Električna vozila daleko od vozača u Srbiji

Mada u početku dinamična, retorika je brzo splasnula, dok je broj četvorotočkaša na struju veoma mali, pa se vozila retko mogu videti čak i po najvećim gradovima.

Ne pomaže ni činjenica da se proizvode i u Kragujevcu, potražnja na domaćem terenu je premala, piše 021.rs.

Možda će se podatak da je prošle godine uvezeno 535 e-vozila, skoro tri i po puta više nego dve godine ranije (161), nekom učiniti kao obećavajući, ali to je samo privid. Reč je o veoma malim brojevima, kada se i nakon tri, četiri uzastopna udvostručavanja prodaje ne dostiže do u poslovnom smislu većeg posla.

Teško da će i uvoz 657 e-automobila u prvoj polovini godine, što je uvećanje od 250 odsto, značajnije ulepšati sliku. Posle osam sezona od prvih ozbiljnijih nabavki, koncem prošle godine je bilo 7.237 e-automobila, tek 0,4 odsto od ukupnog broja „limuzina“ (2,1 milion) u Srbiji.

Mada imponuje uvećanje kojim u Srbiji raste e-vozni park, u nas je tek prošle godine svaki pedeseti uvezeni auto bio na strujni pogon, dok je, recimo, u EU 17 odsto novouvezenih vozila bilo na pogon budućnosti. U Francuskoj je više nego svaki treći novoregistrovani bio na moderan pogon.

Takođe, u Evropskoj uniji ima oko 243 miliona automobila od kojih je 7,4 miliona, 3,1 odsto, na e-pogon. Računica pokazuje da su moderna vozila u Uniji skoro osam puta učestalija nego u Srbiji. U pojedinim zemljama „elektrifikacija“ imponuje, tako je u Norveškoj gotovo svako treće vozilo na moderniji pogon.

Posle ne baš kratkog perioda kada je zamena voznog parka kaskala baš u najvećim evropskim državama, poslednjih sezona stvari su se i na ovom području korenito poboljšale. Lane je talas elektrifikacije zahvatio baš najveće države Starog kontinenta, te je u Nemačkoj registrovano 545.200, a u Velikoj Britaniji 442.380 novih e-automobila.

Skromna prodaja e-vozila srpskim vozačima posledica je slabe potražnje. Dva su razloga zašto se ljudi u Srbiji baš retko odlučuju za e-automobil. Prvi je cena, čak i nakon primetnijeg poskupljenja klasičnih vozila poslednjih godina, električna su još uvek skuplja, i to ne malo. Kalkuliše se da je u proseku cena e-vozila za najmanje 30 odsto iznad cene odgovarajućeg klasičnog pandana. I to je, pokazuje se, krupna prepreka.

Prethodnih godina gotovo sve fabrike povremeno su na tržište lansirale marke čija je cena bila prilično prihvatljiva za srpskog vozača, pa se činilo da će se e-vozila kupovati i u siromašnijim sredinama. Međutim, proizvođači su, prilično neočekivano, brzo okončale ovu, očigledno reklamnu, delatnost. Sada se na srpskom tržištu kao najjeftiniji e-automobili smatraju rumunsko vozilo sa cenom od 18.000 evra, dok je proizvođač iz Kine ponudio e-vozilo za 23.000 evra. U očima srpskog vozača iz niže ili, čak, i srednje klase, ovakvi automobili i cene su daleko od jeftinijih.

Drugi razlog zašto je u Srbiji prodaja e-vozila poprilično kilava je smanjen nivo državne subvencije. Svuda u svetu podrška države prodaji e-automobila je od bitnog značaja i ubrzava transformaciju. Ekološke prednosti vozila na struju su svojevrsno opravdanje državi za intervenciju.

Deo bogatijih država se i dalje priklanja subvencionisanju elektrifikacije drumskog saobraćaja, Srbija se, posle nekoliko sezona sasvim solidne podrške, gotovo povukla, te subvencije proredila i dosta smanjila, pa sada iznosi otprilike 10 odsto vrednosti e-vozila, a najviše 5.000 evra za najskuplja. Svojevrsno odustajanje države Srbije od podsticanja prodaje e-vozila je za posledicu imalo primetan zastoj u modernizaciji voznog parka srpskih vozača.

Naravno da je bilo dosta negodovanja na subvencionisanje najbogatijeg sloja ovdašnjeg društva, u koje, svakako, spadaju kupci skupljih automobila. Tu je i primedba da je u Srbiji veliko pitanje koliko (i da li) upotreba vozila na električni pogon donosi ekološke benefite.

Jeste da se bitno smanjuje sporna upotreba nafte, ali struja se u Srbiji, gotovo 75 odsto, dobija iz termoelektrana upotrebom uglja veoma lošeg kvaliteta. Nisu retka mišljenja da stoga u Srbiji nema ekoloških poboljšanja sve dok se proizvodnja struje ekološki ne unapredi.

Drugi razlog zašto je u Srbiji elektrifikacija voznog parka spor proces je mali broj javno dostupnih punjača, na kojima se pune istrošene baterije. Ima ih 220 i to samo na glavnim autoputevima, na prometnijim benzinskim pumpama, najvećim parkinzima i u pojedinim hotelima.

To je otprilike jedan punjač na 29.000 stanovnika. Izuzetno malo, a naročita je nevolja nedovoljno snažnih punjača na kojima se baterija napuni za 20 do 35 minuta. Pitanje je ima li rezona na javnom punjaču držati bateriju tri, četiri sata kako bi se napunila. Bolje da se ide kući i baterija napuni na kućnu utičnicu, što, zavisno od snage utičnice, ali i automobila, može da traje i do deset, dvanaest sati.

U Evropskoj uniji ima 1,1 milion punjača, odnosno jedan na oko 410 žitelja i tamo je „punjenje baterija“ rutinska stvar, gotovo kao punjenje goriva kod klasičnih vozila. Propisani su standardi, pa se insistira na sve modernijim punjačima kojima treba sve manje vremena za obnovu istrošene baterije. U svakom slučaju, razvijena mreža punjača je svuda u svetu bitan (pred)uslov za proces zamene klasičnih vozila vozilima na električni pogon.

Mada su najave bile glasne i optimistične, upliv e-automobila na srpsko tržište je izrazito spor. Ne bi trebalo kriviti vozače, reč je o procesu koji poprilično košta, pri čemu država još nije našla strategiju kako bi se izgradio neophodan prateći sistem javno dostupnih punjača.

Ujedno, usled električnog sistema dominantno zasnovanog na termalkama i uglju, veliko je pitanje koliko u Srbiji zamena klasičnih vozila električnim vodi umanjenju upotrebe fosilnih goriva, što je, inače, osnovni cilj transformacije.