Zakon o socijalnim preduzećima još uvek nije donet, iako se o njegovoj važnosti (bezuspešno) govorilo tokom prethodnih nekoliko godina. Zato sada potencijalni osnivači preduzeća čija delatnost podrazumeva postizanje korisnih društvenih ciljeva, pored uobičajene poslovne birokratije, moraju da savladaju gomilu dodatne regulative. „Umesto da nam osnivanje socijalnog preduzeća bude olakšano, nama je, naprotiv, sve dvostruko teže“, konstatuje Čedomir Cicović iz Udruženja invalida cerebralne i dečje paralize iz Užica, koje se upušta u preduzetničke vode pružanjem usluge sušenja voća i povrća.
Prema definiciji sa internet prezentacije Privredne komore Srbije, socijalnim preduzećima se smatraju pravna lica koja se bave preduzetništvom radi ostvarivanja određenog socijalnog cilja, kao što je pružanje socijalnih usluga ugroženim kategorijama stanovništva, ili radno osposobljavanje i inkluzija specifičnih društvenih grupa. Ovakva praksa je uobičajena u velikoj većini evropskih zemalja, pa socijalna preduzeća u njima dobijaju i određene fiskalne olakšice.
„Srbija još uvek nema adekvatnu zakonsku i podzakonsku regulativu za uspešno funkcionisanje socijalnih preduzeća“, piše na sajtu PKS. U stvarnosti, to znači da svi potencijalni učesnici u domaćem socijalnom preduzetništvu moraju da primene postojeće regulative, koje se „prostiru“ u nekoliko zakona, i najčešće nisu ni međusobno usklađene.
Jedini način da se socijalno preduzetništvo pokrene u važećim pravnim okvirima jeste neki vid obavljanja posebnih delatnosti, u postojećim udruženjima socijalno ili zdravstveno ugroženih grupa, a prema aktuelnom Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, kao i Zakonu o udruženjima.
Velika revolucija „malih“ ljudi
Udruženja invalida cerebralne i dečje paralize osnovano je u Užicu još 1977. godine i od tada je, prema svojim mogućnostima, ispunjavalo osnovne ciljeve za povezivanje, osposobljavanje i inkluziju osoba sa invaliditetom u lokalnu zajednicu. Te aktivnosti uključivale su i borbu za parcijalne humanitarne dotacije učlanjenim osobama sa invaliditetom, pošto je prilika za njihovo zapošljavanje od osnivanja pa do današnjih dana bilo izuzetno malo, ističe u razgovoru za Biznis & Finansije Čedomir Cicović iz ovog udruženja.
„Osobe sa invaliditetom i kada, eventualno, dobiju neko radno mesto, to u najvećem broju slučajeva znači da su zaposlene na kratak rok – najčešće su to takozvani javni radovi koji traju četiri meseca godišnje – pa im je potrebno četiri, pet kalendarskih godina kako bi nakupili jednu punu godinu radnog staža. Nažalost, realnost je takva da su te osobe, često, plaćene ispod propisanog obaveznog minimalnog iznosa zarade“, objašnjava Cicović.
Vremenom su se menjali mnogi zakoni, pa su se, ipak, stvorile mogućnosti da ovakvi članovi našeg društva kroz udruživanje u zajedničke poslovne aktivnosti steknu radni staž. Užičko Udruženje za cerebralnu i dečju paralizu je dobilo sredstva u iznosu od 2,8 miliona dinara za nabavku jedne poljoprivredne sušare i prateće opreme preko konkursa Ministarstva pravde, iz sredstava prikupljenih po osnovu odlaganja od krivičnog gonjenja. Osim toga, u budući poslovni poduhvat uložena su i sopstvena sredstva, kao i donacije od lokalnih fizičkih lica i preduzetnika. Angažovano je dvoje radnika sa statusom osoba sa invaliditetom pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koji će od marta pružati uslugu sušenja voća, povrća i lekovitog bilja za sve zainteresovane klijente u Zlatiborskom okrugu, u prostorijama Biznis inkubator centra u Sevojnu. Cicović objašnjava da je ova ideja ostvarena posle istraživanja tržišta u trajanju od nekoliko godina, u čemu je veliku pomoć pružila Regionalna razvojna agencija Zlatibor.
„Usluga sušenja biće, za sada, obavljana kao delatnost u okviru našeg Udruženja, jer zakoni u ovom trenutku tako nalažu, dok se registracija posebnog preduzeća u formi ‘preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom’ očekuje do kraja godine. Želja nam je da imamo što profesionalniji menadžment i da kvalitetom proizvoda konkurišemo na tržištu, pa kasnije možda i da učestvujemo u široj poljoprivrednoj proizvodnji“, kaže naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, mogućnost da svakodnevno privređuju za svoje porodice ovim ljudima znači mnogo više od povremenih donacija. „Ne tražimo povlastice za sebe zato što smo osobe sa invaliditetom, samo nam dajte mogućnost da radimo. Sama činjenica da možemo da zarađujemo kroz sopstveno poslovanje za nas predstavlja veliku revoluciju ’malih’ ljudi“, naglašava Cicović.
Silom pravnici
Udruženje je kooperante za svoj „biznis“ pronašlo preko Regionalne razvojne agencije Zlatibor i preko ljudi iz poljoprivrednog sektora Zlatiborskog okruga, koji su bili spremni da pruže početnu logističku pomoć. U obuci zaposlenih oko rukovanja sa sušarom i specifičnostima različitog voća i povrća učestvovali su i stručnjaci iz regionalne Poljoprivredne savetodavne stručne službe Moravica. O svemu se pažljivo razmišljalo pre zvaničnog započinjanja sa radom. „U Udruženju smo svi morali da učimo kako da rukujemo sušarom i ’repromaterijalom’, pošto smo bili izvan prehrambene i poljoprivredne industrije. Shvatili smo da je potrebno da obrađujemo što više različitih vrsta voća i povrća, kako ne bismo zavisili od poljoprivrednih sezona. Takođe, radimo na proširenju naše mreže kontakata, kako bismo došli do što više budućih klijenata, i otvoreni smo za svaki vid saradnje sa privrednicima i relevantnim akterima na razvoju naše delatnosti i inicijative u interesu poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom“, objašnjava novopečeni preduzetnik iz Udruženja za cerebralnu i dečju paralizu.
Međutim, pravila rukovanja novom aparaturom i voćem nisu bile jedine stvari koje su naš sagovornik i njegovi saradnici morali da savladaju. „Za razliku od privrednika koji su fokusirani samo na tržište, mi moramo da pristupimo ovom problemu sa više strana – sa socijalnog, inkluzivnog, edukativnog, preduzetničkog i pravnog aspekta. Bio je potreban ekstreman napor kako bismo uskladili sve postojeće zakone, a najgore od svega je što su oni u velikoj meri međusobno kontradikotorni. Pritom, nismo mogli da učimo na tuđim greškama, jer je naš problem, zapravo, jedinstven. Umesto da nama neke stvari budu lakše, one su, naprotiv, samo otežane“, zaključuje Cicović.
broj 134, februar 2017.