Novi francuski predsednik, Fransoa Oland, već zauzima sve naslovne stranice pozivima na sprovođenje mera koje bi unapredile industrijski rast. Ipak, on neće posedovati nikakvu stvarnu moć u slučaju da njegovi socijalisti ne osvoje junske parlamentarne izbore. Ako pobeda izostane, to će rezultirati političkim zastojem – situacijom kakvu Francuska a i Evropa jedva da sebi mogu priuštiti, piše Špigl.
Simbolički kraj jedne ere dogodio se prošlog utorka, kada je Karla Bruni ostavila Jelisejsku Palatu u Parizu – ispraćenu ovacijama od strane svojih simpatizera i ruku pod ruku s bivšim predsednikom Nikolasom Sarkozijem, a bok uz bok sa Republikanskom gardom – nakon čega su se autom srednje veličine odvezli u prošlost.
Delovalo je, čak, da se njihov odlazak mogao uočiti i po odeći nekadašnje prve dame Francuske: u prugastim pantalonama, nešto malo širim no što bi trebalo, i pomalo zgužvanoj bluzi sa prekratkim rukavima. Nakon Karle, šou preuzima Valeri Trivajler – francuska politička komentatorka i partnerka novog predsednika.
Od svih prošlonedeljnih oproštaja, odlazak bivšeg glamuroznog para privukao je najviše pažnje. Pa ipak – iako je ovo bio samo jedan od desetina rastanaka francuskih državnih službenika sa svojim funkcijama – nigde u svetu nije zabeleženo da se promena jedne vlasti slavila s takvim sjajem, kao što je to bilo u Francuskoj.
Čitave sedmice, iz dana u dan, čitava zemlja je posmatrala izlazak brojnih ministara, koji su iza sebe ostavljali svoju palatu i svoja ministarstva. Dočekujući svoje naslednike na ulaznom stepeništu, odvodili bi ih do svojih kancelarija, a potom dajući i zajedničke izjave. Prigodne ceremonije prenosile su se uživo.
Pozorište demokratije
I, mada su to susreti među izbornim pobednicima i gubitnicima, bilo je i “prostosrdačnih” trenutaka – kao onaj kada je nova ministarka kulture, ponesena atmosferom, održala prigodni govor o umetnosti, uručivši svom prethodniku knjigu sa svojim potpisom, koji se u tim trenucima vidno prebacivao s noge na nogu. Naravno, većina pobednika ne može da odoli a da ne uputi poneku primedbu ili misao, poneseni trijumfalističkim raspoloženjem. Novi ministar spoljnih poslova Loren Fabijus, na primer, rekao je svom prethodniku Alenu Žipeu: „Ovo mora da je posao koji ste najviše voleli. Već mogu da osetim kako će to takođe biti slučaj i sa mnom“.
Dosad je najrazmetljivija atmosfera bila rezervisana za predsedničke inauguracije. Ulazak novog predsednika u Jelisejsku palatu, uz okupljenu prisutnu elitu, nije značio ništa manje od krunisanja. „Vi otelovljujete Francusku. Vi simbolizujete Republiku“, rekao je predsednik Ustavnog veća novom Socijalističkom predsedniku. Kralj je mrtav. Živeo kralj.
Razlika među francuskom i nemačkom političkom kulturom retko se može tako jasno i dobro uočiti, kao u ovim trenucima – u razdoblju ‘passations de pouvoir’, smene političkih snaga u institucijama. Svečanost obeležavanja tog prenosa vlasti je u Francuskoj uvek bilo jedno veliko pozorište demokratije, i ples ispraznosti u kome se novi ministri pokazuju ponosnima u svom pohodu na kabinete – sve to prikazuje se na način koji bi bio apsolutno nezamisliv u Berlinu. Možda to ima veze i s činjenicom da su pariska ministarstva zapravo palate, za razliku od funkcionalnih poslovnih zgrada u Berlinu i Bonu, gde su smeštena nemačka ministarstva vlade.
Nakon pobede Fransoa Olanda, Francuska sada ima levičarskog predsednika po prvi put za 17 godina – i, po prvi put od 2002, socijalističku vladu. Ipak, vlada je samo u svojim kancelarijama do sledećih parlamentarnih izbora zakazanih za 10. i 17. jun, i neće imati gotovo nikakvu moć do tada, jer levica nema parlamentarnu većinu. Novi predsednik je, međutim, već instalirao (budućeg) premijera Žan-Mark Ajroa i svoju novu vladu, što po francuskom ustavu ima pravo. Ovo zato što su članovi parlamenta u predahu i u skupštinskom zatišju, pa ne mogu glasati za nove članove kabineta koji su van svojih (budućih) kancelarija. U suštini, imenovanje nove vlade samo je inicijalna kapisla za narednu izbornu kampanju. Ishod tih izbora zaista će odlučiti sa koliko će moći Oland, zapravo, raspolagati.
Recept za prepreke
Prelazna vlada sada mora da izvede podvig održavanja levice sretnom u svojoj svežoj pobedi kojom su pridobili većinu francuskih birača. Ona ima četiri nedelje da to učini. Šanse levice da birači opet stanu na njenu stranu u predstojećim izborima za donji dom Narodne skupštine pri francuskom parlamentu uopšte nisu loše. Ipak, takva pobeda nipošto nije zajamčena. Francuska se pomalo naslanja i na desnu stranu, uprkos Olandovoj pobedi. Desničarska vlada i levičarski predsednik – u Francuskoj poznato kao „saživot“ to jest „kohabitacija” – jeste onaj recept za političke prepreke kojeg ekonomski oslabljena i zemlja s teškoćama kakva je Francuska još jedino sebi može priuštiti.
Nova vlada već predstavlja promenu oličenu u novom osoblju. Levica je toliko dugo bila van vlasti da su mnoga od tih novih lica francuzima jedva i poznata. Samo nekoliko ministara ima iskustva u upravljanju državom. A sa 17 žena i 17 muškaraca, Francuska je prva država u kojoj su oba pola podjednako zastupljena, iako muškarci zauzimaju većinu ključnih mesta.
Ova naimenovanja takođe odražavaju i multikulturalni ‘mejkap’ Francuske. Vladin PR je gospođa koja je kao dete iz Maroka došla u Francusku, a ministar unutrašnjih poslova – Manuel Vals sa desnog krila socijalista – rođen je u Barseloni. Ministar poslova sa frankofonskim zemljama ima alžirske korene. Dvojica ministara su iz francuskih prekomorskih teritorija, a zamenik ministra za pitanja veterana, koji je rođen u Alžiru, napisao je na Twitteru: „Kakva je ovo čast za mene, dete nepismenih roditelja.“
Jedan od prvih simboličkih činova nove Vlade bio je za smanjivanje ministarske mesečne plate za 30 posto: na 9,940 evra (12,674 dolara). Ovaj se potez može čitati kao znak čvrstine koju nova nomenklatura pokazuje sebi i građanima – pod uslovom da krajem juna dobije parlamentarnu većinu.
Skupa obećanja
U sledećih nekoliko dana, Vlada će dobiti izveštaj državne revizorske Agencije za finansije. Drastične mere štednje nužne su kako bi se deficit držao pod kontrolom. Nedavno je obelodanjeno da bi francuski budžetski deficit u 2013. mogao doseći 4,2 posto BDP-a, u odnosu na prethodno najavljena i predviđana samo 3 posto. Oland planira da se drži svojih trenutnih ciljeva – postići uštede u iznosu od više od 20 milijardi evra godišnje.
Ovaj političar iz redova socijalista nudio je puno skupih obećanja tokom svoje kampanje, uključujući i ono o snižavanju zakonske granice za penzionisanje na 60 godina. Ali, on je, takođe, rekao i da mu je cilj održati jedan izbalansirani budžet, i izgleda da je u tom naumu ozbiljan. Prošlog četvrtka je njegov novoimenovani ministar finansija i ekonomije Pjer Moskovisi rekao: „Dugovi su naš neprijatelj.“ Smanjenje francuskog duga je prioritet, rekao je on.
Novi tim zna da mora sprovesti strukturne reforme ako želi da uopšte nešto postigne u rešavanju visoke nezaposlenosti koja je trenutno 10 posto, a, uz to, Francuska ima i spori privredni rast. Rešavanje tih problema moglo bi da deluje razočaravajuće po birače. Uostalom, Moskovisi je deo desnog krila Socijalističke stranke, kao što su to i ministar rada Mišel Sapen a i sam Oland.
Tako će političari s levog centra davati ton ovoj vladi, a ne levo krilo. Verovatno je i to jedan od razloga što je Olandova suparnica s levog krila i čelnica stranke Martina Obri odbila da popuni neko od ministarskih fotelja – sada, kad uprkos svojim nadanjima nije postala premijerka.
Ozbiljni radnici
Čovek zadužen za postavljanje kursa Olandove vlade je premijer Žan-Mark Ajro. Kao bivši profesor nemačkog jezika on ga tečno govori, i vrlo je dobro upoznat s ovim francuskim susedom. Ajro vozi stari folksvagenov kombi, održava bliske veze s nemačkim levim centrom – Socijaldemokratskom strankom (SPD) – i redovno čita nemačke novine. Prošle sedmice ‘Pari Mač’ ga je fotografisao s kopijom ‘Špigla’ u ruci.
Ajro, 62, već je dugo vremena blisko lice od predsednikovog najvećeg poverenja. Bio je lider parlamentarnog kluba socijalista u doba kada je Oland bio predsednik stranke. Savetovao ga je tokom kampanje, a delom i radio kao njegov stručnjak za Nemačku. Olandu je u narednim godinama preko potrebna ličnost koja će mu biti lojalna podrška. Njih dvojica su slični. Obojica su pragmatici, obojica zagovaraju pre svega kompromis a ne sukobe – a obojica su, kao ličnosti, rezervisani. Novi premijer je osoba koja je mnogim Francuzima nepoznata. U anketi sprovedenoj krajem prošle nedelje, 38 posto ispitanika izjavilo je kako fotografiju njegovog lica ne mogu da uklope sa njegovim imenom i zvanjem.
Ova nenapadnost, neupadljivost i razboritost dva najvažnija čoveka u Francuskoj možda je najveći kontrast spram „drečavog” Sarkozijevog predsenikovanja. Ako je administracija bivšeg predsednika bio svojevrsni šou, nova administracija se odlikuje ozbiljnim radnicima. Sarkozi je imao Karlu Bruni, dok Olandova administracija ima Žan-Mark Ajroa. Možda je prošle sedmice to i bila ona prava poruka.