Prošlonedeljni tekst „Amerika će bankrotirati pre Evrope“ izazvao je lavinu kritika, počev od toga da stopa nezaposlenosti u SAD nije 17 odsto do dileme da li je Amerika obećana zemlja. Međutim, da bismo razumeli autora ovih redova moramo pročitati tekst o nestajanju srednje klase u SAD, o tome kako je sve manje poslova u kancelarijama i proizvodnji a sve više u trgovini, pripremi hrane, konobarisanju i sl. Zato, i ako vidimo rast zapošljavanja u Americi treba uzeti u obzir da je to uglavnom otvaranje loše plaćenih radnih mesta i da je u ovoj zemlji danas siromaštvo najveće u poslednjih 20 godina.
Dok je unutrašnja politika bila tema predsedničke debate, Obamina kampanja suočava se sa sve slabijom privredom. Ministarstvo trgovine upravo je objavilo da je BDP rastao po godišnjoj stopi od samo 1,3 odsto u drugom kvartalu. Nova radna mesta otvaraju se izuzetno sporo, uz konstantno visoku nezaposlenost i nedovoljnu zaposlenost. Kada se uračunaju svi koji traže posao sa punim radnim vremenom, prava stopa nezaposlenosti je blizu 17 odsto. U međuvremenu, Americi prete nova evropska recesija i usporavanje u Kini i drugim zemljama u razvoju.
Ali najmračniji dokaz da nešto ozbiljno ne štima u američkoj privredi jeste dramatično nazadovanje srednje klase. Zavod za statistiku (čiji podaci kasne oko godinu dana) objavio je da su prosečna primanja domaćinstava 2011. opala u odnosu na 2010, uprkos ekonomskom oporavku koji je otpočeo sredinom 2009. godine. Još je alarmantnije da je ta cifra sada oko 50.000 dolara, što je 7 odsto manje nego 2000. godine, i ujedno najniži nivo od 1996, prilagođeno inflaciji. Primanja padaju još oštrije u crnačkim porodicama.
Zavod za statistiku objavljuje i podatke o nivou siromaštva, i oni su još jedan povod za ozbiljnu zabrinutost. Sa 15,1 odsto – oko 46 miliona ljudi – postotak Amerikanaca koji žive u siromaštvu sada je najviši od 1993. Štaviše, prema nedavno objavljenom istraživanju univerziteta Ratgers, više od polovine onih koji su diplomirali posle 2006. godine ne mogu da nađu posao sa punim radnim vremenom.
Postaje sve jasnije zašto ekonomski oporavak ide paralelno sa nazadovanjem srednje klase. Amerika otvara radna mesta, ali to su loša radna mesta: trgovina, priprema hrane, konobarisanje – drugim rečima, loše plaćeni poslovi. Ekonomisti poput Dejvida Autora sa MIT-a i Larija Mišela iz Instituta za ekonomsku politiku godinama su upozoravali na nestajanje poslova srednje kategorije u kancelarijama i proizvodnji.
Anet Bernhart iz organizacije National Employment Law Project nedavno je završila naporno empirijsko prikupljanje podataka i otkrila da je većina zatvorenih radnih mesta od 2008. do početka 2010. bila iz srednje kategorije, tj. da su to poslovi koji se plaćaju od 14 do 21 dolar na sat. Uznemirujuće je da je od tada samo dvadeset odsto ukupih izgubljenih radnih mesta ponovo otvoreno. Umesto toga, najveći deo novootvorenih radnih mesta otpada na veoma loše plaćene poslove, koji se plaćaju od 7,7 do 13,8 dolara na sat. Ovo je mračan nastavak propadanja.
Dakle, nije misterija šta se dešava u privredi, nego šta povodom toga treba preduzeti. I nijedan kandidat nema zadovoljavajući plan. Romni ponavlja pristup Džordža Buša, koji podrazumeva uglavnom velike poreske olakšice za bogate „stvaraoce radnih mesta“. Čak i pre katastrofe 2008. rast zapošljavanja bio je sporiji pod Bušom nego pod bilo kojim drugim posleratnim predsednikom.
U svojim poslednjim govorima, Obama je počeo da spominje „ekonomski patriotizam“ i potrebu stvaranja novih prilika za srednju klasu. Ali nije definisao predloge za zapošljavanje otkad je zimus objavio svoj budžet za 2013. godinu, koji predlaže poreske olakšice za poslodavce i ukidanje Bušovih poreskih olakšica za one koji zarađuju preko 250.000 dolara, kao i programe potrošnje zasnovane za Zakonu o zapošljavanju iz 2011. Jedna od njegovih najnovijih odluka bilo je oporezivanje kineskih solarnih ploča i vetrogeneratora, i nedavno je uputio pritužbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji zbog kineskog kršenja trgovinskih propisa sa automobilskim gumama. Ali ovo više deluje kao politički odgovor na Romnijevu kritiku kineske valutne manipulacije nego na plan za obnavljanje rasta zapošljavanja u Americi.
Obami nije u interesu da ističe loše vesti o stanju u privredi u poslednjim nedeljama predizborne kampanje, tako da mi zapravo ne znamo šta planira da uradi ako pobedi. Uz manijakalnu opsednutost deficitom koja se nadvija nad Vašingtonom kao najcrnji oblak, Obama zna da bi snažna javna potrošnja, čak i ona za transportnu infrastrukturu koja bi doprinela otvaranju srednje plaćenih radnih mesta, bila izvrgnuta poruzi ne samo od desnice nego i od političkog centra.
Uprkos zabrinutosti zbog deficita, snažno delovanje na tržištu rada biće hitno potrebno kako bi se rešio problem rastućih loših poslova tokom sledećeg predsedničkog mandata. Samo će podsticanjem mnogo bržeg rasta kroz novo stimulisanje i javne investicije država imati šansu da preokrene opadanje primanja srednje klase. Naredni koraci trebalo bi da obuhvataju i direktnije intervencije, poput viših minimalnih plata; agresivnih platnih subvencija; otvaranje radnih mesta kroz programe poput javnih radova i obrazovanja; ograničavanje finansijskih podsticaja da bi se obuzdala primanja direktora i privatizatora sa Volstrita; i znatno niži dolar, održavanjem niskih kamata, da bi se poboljšao izvoz i ograničio uvoz.
Teško da ćemo bilo šta od toga čuti u ovih nekoliko nedelja pred izbore, i nije sasvim jasno koliku će političku podršku imati predsednik posle novembra, ako bude ponovo izabran. Ona ne zavisi od njegove pobede nego od toga da li će sa njim biti izabrano više demokrata za Kongres. Međutim, biračima bi trebalo da bude jasno da bi Obamini predlozi, ovakvi kakvi jesu, otvorili više radnih mesta 2013. i 2014. nego Romnjevi. Štaviše, iako ne nudi sve što je potrebno, Obamin pristup bi mogao da bude još efikasniji ako se politička klima promeni.
Umereno povećanje poreza za bogate jeste efikasan način za podizanje prihoda i smanjenje deficita: time se BDP ne redukuje mnogo jer bogati obično ne smanjuju svoju potrošnju i imaju dovoljno novca da nastave po starom. Ali direktna potrošnja države može mnogo da utiče na BDP zbog takozvanog efekta multiplikacije. Novac se troši, završava u rukama potrošača, koji nešto uštede a nešto potroše, i tako se nastavlja začarani krug. Sa povećanjem prodaje, preduzeća zapošljavaju više radnika. Ako se rast ubrza, otvoriće se veći procenat dobro plaćenih poslova, iako to više nije sasvim izvesno.
Mark Zandi, glavni ekonomista analitičkog odeljenja korporacije Moody’s, uračunao je takve multiplikatore za razne vrste potrošnje, a Institut za ekonomsku politiku (EPI) procenjuje da bi, prema ovim ciframa, Obamin predlog budžeta otvorio 1,1 milion novih radnih mesta 2013. i 280.000 radnih mesta 2014. S druge strane, budući da se Romnijev plan uglavnom sastoji od smanjenja poreza, EPI procenjuje da on ne bi imao velikog uticaja na rast, i da bi dodao manje od 100.000 radnih mesta 2013. Obim ovih multiplikatora je sporan, ali su procene EPI, čak iako su malo previsoke, verovatno približno tačne.
Ako Romni smanji potrošnju da bi nadomestio poreske olakšice, kao što je obećao da će uraditi (ali bez otkrivanja detalja), to će devastirati ekonomiju, i dovesti do zatvaranja još dva miliona radnih mesta u naredne dve godine, upozorava EPI.
Mnogo se govorilo o takozvanoj fiskalnoj litici, programu oštrog rezanja potrošnje, što podrazumeva i potrošnju na Pentagon, i potpuno preokretanje Bušovih poreskih olakšica za sve, kao i ukidanje skromnih olakšica na porez na platnu listu iz 2012. Zakon o budžetskoj kontroli s kraja 2011. omogućio je ove promene, i kada bi se one zaista sprovele, oštro bi potisnule državni stimulans i skoro sigurno izazvale recesiju.
EPI pretpostavlja da će doći do odlaganja krupnih rezova i ukidanja olakšica na porez na platnu listu, kao i do porasta poreza za najbogatije, između ostalog. Ovo bi imalo umereno kontraktivni efekat, ali bilo bi više nego nadomešteno Obaminim predlozima za potrošnju iz Zakona o zapošljavanju. Imajući u vidu opsednutost redukcijom deficita u Vašingtonu, svaki kompromis bi podrazumevao veće rezove na kraju ove godine, što bi dovelo do veće ekonomske kontrakcije. Međutim, ukoliko Obama za sobom povuče još demokrata, povećavaju se šanse za umereniji kompromis. Međutim, sva je prilika da će se čak i socijalno osiguranje naći na spisku za rezanje.
Ali ostaje važnije pitanje. Ako se sadašnji Obamini predlozi usvoje, kriza američkog zapošljavanja se neće rešiti. Ukoliko ekonomija štednje ostane neupitno pravilo, pokušaji državne potrošnje i adekvatnog investiranja biće zaustavljeni a obećanja o obnovi zapošljavanja biće prekršena. Ishod ovih izbora mnogo je važnji nego što mnogi misle. Sa dugotrajnim propadanjem srednje klase, ključni stub američkog prosperiteta ruši se pred našim očima.