Za razliku od pre petnaestak godina, kada se većina zaposlenih u kompanijama pitala šta je svrha tako „egzotičnog“ posla kao što je upravljanje inovacijama, danas se nameće utisak da je finansiranje inovativnih ideja neka nova moda u poslovnom svetu. U toj igri bez granica, trendove i dalje predvode veliki ulagači, ali dobre ideje sve više nameću sopstvena pravila, seleći se tamo gde im poslovni ambijent najviše odgovara i gde najpre mogu da se razvijaju shodno zasmili svojih autora, a ne samo prema diktatu finansijera.
Kada sam započeo poslovnu karijeru, nisam ni sanjao o mogućnosti da bi neko za moju preduzetničku ideju hteo da plati neki dinar, a kamo li milionsku sumu. U poslednjih nekoliko godina, međutim, kada na mnogobrojnim startap dešavanjima vidite za koje sve predloge se prikupljaju sredstva, ne možete se oteti utisku da je finansiranje „ličnih ideja“ postalo neka nova moda u poslovnom svetu. Ponekad mi se, čak, učini da sam u dečijem obdaništu koje očekuje posetu Deda Mraza. Najmlađa deca spontano kažu šta su im najveće želje, malo većoj deci za to je potreban spisak, a za startap Deda Mraza neophodna je i razrada.
Pre dvadesetak godina, u razradi poslovnih ideja nije bilo mnogo kreativnosti, već su se razvojni planovi pravili po standardima koji su propisivali precizan biznis plan, koji je morao jasno da ukaže na rizike i šanse da li će se i kako uložena sredstva vratiti i to, ako je moguće, u nekoj bližoj budućnosti. Razvoj inovativnih ideja se uglavnom prepuštao specijalizovanim agencijama i institucijama. Kada je, na primer, moj nekadašnji poslodavac pre petnaest godina osnovao u kompaniji sektor za „upravljanje inovacijama“, većina zaposlenih se pitala šta je svrha tog „egzotičnog“ posla i šta ljudi u tom odeljenju, ustvari, rade?
U današnjem poslovnom svetu ideje igraju daleko značajniju ulogu. Razvijaju ih pojedinci, mali timovi ili „armije“ stručnjaka u velikim kompanijama, čak se kreiraju i posebni radni prostori za takvu vrstu posla. Preduzetničke ideje uslelile su se svuda, ali i dalje ostaje pitanje: a ko će to da plati? Da li je danas lakše pribaviti novac nego pre dvadestak godina, kako na „poplavu“ ideja gledaju glavni finansijeri – finanijske institucije, velike korporacije i država i ko tu kome nameće trend šta se procenjuje kao profitabilno?
Kako namamiti bankare
Gledano iz ugla bankara, odgovor je prilično jednostavan: što je veći rizik, to je manja spremnost za finansiranje. Ipak, taj generalni stav, sudeći po iskustvu nekih inovativnih preduzetnika, počinje da se menja. Banke i ostale finansijske institucije danas imaju posebna odeljenja koja analiziraju razvojni potencijal neke ideje, a ne samo „surove“ cifre, ali je ta praksa različito razvijena u svetu. Recimo, banke u Nemačkoj i u Skandinaviji, generalno, imaju naviše sluha za inovativne ideje, ali s druge strane zahtevaju da se striktno ispoštuju planovi u njihovoj realizaciji. Poznata je izjava jednog zaposlenog u Dojče banci, kako bi za banku bilo daleko pametnije da je finansirala nekog kreativnog Šnajdera iz sveta mode, nego što je odobrila sredstva Jirgenu Šnajderu, koji je svojevremeno uspeo da prevari velike nemačke banke predstavljajući im lažne građevinske projekte.
Realno, teško da bi neki modni kreator početnik, ma koliko talentovan, uspeo da prođe „bankarsko rešetanje“, ali ideje vezane za nove tehnologije u startu se bolje kotiraju severno od Alpa, pogotovo ako su fokusirane na zaštitu životne sredine, zdravstvo ili unapređenje procesa proizvodnje. U tim oblastima se najviše isplati preduzetnička upornost na severu Evrope, pa je preporučljivo i za one koji posluju u drugim delovima kontinenta da na razvijenim tržištima traže partenere iz navedenih delatnosti. Mogu to uraditi kao dobavljači, ali je još bolje ako je to zajednički inženejring, budući da zapadne firme rađe sarađuju sa partnerima u istočnoj Evropi nego na Dalekom Istoku, gde se pribojavaju krađe ideja.
Privatni „lovci“ na ideje
Na suprotnoj strani „bankarskog novca“ nalaze se finansijske institicije koje raspolažu sredstvima isključivo iz privatnih izvora, takozvani „private equity“. To u praksi zanači da su u donošenju odluka o finansiranju daleko manje ograničeni regulativom, šta više, to su svojevrsni „lovci“ na nove ideje sa razvojim potencijalom koji obećava da se mogu dobro unovčiti na tržištu. Ova vrsta finansiranja je najuspešnija ako je reč o „pametnom kapitalu“, odnosno ako finansijer sa svojim timom učestvuje u upravljanju procesom komercijalizacije ideje.
Primetno je, međutim, da se taj sistem finansiranja često mistifikuje i što je apsurdno – s obzirom da je reč o ulaganjima u inovacije – da se kroz bezbrojne analize neprestano „recikliraju“ isti koncepti kako se procenjuje značaj i održivost ideja u ponudi. Treba imati na umu da se slučajevi kao što su Uber i Air BnB dešavaju, verovatno, jednom u sto godina, te da je veoma poželjno da i sami direktori „private equity“ fondova inoviraju svoj pogled na to gde i kako se mogu uočiti novine u preduzetničkom svetu.
One se, recimo, mogu prepoznati na destinacijama koje nisu uobičajene na ovakvoj investitorskoj mapi, kao što su eventualno Srbija i druge zemlje u ovom regionu, ili kroz razvijanje saradnje sa nesvakidašnjim partnerima, na primer, u Kini, Australiji ili Čileu. Odličan primer za to je „Fintech“ u Portugalu. U zemlji koja se dugo godina suočavala sa ozbiljnim problemima u javnim finansijama, razvila se jedna od najinovativnijih preduzetničkih scena u domenu digitalnog plaćanja i mobilnog bankarstva. Zasto ? Možda baš zato što svakodnevno suočavanje sa određenim teškoćama može biti odlična motivacija da se njihovo rešavanje sagleda ne samo iz lokalne, nego i iz globalne perspektive.
Korporacije: javno i tajno
Velike korporacije su danas, takođe, otvorene za finanisiranje novih ideja, ali većina njih pod nekim nepisanim uslovom da se u slučaju neuspeha ne sazna u juavnosti da su one stajale iza toga. Korporativni pristup koji se zasniva na minimalizaciji rizika je razumljiv, ali u uslovima brzih promena, velike kompanije i same moraju da se uključe u sve oštriju trku za inovacijama, pa više nije retkost da osnivaju različite platforme za inovativno preduzetništvo poput inkubatora, akceleratora ili kampova za unapređivanje preduzetničkih ideja, obično u saradnji sa drugim firmama i institucijama. Ako ideja uspe na tržištu, hvale se svojim učešćem, ako ne uspe, ćute, s tim što korporacije uvek biraju manje štetnu opciju u podršci novim idejama kako bi umanjile svoju ranjivost na neuspeh. Upravo zbog te distance, nemački pioniri internet preduzetništva, braća Samver, koji su osnivači jedne od najsupešnijih kompanija u toj oblasti, Rocket Internet, nikada se nisu zbližili sa korporacijama, jer one nisu htele da prihvaate njihov agresivan pristup u upravljanju idejom kako se preko interneta trguje i raste.
Okolnosti su, međutim, takve da će i koroporacije morati da se prilagode trendu koji zahteva da ulagač javno stoji iza ideje koju finansira. Kao dobar primer za to, ostao mi je u sećanju slučaj jednog studentskog startapa iz Hrvatske koji se bavi razvojem u oblasti električnih vozila, a čiji osnivači su odbili ponudu velikog nemačkog proizvođača automobila više klase da im predstave svoj prototip, s obrazloženjem: „To je naša poslovna tajna, koju ćete prisvojiti ako je budete finansirali“. Ta zdrava doza samouverenosti je sigurno preporučljiva u početnim pregovorima sa korporacijama, a kako će se oni završiti zavisi od mnogo faktora, budući da je takva vrsta finansiranja možda i najteži put u realizaciji ideje.
Može li država postati „inkubator“?
Na kraju, kako nove ideje podržavaju državne institucije? U ovom slučaju je najteže identifikovati zajednički imenitelj. S jedne strane, državna adminstracija je sklona da finansira projekte „ako su u trendu“, pa i da se mehanizmi državne podrške inovacijama pomodno kopiraju, bez dubljeg razumevanja. Stoga, na pitanje koji su to kriterijumi za finansiranje inovativnih ideja, teško da ćete ikada dobiti zaista konkretan odgovor. S druge strane, kada državne institucije ispunjavaju svoju ulogu da brinu o javnom interesu, iz toga mogu nastati odlični koncepti za podršku inovacijama i to na mestima gde privatni kapital teško da bi „odrešio kesu“: u malim gradovima, pa čak i u ruralnim sredinama.
Dobra primer je nastojanje da se u pokrajini Brandenburg, koja okružuje Berlin, podrži razvoj preduzetništva, otvaraju nova radna mesta i motivišu ljudi da svoju poslovnu šansu ne traže samo u Berlinu. Slični trendovi su vidljivi i u Švajcarskoj gde, na primer, grad Cug omogućava poreske olakšice koje, osim korporacija, sve više privlače i inovativne preduzetnike. Slični priemeri državnih mera za podsticanje preduzetništva i inovacija mogu se naći u Velikoj Britaniji (Bristol), Belgiji (Leven) ili Finskoj (Espo). Baltičke države su prepoznale taj trend pre duže vremena i funkcionišu u celini kao neka vrsta „inkubatora“ za ideje, pružajući različite mogućnosti finansiranja.
Pribaviti novac za novu ideju iz državnih fondova je, naravno, uvek veliki izazov usled ogromne papirologije i birokratskih procedura. To nije lako ni u sopstvenoj zemlji, a kamo li u nekoj drugoj, gde možda ne vladate jezikom, niti poznajete tamošnji mentalitet, pa takav iskorak zahteva mnogo informacija i veoma dobre pripreme.
Zaključak koji proizilazi iz ovog pregleda različitih mogućnosti finansiranja novih ideja upućuje da je to uvek „igra bez granica“, u kojoj trendove i dalje predvode velki ulagači. Ipak, dobre ideje sve više nameću sopstvena pravila, seleći se tamo gde im poslovni ambijent najviše odgovara i gde najpre mogu da se razvijaju shodno zamisli svojih autora, a ne samo prema diktatu finansijera.
Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu
april 2017, broj 136.