Robert Mandel, jedan od tvoraca evra, sa pijedestala dobitnika Nobelove nagrade poručuje da je jedinstvena valuta najbolja stvar koja se dogodila Evropi. Mada mu ne treba zameriti što brani svoje čedo, ovo je prilično smela tvrdnja, tim pre ako se pogledaju poslednje tri godine, kada su države zone evra padale jedna za drugom kao domine.
Ovog puta na redu je Španija. Nelagoda na finansijskim tržištima tokom aprila podsetila je na trenutke iz prethodne dve godine, kada su redom „padale“ Grčka, Irska i Portugal. Španija, koja s mukom nastoji da prikupi sredstva po razumnim stopama, suočava se sa begom depozita iz banaka i nezaposlenošću od skoro 23%, najvećom u industrijalizovanom svetu. Problem je još veći ako se zna da je više od 50% mladih Španaca bez posla, pa se ta generacija već sad naziva izgubljenom. Da mnogi ne dele Mandelovo mišljenje govori i MMF, koji je u svom vodećem ekonomskom istraživanju po prvi put nagovestio mogućnost raspada zone evra.
A nije da poslovično spore i neodlučne evropske institucije nisu uradile puno, kako bi zaustavile krizu i tako odagnale skepsu trgovaca obveznicama. I ESM i EFSF i LTRO, kojim je ECB preplavila bankarski sektor jeftinim novcem, u svakoj prilici su nakratko ohrabrivali tržište i vraćali mu veru u prevazilaženje dužničke krize. Nakon svakog od ovih dogovora političara o ko zna kojem po redu spašavanju, čulo se da je širenje krize zaustavljeno i evro vraćen na čvrste noge. Naravno, nije nedostajala ni visokoparna retorika o važnosti evropskog projekta. Međutim, kako je to pre dve godine predviđao Metju Lin, kad bi tržište završilo sa jednom državom, brzo bi prešlo na drugu: sa Grčke na Irsku, potom na Portugal, pa na Španiju (ko je pomenuo Italiju i Francusku?)… Domino efekat koji će, po njemu, trajati sve dotle dok se zajednička valuta ne raspadne.
Argumenti koje je naveo su intuitivni. Irska je bila jedna od najuspešnijih privreda sveta u protekle dve decenije, sa odgovornom vladom koja je preduzela sve neophodne mere kako bi pokušala da sredi stanje – i to bez traženja pomoći spolja. Španija, sa budžetskim deficitom, prenaduvanim tržištem nekretnina i ogromnom nezaposlenošću. Italija, sa ogromnim dugom (iako većinu duga drže domaći poverioci), i ekonomijom u ne baš sjajnom stanju od trenutka kada je pristupila zoni evra. Francuska, kao ni jedna zemlja u EU ne drži toliko do, po mišljenju mnogih, zastarelog i preskupog socijalnog sistema. Ukratko, u Portugalu su to bili brojni strukturni problemi, u Grčkoj fiskalna disciplina, u Španiji pucanje prezaduženog balona na tržištu nekretnina i nezaposlenost, kao i u Irskoj, gde treba dodati preveliki bankarski sektor. Svuda je bio drugi okidač koji je izazvao pad poverenja. Ali je uzrok svuda isti: uverenje da će jedinstvena valuta sjediniti grupu veoma različitih ekonomija i tako omogućiti ECB – u da vodi jedinstvenu monetarnu politiku.
Greška u temelju
Upravo tu mnogi i vide hibris evra, poput harvardskog profesora Martina Feldštajna. Kada je kreiran, prevashodni motiv bile su političke integracije i stvaranje jedinstva u Evropi, odnosno uverenje „da će zona slobodne trgovine preživeti samo ako bude uvedena zajednička valuta, uprkos nepostojanju ni istorijskih ni ekonomskih argumenata“. „Očevi osnivači“ evra imali su na umu dolar kao uzor, ali ne i razlike između Evrope i Sjedinjenih Država. Kako Feldštajn ističe, SAD imaju jedno tržište rada, gde postoji slobodna migracija radne snage. „U Evropi su nacionalna tržišta rada limitirana ograničenjima koje nameće jezik, kultura, članstvo u EU, kao i različiti sistemi zaštite. Dakle, stepen pokretljivosti je manji, pa visoke stope nezaposlenosti u pojedinim zemljama mogu biti umanjene samo promenama u monetarnoj politici, što je nemoguće s obzirom na zajedničku valutu.“ Takođe, u SAD postoji centralizovani fiskalni sistem, dok se u Evropi porezi plaćaju isključivo nacionalnim vladama. Upravo ovde počinje najinteresantnija priča današnje Evrope.
Stvaranje fiskalne unije je danas glavni poklič svih apologeta evra. Ali kako se došlo do ove, za Evropu prilično smele, ideje? Kriza je uvek bila idealna prilika da se nametne svoja volja za moć, pogotovo kod država koje su na to upućene svojom istorijom i geografijom. Zato se i treba vratiti unazad, na početak krize. Prva nada, da će pomoć MMF-a Grčkoj i Irskoj biti dovoljna da zaustavi paniku i ohrabri investitore, izjalovila se. U strahu od mogućih posledica, Nemačka je rešila da garantuje gotovo neograničeno, dok je ECB krenula da kupuje državne obveznice. Druga mogućnost bila je da Grčka napusti zonu evra i restrukturiše svoje dugove. Imajući u vidu koliko je Nemačka uložila u projekat evra i šta je sve njime dobila – a koje bi sve posledice izazvao izlazak Grčke iz tog kluba u ovom trenutku – krajnje je neverovatno da će Grcima biti dozvoljeno da donesu takvu odluku (ako im uopšte i bude dozvoljeno da donesu bilo kakvu odluku o svojoj sudbini).
Još jedan scenario o kome se uveliko priča jeste podela na dva kluba: jedan fiskalno odgovornih zemalja, a u drugom su preostale zemlje. Tako bi novu zonu evra činile Nemačka, Holandija, Austrija, Finska i još poneka manja država – to je klub kojeg su Piter Bun i Sajmon Džonson nazvali „novom nemačkom markom“. Ovde se krije osnovno pitanje svake dalje evropske priče, a ono nije ekonomsko: šta je sa Francuskom? Jer, zar nije francusko – nemački pakt bio kamen temeljac evropskih integracija od samog početka?
Istovremeno, među tržišnim učesnicima postoji bojazan da bi pomaganje perifernim zemljama moglo dovesti do toga da zona evra preraste u zonu fiskalne neodgovornosti, slabe valute i visokog inflatornog pritiska, gde bi zemlje poput Nemačke mogle zaključiti da bi im bilo bolje u manjoj ali čvršćoj monetarnoj uniji. I ponovo još jedan termin iz bogate evropske istorije: monetarni cordon sanitaire, gde bi se izvršilo restrukturisanje duga u svim zemljama sa njegovim neodrživim nivoom. Ali, postoji konsenzus među skepticima na tržištu: jednom kada dugovi postani lakši za restrukturisanje, iskušenje jača da se učini baš to. Stoga bi Nemci trebalo da se prisete poslednjeg velikog talasa državnih bankrotstava zemalja Južne Amerike tokom 70-tih godina. Tada se videlo da države biraju bankrot onda kada su njegovi troškovi manji od koristi. Troškovi zavise od posledica samog čina: zakonskih problema, trajanja bankrota pre nego što se postigne sporazum sa kreditorima, dodatnih troškova ponovnog izlaska na finansijsko tržište… Koristi su uštede u budućim plaćanjima (pogotovo onim nerezidentima) , što sve zavisi od visine duga, kamatne stope i perspektive rasta ako se nastavi sa plaćanjima. Otuda u Berlinu sam pogled na sistem TARGET2 i na nemačka potraživanja izaziva nelagodu, jer bi eventualni default banaka perifernih zemalja značio da bi troškove snosile sve centralne banke Sistema ECB – što znači Nemačka i njeni poreski obveznici u najvećoj meri. Stoga i nije čudno što ga jedna velika nemačka banka naziva „lepkom koji drži EMU zajedno“.
Višak istorije
Oni koji se sa Robertom Mandelom ne slažu da je evro najbolja stvar koja se dogodila Evropi, ističu brojne nedostatke u samim temeljima Eurosistema: njoj svojstvena sklonost ka prezaduživanju i inflaciji, subvencijama i transferima, pad konkurentnosti, moralni hazard… Ali i jednu stvar najdrastičniju od svih: centralizaciju koja će dovesti rastu nepoverenja među zemljama i mogućem umanjenju individualnih i kolektivnih sloboda. Već sad Grci i donekle Španci krive Nemačku za oštre mere koje će žrtvovati blagostanje čitave jedne generacije, ali i njihovo pravo da donosi odluke u svoje ime. Martin Feldštajn ističe: „ako bude uspostavljena snažnija politička unija, Nemačka će dobiti odrešene ruke da kontroliše budžete drugih zemalja članica i predlaže promene u njihovim poreskim sistemima. Takav zvaničan prenos suvereniteta samo će produbiti tenzije i konflikte koji već postoje između Nemačke i ostalih država EU.“ Daleko su oštriji Filip Bagus i Piter Zejhan, koji je ranije pisao o povratku nemačke „Mitteleurope koje se ostatak Evrope dobro seća“.
Odavno vodeći svetski državnici, ekonomisti i geostratezi govore o nepovratnom preseljenju centra svetskih zbivanja na Istok, daleko od Starog kontinenta. Parafrazirajući Radovana Samardžića, ono što u budućnosti čeka Evropu podseća malo na slavno vreme XVI veka, kada su se vode Mediterana, kojima je već pretio sumrak, pretvorile u najživopisniju pozornicu svetskih zbivanja. Čini se da kontinentu koji je oduvek proizvodio višak istorije, ponovo predstoji vreme kada će postati „najživopisnija pozornica svetskih zbivanja“.
David Mališ
Izneti stavovi su lični i ne predstavljaju zvanične stavove NBS