nam je otkada smo otkrili „Trag biljke“.
B&F: Da li vam ovakav način proizvodnje pomaže i da se lakše prilagođavate klimatskim promenama?
Pavle Đorđević: Da. Drenažni sloj koji se sastoji od granja odvodi višak vode, sprečavajući plavljenje i eroziju. Istovremeno, tokom velikih vrućina zemlja bolje zadržava vlagu i ostaje hladnija, dok se mešovitom sadnjom biljke međusobno štite od sunca. Ovo nam je smanjilo troškove, a poboljšali smo i mikroklimu i biodiverzitet na imanju.
Velika stvar za imanje desila se kad sam tamo naišao na rastavić, biljku koja je indikator vlažnog tla. Na osnovu tog traga, nastavio sam da istražujem teren i naišao na malo korito presušenog potoka. Nakon što smo ga pregradili, topljenje snega i jake kiše formirali su jezero. Danas je ono pojilište za žabe, svinje, srne, zečeve, fazane i druge životinje, a pojavile su se čak i barske kornjače. One su jako dobar znak i pokazatelj da je voda čista.
B&F: Kako stižete da vodite imanje, osnivate pojilišta i koordinirate biodistrikt?
Pavle Đorđević: Kao i svaki poljoprivrednik, izuzetno rano ustajem, ali to nije pravi odgovor na Vaše pitanje. Svi moji poslovi nemaju striktno radno vreme, pa radim onoliko i tamo gde je potrebno, bez praznog hoda. Zato mogu malo da se bavim poljoprivredom, malo biodistriktom, malo projektima, a malo i da se divim životinjama koje dolaze na pojilište. Doduše, nije to baš bajka u kojoj su sve životinje na okupu i čavrljaju dok piju vodu.
B&F: Kako je počela priča o Biodistriktu Kolubara?
Pavle Đorđević: Pre nekih tri godine pohađali smo dvonedeljni kurs o organskoj proizvodnji. Na poslednjem predavanju bili smo toliko umorni da smo jedva čekali da krenemo kući, pa ga praktično nismo ni slušali.
Kasnije je Ivana Simić iz organizacije „Serbia Organica“ čitajući izveštaje primetila da je upravo to predavanje bilo o biodistriktima. Prenela nam je šta je čula i tek tada smo shvatili koliko je tema zanimljiva. Nas osmoro se potom dogovorilo da napravimo prvi biodistrikt u Srbiji. Izabrali smo Kolubarski kraj, gde sam već radio i poznavao ljude. Osnovan je u maju 2024. godine, a ja sam postao koordinator.
B&F: Šta ovaj koncept podrazumeva u praksi?
Pavle Đorđević: Biodistrikt je model teritorijalnog povezivanja nastao u Italiji, koji smo prilagodili lokalnim okolnostima. Na jednom području povezuje organske proizvođače, ugostitelje, škole, fakultete i druge koji žele da doprinesu razvoju zajednice.
Biodistrikt Kolubara danas ima 60 do 70 članova koji sarađuju na različite načine: proizvođači hrane preporučuju kupcima lokalni smeštaj, ugostitelji nude njihove proizvode, a članovi zajedno nastupaju na sajmovima i manifestacijama.
Pored toga, redovno razmenjuju znanja i iskustva i usklađuju proizvodnju, kako nekih proizvoda ne bi bilo previše, a drugih premalo. Odnosno, kako bi posetilac biodistrikta na jednom mestu mogao da pronađe što više lokalne robe.
B&F: Da li Vam nekada, dok sve ovo radite, padne na pamet da ste jednostavno mogli da se bavite naukom od devet do pet?
Pavle Đorđević: Ne, jer mi je sloboda prioritet. Možda je to samo privid, pošto mnogo radim, ali odlazak na selo i rad za sebe dali su mi slobodu. Gde god da sam ranije radio, jedva sam čekao da se završi radno vreme. Kada sam morao da sedim negde samo zato što to pravila nalažu, osećao sam se kao da sam vezan lancima.
Tačno je da je moj sadašnji posao nesigurniji i da svaka godina nosi rizik od propasti roda, ali taj rizik prihvatam. Ako ne bude dovoljno novca, radiću nešto drugo, svuda može da se zaradi dnevnica, pa i fizičkim radom, on mi nije stran.
Zauzvrat, imam slobodu da, recimo, odem na more pet puta po pet dana, a da nikoga ne pitam za odmor. Mogu da zalijem permamodel i odem na nedelju dana, jer će on zadržati vlagu. A mogu i da zamolim nekoga da ga zalije. Meni je i to sloboda.
Marija Dukić
Biznis i finansije 250, oktobar 2026.
Foto: Privatna arhiva