Stara predrasuda o umetnicima koji žive na rubu siromaštva se donekle izmenila – moderne tehnologije i tržišna pravila primorali su „kreativce“ da sve više razmišljaju kao preduzetnici, a njihove potencijalne finansijere da razvijaju nove mehanizme za investiranje u umetničku industriju, poput umetničkih akceleratora, kao i da ostvareni dobitak ne mere isključivo novcem.
Umetnička dela se više ne doživljavaju samo kao objekti uživanja, već kao alternativni oblik aktive koji omogućava stvaranje veoma zanimljivih poslovnih prilika. Revizorska kuća Deloitte u okviru svojih redovnih godišnjih finansijskih izveštaja od nedavno posebnu pažnju usmerava upravo na kulturu i umetnost, smatrajući oblast njihovog stvaranja, delovanja i razmene zasebnim tržištem. „Opipljive“ umetnine, poput slika i skulptura, posebno značajnu ulogu imaju u upravljanju ličnom imovinom, pa u godinama krize i ekonomskog usporavanja mnogi imućni ljudi pribegavaju kupovini umetničkih dela pre nego plemenitih metala, verujući da će njihova vrednost ostati ista ili vremenom rasti.
Prema Deloitte-ovom izveštaju za 2016. godinu čak 72% anketiranih kolekcionara umetničkih predmeta širom sveta istaklo je da ih kupuje „zbog svojih interesovanja, ali i iz investicionih razloga“, dok je 6% njih izjavilo da na taj način isključivo „upravlja svojim finansijama“. U istom izveštaju piše da je tokom prošle godine privatno investiranje u umetnost samo u Sjedinjenim Državama bilo „teško“ oko 19 milijardi dolara, uz godišnji rast od 15%. Ovo podrazumeva direktno izdavanje kredita umetnicima kao pomoć da završe delo koje su naumili, kao i obezbeđivanje kolaterala za uzete zajmove u vidu procenjene vrednosti umetničkih dela. Upravo iz ovih razloga, neke od najvećih svetskih banaka imaju veoma razvijena odeljenja za investiranje u umetnost, dok se u bogatim ekonomijama osniva sve veći broj finansijskih institucija kojima je to jedina oblast delovanja.
Jedna takva firma, Art Capital Group, dospela je u žižu javnosti 2009. godine kada je tužila sudu Eni Lajbovic, fotografkinju koja je obeležila istoriju savremene umetnosti, zbog neplaćenog kredita u visini od 24 miliona dolara. Art Capital Group je tada potraživala Lajbovicine nekretnine, filmske negative, kao i vlasništvo nad svom njenom intelektualnom svojinom, sve dok konkurentska kompanija Colony Capital nije isplatila napravljeni dug i potpisala novi ugovor sa umetnicom, prepoznavši isplativost njenih dela, ali pre svega njenog „imena“ na aktuelnom tržištu.
Međutim, ovde je reč o ljudima koji poznaju trendove na tržištu i nabavljaju dela uglavnom već etabliranih autora, mada je bilo zabeleženih primera kada je veštački dizana vrednost nekih slikara, tako što su ovakve investicione firme „gurale“ njihova dela u najpoznatijim svetskim galerijama. S druge strane, talentovani umetnici koji tek moraju da se izbore za svoje mesto na sceni moraju da pribegavaju novim metodama, koje osim uočavanja povoljnih finansijskih prilika, podrazumevaju efikasno umrežavanje sa lokalnim privatnim i državnim institucijama, kao i sa svojim „kolegama po kreativnosti“.
Ko su moderne mecene?
Jedan od popularnijih finansijskih modela stvorenih za pomoć umetničkim projektima za cilj ima povezivanje uspešnih iskustava tehnoloških startapova sa takozvanim kreativnim biznisima. Primera radi, u Londonu je osnovano nekoliko velikih umetničkih akceleratora, koji po ugledu na tehnološke, okupljaju mlade umetnike na jednom mestu i „pomažu im da se međusobno pomažu“ tako da svoje mnogobrojne ideje pretoče u realnost. Interes investitora koji stoje iza akceleratora je u potpunosti isti kao i u slučaju njihovih kolega iz sektora informacionih tehnologija: mladim stvaraocima je pružen kreativni ambijent i mogućnost razmene ideja sa istomišljenicima, savetodavna i birokratska pomoć, neretko i finansijska, a zauzvrat organizatori dobijaju udeo u konačnoj vrednosti realizovane ideje. Iza većine engleskih akceleratora ovog tipa jedan od najvažnijih finansijera je država, koja je prepoznala da će kroz ovakav kanal komunikacije sa mladim stvaraocima doprineti razvoju nacionalne kulture u godinama koje dolaze.
Na Zapadu je posebno raširena institucija „anđela investitora“. U umetničkom svetu oni su preuzeli ulogu nekadašnjih mecena – umetnicima koje finansiraju, osim novca za njihove projekte, pružaju savete i, što je najvažnije, važne kontakte u poslovnom svetu. Međutim, umetnici i umetničke organizacije po svojoj definiciji ne ostvaruju isključivo novčanu zaradu, pa je i povraćaj uloženih sredstava u njihovom slučaju nešto drugačiji nego u „uobičajenoj“ ekonomiji. Investitori u ovom slučaju neće steći novac, već uticaj, što je danas izuzetno vredna valuta, baš kao što je to bio kroz celu ljudsku istoriju. Reč je, uglavnom, o multimilionerima koji o modernoj umetnosti inače znaju malo, ili ne znaju ništa, ali svojim novcem upravljaju po savetima stručnjaka kako bi povećali sopstveni prestiž ili eventualno ostvarili (još jedan) odbitak od poreza. Roman Abramovič je, na primer, ime koje se često pominje kada je u pitanju ulaganje u mlade umetnike.
Autentičnost ili stabilni prihodi
Na kraju, najpopularniji vid finansiranja umetničkih projekata koji je iznikao zahvaljujući tehnološkoj revoluciji u poslednjoj deceniji, je model crowdfundinga, kada puno pojedinaca uloži po deo sredstava za svog omiljenog umetnika. Najpoznatija platforma ovog tipa je Kickstarter, zbog koje su pre nekoliko godina promenjeni zakoni o donacijama u većini američkih država. Iako je na Kickstarter-u i sličnim servisima moguće uložiti novac i u mnoge druge projekte koji nemaju veze sa umetnošću, ovakav način finansiranja je prvobitno nastao baš kako bi se pomoglo umetnicima koji nemaju dovoljno sredstava za svoj rad.
Širenjem brzog interneta i društvenih mreža, u međuvremenu se crowdfunding ponuda usko specijalizovala za određene umetničke grane, pa je tako PledgeMusic jedan od najvećih internet sajtova koji omogućava doniranje novca mladim muzičarima, dok Patreon predstavlja najvažnije polazište za sve potencijalne, ali i već dokazane pisce, koji su u potrazi za preko potrebnim prihodima. PledgeMusic pruža mogućnost preslušavanja muzike potpuno nepoznatih autora iz čitavog sveta, jednostavan odabir budućeg primaoca i elektronske uplate na njegov račune. S druge strane, Patreon funkcioniše po principu „pretplate“, pa na njemu autori dele poglavlja iz svojih još uvek neobjavljenih knjiga za simboličnu svotu novca, od jednog pa do pedeset dolara.
Ipak, nabrojane vrste finansiranja često podrazumevaju da umetnici moraju na neki način da „ublaže“ svoje viđenje sveta, kako bi zadovoljili kriterijume svojih ulagača, bilo da je reč o velikim investitorima, gradskim opštinama ili mnogobrojnoj publici koja ulaže „dinar dnevno“ u njihove projekte. Gordon Huter (Gordon Huether), preko svog velikog umetničkog studija u Kaliforniji redovno učestvuje na javnim i privatnim konkursima, pa objašnjava zašto je njegov rad rukovođen potrebama klijenata. „Voleo bih kada bi moja umetnost bila ’čistija’, ali u tom slučaju bih živeo na rubu egzistencije. Više umetničke slobode postižem kada stvaram za potrebe pojedinaca, ali u tom slučaju morate imati sreće da se vaš senzibilitet poklopi sa potrebama klijenta“, kaže Huter, koji je bio jedan od ispitanika u velikom istraživanju magazina Public Art Review.
Nekada je vrednost nekog umetničkog dela bila merena njegovom autentičnošću, a danas postoji opasnost da ona zavisi od zahteva tržišta. Stoga i Financial Times zaključuje da je zahvaljujući promenama u finansiranju umetničkih dela ovo tržište u protekloj deceniji doživelo rast bez presedana u istoriji čovečanstva, ali je istovremeno uticalo i na opadanje značaja koji su umetnici imali u društvu i „otupelo“ njihovu kritiku u zamenu za prođu na tržištu i stabilan izvor prihoda.