Srbija će ovu godinu završiti sa rastom BDP od oko 1,8%, dok bi u 2018. taj rast mogao da dostigne 4% ukoliko poljoprivredna sezona bude makar prosečno uspešna. „Iako bi takav rast mogao da se predstavi kao spektakularan uspeh, kada se isključi jednokratan oporavak poljoprivrede, rast bi iznosio samo 3%. Srbiija se već nekoliko godina nalazi pri dnu regiona po brzini rasta, zato što nema dovoljno javnih i privatnih domaćih investicija. Pri tome se i sporo napreduje u uspostavljanju institucionalnog temelja za razvoj privrede, a neravnopravnost na tržištu odvraća ljude od preduzetničkih poduhvata”, upozorava profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić.
B&F: Ekonomska kretanja u ovoj godini sažeto su opisana u septembarskom „Kvartalnom monitoru“, kroz zaključak da je, uprkos makroekonomskoj stabilizaciji, privredni rast u Srbiji i dalje slab. Zašto je, uprkos porukama iz međunarodnih finansijskih institucija i EU da je Srbija na pravom putu ekonomskog oporavka, rast BDP u našoj zemlji slabiji nego u državama u okruženju, kao i u zemljama centralne i istočne Evrope?
Milojko Arsić: Naš osnovni problem je što je trend privrednog rasta spor. Sve i da poljoprivreda i elektroprivreda nisu „podbacile“ ove godine, mi bismo imali rast od oko 2,8% BDP, što je najsporiji rast u regionu i centralnoj i istočnoj Evropi, osim u Makedoniji koja se suočava sa ozbiljnim političkim problemima. Razlozi tako sporog rasta leže u sporosti Srbije u postavljanju institucionalnog temelja za napredak privrede. Imamo neefikasno pravosuđe, probleme sa kvalitetom usluga države, korupcijom i to je sve ono što privrednike odvraća od preduzetničkih napora, pa oni pristaju da posluju u takvom ambijentu samo ukoliko dobiju subvencije ili podršku države.
Ove godine jasno se vidi da brže rastu privrede zemalja članica nego zemalja u razvoju, a najsporije rastu zemlje našeg regiona koje nisu u EU. To je taj poslovni ambijent u čijem poboljšanju, za razliku od makroekonomske stabilnosti, Srbija ne beleži napredak. To kao da nije prioritet Vlade. Kod nas je na delu još jedan nepovoljan faktor – odsustvo ravnopravnosti učesnika u privredi, što znači da određena preduzeća pod privilegovanim uslovima dobijaju poslove, čime se šalje poruka da je teško uspešno poslovati bez dobrih veza sa državom i vladajućom partijom.
B&F: Jedna od vaših sugestija je i da treba smanjiti subvencije stranim investitorima. Zašto smatrate da takve subvencije ne postižu cilj zbog koga su uvedene i da li se na njima može zasnivati industrijski razvoj?
Milojko Arsić: Subvencije predstavljaju neku vrstu pokušaja da se nadoknade slabosti koje imamo u različitim segmentima, počev od slabih institucija, kašnjenja u tranziciji, kao i doskorašnjeg problema sa makroekonomskom stabilnošću. Bez subvencija rast bi bio još sporiji, pod uslovom da se ne promeni poslovni ambijent – ali on može da se promeni! Neke mere možda zahtevaju više vremena, ali nešto može i relativno brzo da se uradi, naravno uz političku volju.
Alternativa subvencijama je da se stanovništvo i preduzeća podstaknu na veću štednju i veća ulaganja. To su, u isto vreme, i stabilniji i trajniji izvori rasta. Dokaz da subvencije ne ispunjavaju svoju funkciju je taj da mi dajemo veće subvencije od drugih zemalja u okruženju, a imamo manje investicije i sporiji rast.
B&F: Kao kontraargument takvom stavu se navodi da bez subvencija ne bi bilo investicija u manjim mestima u udaljenijim krajevima Srbije.
Milojko Arsić: Taj argument delimično stoji, ali alternativni način je da se ulaže u infrastrukturu, pa bi umesto na subvencije novac bio potrošen na putnu ili energetsku infrstrukturu u svakom delu Srbije. Subvencije imaju smisla kao deo regionalne politike, ali za sada dobar deo tih sredstava odlazi za projekte u Vojvodini ili Beogradu, dakle, u razvijene delove zemlje.
B&F: Ove godine ponovo imamo smanjenje kapitalnih izdataka, ali i značajan priliv stranih direktnih investicija. Da li one mogu da kompenzuju štednju države na javnim ulaganjima?
Milojko Arsić: Upravo je manjak javnih investicija jedan od faktora sporijeg rasta, a to je posledica nesposobnosti Vlade da realizuje ne samo ranije planirane investicije, nego i da pokrene nove u slučaju usporavanja privrede. Već posle prvog kvartala ove godine bilo je jasno da će rast biti sporiji, a budžetski rezultat bolji od planiranog. U takvim okolnostima primerena reakcija Vlade bi bila ubrzanje postojećih investicija i pokretanje novih a umesto toga javne investicije u ovoj godini opadaju.
Dodatno, Vlada je mogla da odustane od toga da javna preduzeća uplate dividende u budžet i ostavi im taj novac da investiraju, jer ima puno prostora i potrebe za takvim ulaganjima. A ako rukovodioci ne mogu da realizuju investicione projekte za EPS, Železnice, Telekom, Vlada bi onda trebalo da na njihova mesta imenuje sposobnije ljude.
B&F: U stručnim raspravama se najavljuje mogućnost, pa i potreba da Srbija usvoji novu industrijsku politiku koja će biti usaglašenija sa novim konceptom industrijskog razvoja u EU. Na čemu bi trebalo da se zasniva naša industrijska politika da bi bila primenjiva u praksi?
Milojko Arsić: Možda treba za početak razrešiti nedoumice oko značenja pojma „industrijska politika“. U engleskom jeziku se pod njim podrazumeva granska ili sektorska politika, što obuhvata mnoge delatnosti koje su van industrije, kao što su, recimo, poljoprivreda, građevinarstvo, IT i druge. U Srbiji ima opravdanja za to da se na sistematičniji način primene industrijske politike, ali one ne mogu nadoknaditi slabosti u opštem privrednom ambijentu, koje se odnose na nedovršenu tranziciju. Takođe, preduslov za uspešnu primenu takvih politika je postojanje kvalitetne administracije i otpornost sistema na korupciju.
U Srbiji se neke mere sektorske podrške već primenjuju, recimo u poljoprivredi, ali i u ovoj oblasti postoji prostor za nove politike: recimo, osmišljavanje nove zemljišne politike, a posebno južno od Save i Dunava, gde su gazdinstva mala, a često se vode na nekoga ko je odavno preminuo pa je raspolaganje takvim parcelama veoma otežano. Ideja o razvoju zadrugarstva je takođe podsticajna, to omogućava malim proizvođačima da poboljšaju kvalitet i postignu obim za plasman proizvoda u inostranstvo.
B&F: U raspravama se mogu čuti ocene da u Srbiji i dalje ne mogu da se izdvoje industrijski sektori koji bi značajno povukli rast ukupne privrede, te da je stoga bolje da nova industrijska politika bude „horizontalna“, odnosno usmerena na stvaranje generalnih uslova za industrijski razvoj. Da li ste saglasni sa takvom ocenom?
Milojko Arsić: Mislim da bi sektorsku intervenciju koja podrazumeva trajno odobravanje subvencija trebalo ograničiti na poljoprivredu i inovacije, po uzoru na razvijene zemlje. Postoji potreba za još nekim politikama, pri čemu ne treba odmah pomišljati na subvencije – IT sektor se razvio bez pomoći države ali da bi se održao tempo rasta, država bi trebalo da obezbedi priliv odgovarajućeg kadra. Država može, mada je to rizično, i sama da odabere delatnosti kojima će privremeno pomagati – takva je, na primer, mašinska industrija. Treba proceniti koja od postojećih fabrika ima najviše šansi za uspeh, da li je to, na primer, proizvodnja traktora ili neke druge opreme i mašina. U zemlji veličine Srbije važno je da takve fabrike postoje.
Prostora ima i za politike koje bi delovale na slične kompanije bez obzira na delatnost, kao što su mala i srednja preduzeća (MSP), koja se suočavaju sa velikim problemom finansiranja razvoja poslovanja. Država bi, zato, trebalo da obezbedi zakonski okvir za formiranje finansijskih institucija koje su fokusirane na obezbeđivanje sredstava za MSP.
Veći deo politika podrške privredi koje sprovodi EU su opšte, odnosno nisu vezane za delatnosti. U tom smislu, trebalo bi da se posvetimo uvođenju inovacija u privredi, jer je Srbija po tom kriterijumu među najgore plasiranim državama na svetu – ali i za to je potreban fer ambijent, gde opstanak preduzeća na tržištu zavisi od osmišljavanja ili primene inovacija u poslovanju, od tehnologije, a ne od bliskosti sa državom. Potrebno je, takođe, da država više izdvaja za kreiranje inovacija, na univerzitetima i institutima, i za njihovu primenu u privatnom sektoru.
B&F: Kako ocenjujete inicijative koje stižu iz Ministarstva građevine, oko formiranja konzorcijuma domaćih građevinskih preduzeća iza kojih bi stala država, radi učešća na tenderima u zemlji i inostranstvu? Da li bi takva „granska politika podrške“ mogla da proizvede željene efekte?
Milojko Arsić: Ima smisla da država možda malo „pogura“ stvaranje relativno velikih preduzeća koja bi mogla da pobeđuju na tenderima u zemlji i inostranstvu, ali to, opet, nosi opasnost da grupa preduzeća ili preduzetnika dođe u privilegovani položaj u odnosu na druge.
B&F: Zašto se danas mrštimo na politički uticaj koji bi mogao da obezbedi projekte domaćim preduzećima, kada je tako nešto bilo uobičajeno za firme u bivšoj Jugoslaviji?
Milojko Arsić: Da, ali u doba Jugoslavije politički uticaj nije vodio ka stvaranju velikih privatnih bogatstava. Generalno, država bi mogla da podrži stvaranje konzorcijuma kako bi imala preduzeća koja mogu da budu glavni izvođači, a ne podizvođači. Samo glavni izvođači ostvaruju profit, dok podizvođači rade na ivici profita ili sa gubicima, što znači da se ne razvijaju i da ne stiču reference. Bilo bi dobro da se to spontano desilo, da su te kompanije same uvidele priliku i formirale konzorcijum, ali šta je tu je. Odsustvo tog spontanog čina ukazuje na to da ne postoji dobar finansijski sistem, da nema poverenja među preduzetnicima, ali i da politički moćni ljudi imaju veliki uticaj na privredu.
B&F: Koliko je za novu industrijsku politiku bitno da se sagledaju dosadašnji efekti domaćih i stranih ulaganja?
Milojko Arsić: Ključna ocena je da su ukupne investicije u Srbiji niske i nedovoljne. Aktuelna politika je dala neke rezultate, neke fabrike su otvorene a ljudi su dobili posao, ali ukupan udeo investicija niži je od potrebnog. S druge strane, efekti subvencionisanja ne mogu se sagledati bez pouzdane baze podataka o performansama subvencionisanih preduzeća, koja makar nama istraživačima nije dostupna.
Generalno, za rast nedostaju veće investicije, potrebno je da one godišnje iznose oko 25% BDP. Gledajući strukturu, 5-6% BDP već su sada strane direktne investicije (FDI), što je sasvim dovoljno. Veći udeo FDI bi čak bio nepovoljan, zato što velika količina stranog kapitala dovodi do njegovog odliva u budućnosti. Ono čega premalo ima su domaće privatne i javne investicije. Da bi bilo više domaćih privatnih ulaganja, mora se stvoriti ambijent u kome profit preduzeća zavisi od ulaganja i inovacija, a ne od političkih veza i privilegovanih poslova.
Milica Rilak