Nemačka vlada želi da se u svakoj prilici pohvali svojim stabilnim finansijama, pa tvrdi da je njihova zemlja sigurno utočište za ulagače. Ipak, nemačko upravljanje državnim budžetom nije baš tako uzorno kao što bi većina nas poverovala, a njihov nacionalni dug probio je propisane EU limite. U nekim aspektima, finansije jedne Italije čak su u mnogo boljoj formi piše Špigl u seriji tekstova o nemačkim finansijama.
Kada je reč o fiskalnoj stabilnosti, umerenosti i odgovornom upravljanju državnom ekonomijom, nemačka kancelarka Angela Merkel i ministar finansija Volfang Šojble imaju samo jedan uzor: sebe.
Kancelarka hvali sebe i njen tim jer poseduju „jasan kompas za smanjenje duga“, a insistira na tome da je „stavljanje naših finansija ispred svega ostalog jako dobar put za našu zemlju.“
Njen ministar finansija, i partijski kolega nije ništa manje ponesen. Nemačka je, kaže Šojble, „sigurno utočište“ za kapital iz celog sveta, jer „čitav svet ima veliko poverenje u dve stvari: performanse i zdravlje fiskalne politike Savezne Republike Nemačke.“
Kretanja na finansijskim tržištima čini se da potkrepljuju ovakav njegov stav. Sredinom prošlog novembra, sumnje međunarodnih ulagača nagrizle su stabilno jezgro evrozone. Ulagači su krenuli u masovnu rasprodaju vrednosnih papira izdatih od strane navodnih “zemalja uzora” – modela poput Finske i Austrije – te su potražili utočište u nemačkim državnim obveznicama.
Igranje uloge “modela” je riskantna pozicija
Međutim, pod znakom je pitanja koliko se Nemačka više uopšte može posmatrati kao utočište stabilnosti i sigurnosti. U stvarnosti, finansije nemačke vlade nisu ni približno u dobroj formi kako bi kancelarka i ministar finansija želeli da im poverujemo. Način na koji se prikazuju kretanja nekih bitnih ekonomskih pokazatelja i brojki upućuju na to da Nemačka na duži rok ne može još zadugo zadržati svoj položaj i ulogu “modela”. Odnos nacionalnog duga prema BDP-u već je više od 80 posto, što, u poređenju s ostalim članicama EU nipošto nije toliko uzorno već je, zapravo, u najboljem slučaju, prosečno.
Kada je u pitanju odnos nemačkog duga prema BDP-u, čak i zemlje koje su u krizi – poput Španije – u boljoj su formi, a vrednosti odnosa dug – BDP značajno su niži od 80 posto. Kritičari, iritirani preterano uverljivom retorikom koju emituju Merkelova i Šojble, počinju da uočavaju greške koje pravi samoproglašena evropska država-model. „Mislim da je nivo nemačkog duga zabrinjavajući“, izjavio je Žan Klod Junker, premijer Luksemburga – zemlje čiji je odnos duga prema BDP-u samo 20 odsto.
Uprkos povišenim kritičkim tonovima, Merkel i Šojble sve rešavaju tako što se potapšu po leđima – a tako je bilo i na raspravi o saveznom budžetu za 2012. u Bundestagu, donjem domu nemačkog parlamenta. Oboje ukazuju na to da je Nemačka u mnogo boljoj formi od svojih partnera u evrozoni, da ne spominjemo Sjedinjene Američke Države. Oni se, takođe, hvale uslovima na tržištu rada, povećanjem poreskih prihoda kao i smanjenjem budžetskog deficita.
Izvesno je da Šojble očekuje pad nemačkog deficita sa 1,3 posto BDP-a u 2011. na manje od 1 posto u ovoj godini. Ipak, to niko od njegovih ne čini. U stvari, on želi da u 2012. dug napravi većim nego što je bio lane. Jedino državne i lokalne uprave predviđaju da će u 2012. pozajmiti manje novca nego u 2011., i tako pomoći smanjenju deficita Nemačke. Nasuprot tome, Šojble očekuje 26mlrd € ( 35 milijardi dolara) neto novog zaduživanja u 2012., što je povećanje od nekoliko milijardi u odnosu na prošlu godinu.
Zapljusnuti novcem
Razlog za povećanu nelagodnost je sve primetniji nedostatak želje za uštedama. Zapljusnuta novcem, nemačka koaliciona vlada sastavljena od konzervativaca i i biznismenima naklonjene Slobodne demokratske stranke (FDP) ponovo je otkrila svoju sklonost ka trošenju novca. Uz FDP, na poslednjem sastanku lidera bavarske Hrišćanske demokratske unije (CDU) i sestrinske Hrišćanske socijalne unije (CSU), odobrene su nove stavke potrošnje kojima će savezni budžet biti značajno opterećen u budućnosti.
Primera radi, ministar trgovine Peter Ramzauer iz CSU će u ovoj godini videti da su sredstva namenjena njegovom resoru za milijardu evra veća od prethodno planiranog iznosa. Ironija je to što je u najnovijem izveštaju nemačkog državnog revizora kritikovan upravo Ramzauer, i to zbog nerazumnog trošenja novca iz svoje kase.
Vlada je nekih milijardu i po evra namenila za brigu o deci. Ovim sredstvima vlada će subvencionisati roditelje koji su odabrali da se, umesto u javnim ustanovama, o svojoj deci predškolskog uzrasta brinu kod kuće. Nemačka vlada je takođe ponovo uvela i pun božićni bonus za državne službenike, u iznosu od 500 miliona evra.
Vlada je planirala da milijardu evra utroši na subvencije za finansiranje privatnog osiguranja za dugoročnu negu, baš kao i četiri milijarde evra za prethodno najavljene poreske reforme. „Merkel i Šojble sada napuštaju glavni zadatak – konsolidaciju „, kaže Karsten Šnajder, portparol sektora budžetskih poslova za opozicione socijaldemokrate (SPD). „Novac je utrošen za brigu o deci, subvencije i poreske olakšice.“ Jens Vajdman, predsednik nemačke Bundesbanke, upozorava da će smanjenje poreza morati da bude nadoknađeno sa neke druge strane. „Nemačka ne sme da izgubi ni trunku vremena u naporima da uravnoteži budžet „, kaže on.
Atmosfera velikodušnosti proširila se i na niže slojeve unutar koalicije. Odbor za budžet, na primer, odobrio je 60 miliona evra kao dodatna sredstva povereniku Vlade za kulturu i medije, Berndu Nojmanu- njegova kasa je inicijalno trebalo da, uštede radi, nakon budžetskog reza bude lakša za 15 miliona.
Ostale ključne brojke takođe ukazuju na to da Nemačkoj ne ide tako dobro kako neki veruju. Budžetski se deficit, doduše, i dalje smanjuje. I budžet savezne vlade, zapravo, čini se da je na dobrom putu da se uskladi s novim pravilom „dužničkog plafona”, kojim se, po nemačkom ustavu, zahteva od vlade da do 2016. smanji nova zaduživanja gotovo na nulu.
Osnovne boje
Ipak, uravnotežen budžet sam po sebi nije dovoljan da bi u nekom razumnom roku odnos duga i BDP, sada već viši od 80 posto, bio sveden na potrebnih oko 60 posto BDP-a, zacrtanih po Ugovoru iz Mastrihta. Mnogi ekonomisti, zapravo, veruju da su za postizanje tog cilja preko potrebni budžetski viškovi. Oni, pri tome, imaju na umu stavku poznatu kao primarni saldo, koji predstavlja razliku između državnih prihoda bez novog duga i javne potrošnje izuzimajući troškove servisiranja duga.
Ako je ta primarni saldo u plusu, zemlja može pokriti svoje tekuće troškove i zadovoljavati barem neke od svojih obaveza, kao što su otplate dugova. Ako je pak negativan, zemlja se mora suočiti sa servisiranjem svih svojih starih dugovanja plus nove pozajmice tj zaduživanja, što bi rezultiralo rapidnim rastom duga.
Primarni saldo postao je važna stavka u programu za spasavanje Grčke, Portugala i Irske. U zamenu za svoju finansijsku podršku, zemlje-donatori, a pre svega Nemačka, očekuju od zemalja-primalaca pomoći da u predstojećim godinama stvore velike viškove u svojim primarnim budžetima. Oni tvrde da to ne samo što je apsolutno neophodno, već je takođe i izvodljivo.
Ironično, Nemačka je u bliskoj prošlosti retko kada uspevala da živi standardima koje sada postavlja. Od 2002 do 2006, na primer, u zemlji je ovaj primarni saldo bio u hroničnom minusu.
Poređenja radi, Italija je u istom razdoblju imala prosečni primarni suficit od 1,3 posto BDP-a. Prema projekcijama Evropske komisije, Nemačka neće biti ni u približno istoj situaciji ove godine, dok u 2013. godini očekuje da njen primarni suficit dostigne 1,5 posto.
Još jedno poređenje – predviđa se da će Italija dostići primarni suficit od 3,1 posto u idućoj godini i 4,4 posto u 2013. Ako Vlada novog talijanskog premijera Maria Montija uspe da nametne programe štednje, kao što to predsednik Evropske centralne banke (ECB) Mario Dragi i drugi preporučuju, viškovi će verovatno biti i veći.
Teško do golova
Nemačka je još uvek daleko od ovih brojki, što znači da je postizanje odnosa duga prema BDP-u od 60 posto, u stvari, na prilično dugom štapu. Da bi se postigao taj cilj u roku od 10 godina, kaže Kristijan Breje, finansijski stručnjak s Minhenskog ‘Ifo’ instituta za ekonomska istraživanja, „Nemačkoj bi, čak i pod optimističkim pretpostavkama, bio potreban primarni suficit od 2 posto.“
Torsten Poleit, glavni ekonomista Barklis Kapital Dojčland, stigao je čak i do većih brojki u jednom neobjavljenom istraživanju. Primarni suficit od 2,7 posto je neophodan u toku čitave naredne decenije, kako bi se nivo duga prema BDP našao u granici nivoa od 60 odsto, kaže Poleit. On dodaje da će suficit od 4,7 odsto biti potreban kako bi se isti cilj postigao u roku od pet godina.
Do sada je nemačka vlada zasnivala svoje budžetske prognoze isključivo na pretpostavci jakog ekonomskog razvoja. Verovatno da to neće biti slučaj još zadugo, naročito ako ekonomija počne da se ‘hladi’ i ako padnu poreski prihodi. Poleit veruje da Šojbleov neuspeh u štednji tokom trenutnog ekonomskog uzleta može pokrenuti neželjene posledice. „Kao mera predostrožnosti, nemačka Vlada bi trebalo da uvede novi program štednje“, kaže Poleit, napominjući da će, ako se to ne dogodi, Nemačka rizikovati da agencije za kreditni rejting strožije preispitaju njene pokazatelje. „Njihova sadašnja odlična ocena za nemačke obveznice je sve samo ne zagarantovana.“
Ono što toliko raduje ministra finansija – ugled kojeg Nemačka danas uživa na tržištima obveznica – mogao bi, zapravo, vrlo brzo ispariti. Prinosi na nemačke desetogodišnje državne obveznice su trenutno na rekordno niskim nivoima, od oko 1,8 posto (od pisanja ovog teksta Nemačka je po prvi put u istoriji prodala obveznice sa negativnim prinosom, prim.prev.). Međutim, ako se te kamatne stope povećaju u proseku za samo 1 odsto, budžet nemačke vlade suočiće se sa dodatnim teretom koji je na godišnjem nivou „težak” 20 milijardi evra u srednjoročnom razdoblju.
Nedovoljno ambiciozno
Bilo kako bilo, Šojble ima osećaj da je na sigurnom. U ovom trenutku, on lako može da zadovolji zahteve ustavom zacrtanog „dužničkog plafona”, koji ga tera da nastavi sa smanjenjem deficita. Svake godine do 2015, nova nemačka zaduživanja ostaće oko 10 milijardi evra ispod ove nametnute gornje granice.
Ovo nema toliko veze s Šojbleovom spremnošću za smanjenje potrošnje koliko sa činjenicom da je njegova procena bazičnog nivoa s kojeg treba smanjiti dug bila previsoka. Zahvaljujući visokim poreskim prihodima, on je sada u mogućnosti da zadrži nova zaduživanja unutar zacrtanog okvira.
Za ukus nemačke Slobodne demokratske partije (FDP) – stranke koja je od II svetskog rata. do danas bila večiti ‘jezičak na vagi’ u političkom životu i u nemačkim stranačkim koalicijama – Šojble je previše neambiciozan. Ova stranka želi da ministra prisili na snažniju finansijsku konsolidaciju. Slobodne demokrate, naime, od njega zahtevaju da već sad radi na saveznom budžetu koji će biti bez gotovo ikakvih novih zaduživanja već u 2014, a ne kako je sada zacrtano – dve godine kasnije, to jest tek u 2016.
„Čineći ovo, pokazali bismo koliko smo zapravo ozbiljni u sređivanju naših finansija“, kaže FDP-ov budžetski ekspert Florijan Tonkar. „To bi bio napor vredan truda.“
Preveo: M. L.