Pozajmicu od 250 miliona evra namenjenu krpljenju ovogodišnjeg budžeta kroz poreze će, naravno, otplaćivati građani. Ukoliko kamata bude sedam odsto, što je nivo koji je najavila ministarka finansija, najgrublja računica pokazuje da će mesečna rata tokom četiri godine otplate iznositi – šest miliona evra. Ako dinar nastavi da slabi kamata će možda narasti i od 20 odsto, a tada bi mesečna obaveza države na ime samo ove pozajmice bila 7,6 miliona evra. U tom slučaju bi svakog od nas dopuna ovogodišnjeg budžeta na kraju koštala bar 50 evra.
Zaduživanje samo po sebi nije toliki bauk ako se vrši zbog npr. izgradnje infrastrukture ili drugih delatnosti koje našim sugrađanima mogu doneti korist, bilo sada, bilo njihovim potomcima. Međutim, zaduživanje zarad pokrivanja rupa u budžetu je dokaz nemogućnosti vlade da upravlja zemljom na mikro, a kamoli makro nivou.
Tih 250 miliona evra nije velika suma za jednu državu, a samim tim nije dovoljna ni da pokrpi rupe u budžetu do kraja godine. Međutim, glavno pitanje nije svota novca, već način zaduživanja. Umesto da se zadužuje na tržištu obveznica naša država se često za pomoć obraća komercijalnim bankama, i pristaje na ne baš jeftine aranžmane.
Boško Mijatović iz Centra za liberalno-demokratske studije smatra da „interes banaka za obveznice nije dovoljan i država je primorana da potraži zajmove. Kad svi prihvataju deficit i veće rashode nego prihode, zadovoljni većim platama i penzijama, onda moramo da prihvatimo da se zadužujemo.“