Između potpune apatije i potpune ostrašćenosti, današnju Evropu odlikuje nedostatak kvalitetne kritičke refleksije, a na Balkanu je to poprimilo razmere tragičnog karnevala. U takvim okolnostima i ne treba da čudi što se ponavljaju one društvene okolnosti koje su u dvadesetom veku prethodile velikim istorijskim događajima. To samo pokazuje da čovečanstvo od tada nije mnogo odmaklo, zaključuje Marko Sosič, slovenački pozorišni reditelj i pisac iz Trsta u intervjuu za „Biznis & Finansije“.
Kao pripadnik multikulturalne tršćanske sredine, dugogodišnji upravnik i umetnički direktor Slovenačkog pozorišta u Trstu, ali i prozni pisac čije su knjige višestruko nagrađivane, Marko Sosič često se bavio ispitivanjem društvenih vrednosti u savremenom evropskom društvu. Suočavanje sa demonima prošlosti nikada nije obavljeno do kraja, a zapravo na nekim prostorima stare Evrope nije ni otpočeto, smatra naš sagovornik.
„Nedavno sam gostovao na jednoj konferenciji u okolini Beča i upoznao ljude koji se bave ekstremnim anti-fašizmom u Austriji, i koji tek sada pokušavaju da izazovu društveni dijalog na događaje od pre sedamdeset i više godina. Istovremeno, tu u neposrednoj blizini jednog od najozloglašenijih bivših koncentracionih logora nije postavljen niti jedan znak, obeležje koje bi ukazalo na njegovo postojanje i užase koji su se tu dešavali. Slično „zaboravljanje“ danas je prisutno i u Italiji, i to je veoma zabrinjavajuće“, kaže za „B&F“ Sosič, čiji je roman „Balerina, balerina“ nedavno u Srbiji objavio beogradski „Arhipelag“ u svojoj ediciji „Sto slovenskih romana“. Ovaj razgovor vođen je tokom Sosičevog gostovanja u Beogradu, povodom promocije tog romana.
Marko Sosič: Najveći savremeni italijanski pesnik, kandidat za Nobelovu nagradu i doživotni rimski senator, Mario Luci je pre nekoliko godina pred poslanicima i tada vladajućim premijerom Silviom Berluskonijem održao jedan ozbiljan govor o nedostatku intelektualnog angažmana u politici. Međutim, Berluskoni je samo dobacivao i smejao se za vreme tog govora, pokazujući na taj način da govor nema nikakvog smisla pred takvim auditorijumom. Što se Italije tiče, i njenog suočavanja sa mračnom prošlošću, ona nikad nije odgovorila na pitanje zašto je umro Aldo Moro, niti se u njoj pojavio nekakav italijanski Vili Brant.
Ali ovo što se dešava u regionu mislim da je pre svega posledica nepismenosti, lošeg odgoja i propalog sistema obrazovanja.
# Može li ubrzani tehnološki napredak makar donekle da „ublaži“ izostanak suočavanja sa mračnom prošlošću? Ili za čovečanstvo ipak ne postoji izlazak iz tog „začaranog kruga“ društvenih modela koji su opčinjavali narodne mase?
M. Sosič: Na poslednjim izborima za Evropski parlament pobedu su širom kontinenta odnele desničarske stranke, što je doživljeno kao reakcija na produženu ekonomsku krizu koju prethodni političari nisu uspeli da obuzdaju. Međutim, povećani strah od siromaštva sada izaziva i sve veću netrpeljivost prema imigrantima.
Zastrašujuće je što postoji realan strah od ponavljanja događaja i pokreta koji su u dvadesetom veku pretili kraju civilizacije, ali istovremeno nemam odgovor na pitanje koja bi nova društvena paradigma mogla da spasi čovečanstvo od stapanja u zajednički ludi svet u kome caruje kapitalizam, i to u ime demokratije koja je na više mesta, pa i na Zapadu, izgubila sopstveni smisao.
Voleo bih da dođe do nove renesanse, ali drugim putem – da ne mora sve nanovo da se uništava i rađa. Svedoci smo da tehnologija doživljava ogroman razvoj, ali njega ne prati i istovremeni duhovni razvoj čoveka, koji bi mogao da ga spasi od eventualnog samouništenja. Viša svest je daleko, a svi skupa se osećamo izmanipulisanima.
Postoji veliki broj intelektualaca na Zapadu koji ipak vide šta se događa i kako je taj plemenit pojam demokratije izmanipulisan i izvrnut. Intelektualac se može boriti onoliko koliko je u njegovoj moći, ali je primitivizam na sceni poprimio neslućene razmere.
Samo u trenucima kada sam prisutan na književnim festivalima i slušam preostale žive legende evropske društvene misli, imam utisak da spasa još uvek ima, ali koliko ljudi će zapravo čuti to što ti govornici imaju da kažu u ovoj sredini koja je zatrpana glupostima?
Lično mislim da Zapad ima strahovit strah od kulture. Bilo koje – velike ili male kulture, nacionalne ili ne – koja bi mogla da prodre i ugrozi taj postojeći sistem zaglupljivanja.
# Šta je bilo prvo, „kokoška ili jaje“? Da li je to zaglupljivanje masa nastalo kao posledica svesne politike vladajuće svetske klase ili su najveći mediji na globalnom nivou, u potrazi „trbuhom za kruhom“, počeli narodu spontano da puštaju najplići mogući sadržaj, zanemarujući pritom svoju obrazovnu ulogu?
M. Sosič: Imam osećaj da je iza toga ipak postojala neka namera. Razlozi za to definitivno postoje u samom društvu, što je dobar zamajac za kreiranje jednog takvog sistema. U svetu je ujedinjena strahovito velika masa građana u sveobuhvatnoj opčinjenosti glupošću.
Na najnovijem primeru Libije se jasno uočava takvo delovanje. S jedne strane, tamo postoji jedna ličnost koja je očigledno neka vrsta diktatora, protiv koga se pokreće novčana, marketinška i vojna mašinerija. Čitava zemlja pada u sukob, unutrašnji, ali i potpomognut spolja, gde strada nevin narod, uz parole da će zapadna demokratija doneti boljitak, dok ona zauzvrat finansira vojne grupacije koje se kasnije otimaju kontroli i postaju terorističke organizacije – nastaje potpuni haos u kome niko ne zna kako se koriste i kome odlaze vredne sirovine…
I već posle samo nekoliko meseci više niko ne govori o tom ratu jer su na naslovnim stranama neke potpuno druge vesti, čiji će odjek takođe biti kratkog daha.
# Govoreći na pomenu ubijenim slovenačkim antifašistima u Bazovici, gradonačelnik Udina Furijo Honsel nedavno je rekao da se „fašizam sporo razvija u umovima ljudi“ i da je on pogotovo prijemčiv kod više srednje klase, koja je obrazovana, a razočarana postojećim stanjem u društvu. Na koji način novi fašizam zapravo dotiče takve pojedince, šta je to toliko privlačno u njemu?
M. Sosič: Ljudi vole reference na tradiciju i red, traže osećaj sigurnosti u čvrstom poretku. Trenutno je na prostoru bivše Jugoslavije aktuelna potpuna negacija NOB u Drugom svetskom ratu, koju ja prepoznajem u Sloveniji, a čujem da postoji i u Srbiji. Na momente imam osećaj da će u Italiji ponovo na vlast doći nekakav kralj ili da će se država raspasti na nove principate, uprkos njenoj velikoj kulturi i istorijskoj zaostavštini.
# Da li imate utisak da su narodi na prostoru bivše Jugoslavije podeljeni tačno na dve jednake strane kada je u pitanju društveno opredeljenje? Da li ideja o ponovnom ujedinjenju, makar ono bilo samo ekonomsko, u začetku u sebi nosi klicu samouništenja jer aktivira pripadnike one druge opcije?
M. Sosič: Nažalost, mislim da je više onih koji su protiv suživota u bilo kom obliku. Celi svet je, a ne samo Balkan, podeljen na dve sukobljene celine – dve društvene i kulturološke opcije. Međutim, novac je taj koji ipak odnosi prevagu, i to na jednoj nacionalističkoj ravni, dok humanistička strana sve više gubi korak.
Voleo bih da postoji prava levica, jer je ona neophodna kao protivteža, kako u Italiji danas tako i u bivšoj Jugoslaviji, izvan onih pripadnika radikalne levice i političara koji se služe levičarskim idejama u populističko-predizborne svrhe. Prateći dešavanja u svojoj neposrednoj blizini, a naročito u vezi sa obeležavanjem kraja Drugog svetskog rata, mogu reći da se antifašističkom retorikom u poslednje vreme služe upravo oni kojima ona inače nije bila bliska kao politička filozofija u dosadašnjim javnim nastupima. Dokle će taj politički karneval potrajati, ne možemo sa sigurnošću reći, jer tome u dobroj meri doprinosi i činjenica da su ljudi već istrošeni i umorni.
# Kako ocenjujete stanje u modernom pozorištu, s obzirom da je u drugoj polovini dvadesetog veka ono posebno imalo ulogu pokretača društvenog dijaloga?
M. Sosič: Tragično je što se danas kroz pozorište više kritički ne promišljaju društvene pojave. Ne govorim o tome da treba praviti po svaku cenu političke komade, već da svaki klasični komad može da se sagledava iz aktuelnog društvenog trenutka i koristi za pokretanje važnih pitanja. Danas je takvih režija izuzetno malo, nema više preispitivanja – predstave su ili samo suvoparno ilustrovanje teksta, bez ikakvog konteksta, ili, pak, pamfletsko ostrašćeno prikazivanje. Došlo je do prevelike estradizacije, u kojoj pozorište takođe gubi bitku, baš kao i čitava kultura u celini, ali uprkos mom pesimističkom (možda realnom) pogledu na trenutno stanje čovekovog duha, na sreću postoje umetnici, pisci, dramaturzi, reditelji koji znaju da se suprotstave tom trendu i svojim radovima, mislima i činovima ispričaju drugačije stavove o razumevanju sadašnjice.
Razgovor je objavljen u decembarskom broju #112/113 časopisa „Biznis & Finansije“