Oporezivanje ljudskog rada i dalje je ključni izvor javnih prihoda, zbog čega tehnološke promene koje ljude zamenjuju robotima imaju direktne fiskalne posledice. Dok je automatizacija neizbežan ishod tehnološkog razvoja, još uvek nije jasno ko će platiti fiskalnu cenu povećane efikasnosti.
Poreski sistemi u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi uspostavljeni su u industrijskom dobu, kada su ljudi bili osnovni izvor oporezive vrednosti i usled toga danas su u velikoj meri oslonjeni na oporezivanje zarada i doprinose vezane za zaposlenost. Kada taj model funkcioniše, budžeti su stabilni, država ubira prihode iz rada, a iz tih prihoda finansira penzije, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Problem nastaje onda kada se ekonomska vrednost stvara na drugačiji način, a poreski sistem se tome ne prilagođava.
Automatizacija i veštačka inteligencija (AI) upravo to rade – omogućavaju da se ista ili veća proizvodnja i usluga isporuči sa manje radnih sati. Prihodi kompanije često ne padaju, već rastu, ali se broj zaposlenih po jedinici prihoda smanjuje. Sa stanovišta javnih finansija, to je važnije od pitanja „da li roboti i veštačka inteligencija uzimaju posao“, jer se poreska baza na kojoj počiva država smanjuje čak i kada ekonomija formalno raste.
U SAD se to, na primer, jasno vidi kroz strukturu federalnih prihoda. Prema podacima Kongresnog budžetskog ureda (CBO), ukupni federalni prihodi u fiskalnoj 2024. godini iznosili su oko 4,9 biliona dolara. U zbirnom izveštaju o budžetskim prihodima (Combined Statement of Receipts) Ministarstva finansija SAD (U.S. Department of the Treasury), kategorija prihoda od socijalnog osiguranja i penzijskih programa (Social Insurance and Retirement Receipts) iznosila je 1.708,9 milijardi dolara u 2024. godini.
Ovaj stub prihoda čvrsto je vezan za zaposlenost i zarade. Ukoliko se rast produktivnosti sve više ostvaruje uz manji rast zaposlenosti, poreski sistem zasnovan na oporezivanju plata postaje sve manje održiv.
SAD: regulativa na čekanju
U takvom okviru nastaje ideja takozvanog poreza na automatizaciju, popularno zvanog „porez na robote”. Važno je naglasiti da u SAD ne postoji federalni zakon koji uvodi porez na automatizaciju. Javna i akademska debata nastoji da odgovori na jedno naizgled jednostavno, ali suštinski važno pitanje: ako se poreski prihodi tradicionalno oslanjaju na rad, šta se dešava kada udeo rada u dodatoj vrednosti opada, dok udeo kapitala stalno raste?
Porez na robote najčešće se koristi kao politička metafora za stav da ukoliko mašina zamenjuje čoveka, neka „plati“ ono što bi radnik plaćao kroz poreze i doprinose. Međutim, svaka praktična primena nailazi na brojne izazove. Šta je zapravo robot: industrijski manipulator, softverski algoritam, automatizovana kasa? Da li bi se oporezivala mašina, ušteda na platama, ili dodatni profit kompanije? I kako sprečiti da firme jednostavno ne preusmere investicije ili pravno prestrukturiraju automatizaciju kao „softversku optimizaciju“ koja izbegava oporezivanje?
Usled toga, porez na automatizaciju osvetljava dublji problem, a to je struktura javnih prihoda. Kada poreski sistem pretežno oporezuje rad, a ekonomija sve više nagrađuje kapital, softver i intelektualnu svojinu, jaz se vremenom povećava. U tom smislu, automatizacija razotkriva slabosti fiskalnog modela, jer se poreska osnova menja brže nego što se prilagođavaju propisi. Poreska politika koja se svodi na „oporezuj robota“ često skriva pravu poentu: država zapravo traži način da premesti oporezivanje sa rada na izvore vrednosti, koji su manje vidljivi i lakše prenosivi.
Evropska unija: reforma, a ne porez na tehnologiju
Evropska unija je ovu ideju razmatrala još 2017. godine. Evropski parlament je tada podržao inicijative za širi okvir regulacije robotike, ali je odbacio predlog da se uvede posebna taksa na automatizaciju za finansiranje podrške ili prekvalifikacije radnika. Ta epizoda je važna jer pokazuje da je porez na robote politički privlačan koncept, ali administrativno i ekonomski teško održiv.
Istovremeno, u Evropskoj uniji oporezivanje rada i dalje čini ključni deo javnih prihoda. Evropska komisija u „Pregledu poreskih trendova“ (Data on Taxation Trends) navodi da je u 2023. godini udeo poreza na rad (uključujući doprinose za obavezno socijalno osiguranje) u ukupnim poreskim prihodima EU iznosio 51,2%, dok je udeo poreza na kapital bio 21,9%.
Prema Izveštaju OECD-a o oporezivanju zarada za 2024. godinu (Taxing Wages 2024), zbirni teret poreza i doprinosa na zarade za bračni par sa dvoje dece u kom oba supružnika ostvaruju prihod od rada, iznosio je 29,5% u 2023. godini. To pokazuje da je oporezivanje ljudskog rada i dalje ključni izvor javnih prihoda, zbog čega tehnološke promene koje ljude zamenjuju robotima imaju direktne fiskalne posledice.
Evropska unija nije pokušala da oporezuje upotrebu mašina ili tehnologije, već se usredsredila na to da kompanije plaćaju porez tamo gde zaista ostvaruju dobit, a ne tamo gde je porez najniži. Zato se menjaju poreska pravila, kako bi se otežalo prebacivanje profita iz jedne zemlje u drugu samo radi manjeg poreza.
Uporedo sa tim, EU uvodi i regulatorni okvir za veštačku inteligenciju (AI). Evropska komisija navodi da je EU Akt o veštačkoj inteligenciji (EU AI Act) stupio na snagu 1. avgusta 2024. Iako se upotreba tehnologije ne oporezuje, regulatorni zahtevi povećavaju troškove, jer kompanije moraju da ulažu u usklađivanje sa propisima, u sisteme za upravljanje rizicima i da snose veću odgovornost za pojedine oblasti njene upotrebe.
Rad, kapital i pitanje fiskalne održivosti
Automatizacija ne ukida vrednost, ona menja njen izvor. Industrijski pokazatelji to ilustruju bez mnogo teorije. Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (IFR), u fabrikama EU bilo je u proseku 219 industrijskih robota na 10.000 zaposlenih 2023. godine, dok je u Severnoj Americi taj odnos iznosio 197 robota na 10.000 zaposlenih. IFR takođe navodi da je broj industrijskih robota u operativnoj upotrebi globalno dostigao 4.664.000 u 2024. godini, što predstavlja rast od 9% u odnosu na 2023. godinu. To znači da automatizacija više nije ograničena na pojedine sektore, već je široko prisutna u industriji.
U situaciji u kojoj se vrednost sve više stvara uz pomoć kapitala i softvera, dok se javni prihodi i dalje u najvećoj meri zasnivaju na oporezivanju rada, reč je o fiskalnom, a ne tehnološkom problemu.
Suštinsko pitanje nije da li treba „oporezovati robote“, već kako prilagoditi poreski sistem ekonomiji u kojoj se sve veći deo vrednosti stvara bez ljudskog rada. Ako se poreski sistem i dalje bude oslanjao na oporezivanje rada, to će povećati troškove zapošljavanja i podsticaće automatizaciju, dok bi preusmeravanje oporezivanja ka profitu, kapitalu i digitalnim tokovima vrednosti zahtevalo snažniju poresku administraciju i međunarodnu saradnju, jer se takva dobit lako premešta između jurisdikcija.
U stručnim i međunarodnim raspravama (OECD, MMF) najčešće se pominju tri moguća rešenja problema: širenje poreske osnovice na potrošnju i imovinu; šire finansiranje socijalnih fondova, a ne isključivo iz doprinosa na zarade; preciznije oporezivanje profita i renti u delatnostima gde rast produktivnosti ne prati rast zaposlenosti. Ključno pitanje fiskalnog modela ostaje kako obuhvatiti novu strukturu vrednosti, a da se pritom ne naruši konkurentnost i stabilnost socijalnih sistema.
Dok je automatizacija neizbežan ishod tehnološkog razvoja, još uvek nije jasno ko će platiti fiskalnu cenu povećane efikasnosti. Zato je suštinski važna odluka da li će države reformisati fiskalne modele tako da prate ekonomiju u kojoj rad nije više dominantan izvor vrednosti, ili će pokušati da očuvaju zastarele osnove kroz parcijalne i simboličke mere? Od tog izbora zavise stabilnost budžeta, konkurentnost privrede i održivost socijalnih sistema.
Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer
Finansije Top 2025/26 u izdanju časopisa Biznis & finansije
Foto: Ray_shrewsberry, Pixabay