Na lidere koji su bogato nagrađeni za osrednjost ne možemo se osloniti kada stvari krenu naopako, piše kolumnista FT, Martin Volf u tekstu kojem upozorava da su neuspešne elite pretnja za našu budućnost.
U 2014, Evropljani obeležavaju 100. godišnjicu početka Prvog svetskog rata. Ova nesreća je pokrenula tri decenije divljaštva i gluposti , uništavajući većinu onoga što je bilo dobro u evropskoj civilizaciji od početka 20. veka. Na kraju, kako je Čerčil prorekao u junu 1940, „novi svet, sa svim svojim snagama i moćima“, morao da se umeša da bi se spasao i oslobodio od starog.
Neuspesi političkih, ekonomskih i intelektualnih elita Evrope doveli su do katastrofe koja je zadesila njihove narode između 1914 i 1945. Oni su bili rezultat njihovog neznanja i predrasuda koji su podastrli katastrofu: lažne ideje i loše vrednosti bile su na delu. Ovo uključuje i atavističko uverenje, ne samo da su imperije bile veličanstvene i profitabilne, već i da je rat slavan pohod i da ga je moguće kontrolisati. Izgledalo je kao da je lidere velikih naroda zaposela ideja o kolektivnom samoubistvu.
Kompleksna društva oslanjaju se na svoje elite i veruju da će one, ako ne sve raditi dobro, a onda ne strahovito pogrešno. Kada elite u tome ne uspeju, politički poredak ima velike šanse da se sruši, kao što se desilo sa poraženim silama posle Prvog svetskog rata. Ruska, nemačka i austrijska imperija su nestale, a njihovi slabi naslednici zamenjeni su despotijama. Prvi svetski rat je takođe uništio temelje privrede 19. veka: slobodnu trgovinu i zlatni standard. Pokušaji da se oni povrate, proizveo je nove poraze elita, ovog puta, koliko američkih toliko i evropskih. Velika depresija je u velikoj meri omogućila da se stvore politički uslovi za Drugi svetski rat. Sledio je Hladni rat, sukob demokratija sa diktaturom proisteklom iz Prvog svetskog rata.
Tužni rezultati neuspeha elita nisu iznenađujući. Postoji jedan implicitni dogovor između elita i naroda: prvi dobiju privilegije i oruđa moći i imovine, drugi, zauzvrat, dobijaju sigurnost i, u modernim vremenima, izvestan stepen prosperiteta. Ukoliko elite u ispunjavanju tog ugovara ne uspeju, rizikuju da budu zamenjene. Zamena propalih ekonomskih, birokratskih i intelektualnih elita je uvek komplikovana. Ali, u demokratiji je zamena političkih elita bar brza i čista. U despotizmu, obično će biti spora i gotovo uvek krvava.
Ovo nije samo istorija. To je i danas istina. Ako neko traži direktne lekcije iz Prvog svetskog rata za naš svet, ne vidimo ih u današnjoj Evropi već na Bliskom istoku, na granici Indije i Pakistana i u zategnutim odnosima između Kine u usponu i njenih suseda. Mogućnosti tragično pogrešne kalkulacije u svim ovim slučajevima postoje, iako su ideologije militarizma i imperijalizma srećom danas daleko manje zastupljene nego pre jednog veka. Danas, moćne države prihvataju ideju da je mir pogodniji za prosperitet od iluzornog ratnog plena. Ipak, to, avaj, ne znači da su zapadne elite imune na neuspehe. Naprotiv, ona s njima živi. Sastoje se u zloupotrebama mira, a ne rata.
Navodim tri vidljiva neuspeha.
Prvo, ekonomske, finansijske, intelektualne i političke elite uglavnom su pogrešno procenile dugoročne posledice strmoglave finansijske liberalizacije. Uljuljkane u maštarije o navodno samoregulišućim finansijskim tržištima, one ne samo da su dozvolile već i podstiču za finansijski sektor izuzetno profitabilno igranje na kartu povećanja duga. Elite čiji je zadatak kreiranje ekonomskih politika nisu uspele da procene kakve su snage na delu, i iznad svega podcenile su mogućnost sistemskog sloma. Kada je on došao, plodovi tog sloma bili su katastrofalni po nekoliko dimenzija: ekonomija je propala, nezaposlenost je skočila, a javni dug je eksplodirao. Elita koja je kreirala takve politike je diskreditovana zbog njenog neuspeha da spreči katastrofu. Finansijska elita je diskreditovana svojom potrebom da bude spasena. Politička elita je diskreditovana zbog spremnosti da finansira to spasavanje. Intelektualna elita – ekonomisti – bili su diskreditovani zbog svog neuspeha da predvide krizu ili se dogovore o tome šta da urade nakon udara. Spasavanje je bilo potrebno. Ali uverenje da su oni koji imaju moć žrtvovali poreske obveznike u korist onih koji su krivi je tačna.
Drugo, u protekle tri decenije smo videli uspon globalne ekonomske i finansijske elite. Njeni članovi bivali su sve udaljeniji od zemalja koje su ih proizvele. U tom procesu, lepak koji vezuje sve demokratije -pojam državljanstva – je oslabio. Uska raspodela dobitaka privrednog rasta u velikoj meri je pojačao ovakav razvoj događaja. To je, dakle, još ojačalo plutokratiju. Izvestan stepen plutokratije je neizbežan u demokratskoj strukturi društva, u tržišnim privredama. Ali, uvek je to stvar stepena. Ako masa ljudi vidi svoju ekonomsku elitu kao bogato nagrađenu za osrednje performanse i zainteresovanost samo za same sebe, a očekuje da bude spasena ako stvari krenu loše, veze između elite i masa počinju da pucaju. Možda smo tek na početku ovog dugoročnog propadanja.
Treće, u stvaranju evra, Evropljani su svoj projekat videli daleko iznad samo praktičnog okvira pretvorivši ga u nešto što je za ljude mnogo važnije: sudbinu njihovog novca. Ništa nije bilo verovatnije nego da će između Evropljana izbiti tenzije u vezi sa tim kako se njihovim novcem upravlja i kako se on zloupotrebljava. Verovatno neizbežna finansijska kriza je sada uvećala mnoštvo još nerešenih problema. Ekonomske teškoće zemalja pogođenih krizom su jasno vidljive: ogromne recesije, izuzetno visoka nezaposlenost, masovno iseljavanje i visoka zaduženost. To je sve dobro poznato. Ipak, u tome se najmanje naglašava činjenica da je tome doprinelo pogrešno ustrojstvo evrozone. U okviru evrozone je vlast sada koncentrisana u rukama vlada zemalja kreditora, prvenstveno Nemačkoj, i triju neizabranih birokratija – Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu. Narodi zemalja koje su osetile negativne posledice nemaju nikakvog uticaja na njih. Političari koji su odgovorni ljudima tih zemalja su nemoćni. To cepa vezu između odgovornosti i sučeljavanja snaga u društvu što je u srcu svakog pojma demokratskog upravljanja. Kriza evrozone nije samo ekonomska. Ona je i ustavna.
Nijedan od ovih neuspeha ne može da se poredi sa ludostima iz 1914 . Ipak, oni su dovoljno veliki da izazovu sumnju u naše elite. Rezultat toga je rađanje ljutog populizma širom zapada, uglavnom ksenofobičnog populizma desnice. Karakteristika desničarskih populista je da oni razvaljuju. Ako elite nastave da nas izneveravaju, nastavićemo da gledamo uspon besnih narodnjaka. A elite moraju pokušati da vladaju bolje. Ako to ne urade, sve nas će preplaviti bes.