Da li bi Amerikanci trebalo da usluge širokopojasnog Interneta
tretiraju kao osnovne komunalije, kao što su to npr i električna
energija, pitka voda i tradicionalne telefonske usluge? Ta su pitanja
u srcu jedne važne i provokativne, nove knjige Suzan Kroford,
eksperta za tehnologiju, pravo i politiku, i profesorke prava u
telekomunikacijama u ‘Bendžamin N. Kardozo’ školi. Ona tvrdi da je
tradicionalna telefonska usluga već zamenjena Internetom kao
najvažnijim i najkorisnijim komunikacijskim sredstvom u Americi –
danas pojednako važnim kao što je to pre 100 godina bila električna
energija.
Suzan Kroford je autorka knjige „Zarobljena javnost: Telekom
industrija i moć monopola u epohi novih poslovnih grupacija“
„Uvođenje zaista brzog interneta osnova je za sve buduće
inovacije, ekonomski rast, komunikaciju u društvu i konkurentnost
zemlje – kao što je to npr bila električna energija početkom prošlog
veka. Međutim, broj Amerikanaca koji takvu vezu i poseduju je
ograničen. Mnogi je sebi ne mogu priuštiti a zemlja je u rukama
Comcast-a i nekoliko drugih kompanija koji kontrolišu kvalitet i cenu
ove usluge.“
Američka vlada dozvolila je da “mala skupina divova” tretira Ameriku
kao svoje dečje igralište, dopuštajući da visokoprofitabilne
kompanije monopolistički dominiraju tržištem širokopojasnog
Interneta. Krofordova misli da su američki potrošači suočeni sa veoma
suženim izborom provajdera – od kojih su svi veoma skupi a nude male
brzine – u poređenju s desetinama ostalih razvijenih zemalja, a
naročito onih evropskih i azijskih.“Nezamislivo mi je da se ovo
događa baš u Sjedinjenim Američkim Državama. A ideja da zemlja koja
je izumela Internet ne poseduje pristojnu onlajn vezu prevazilazi svu
moju maštu.“
Suzan Kroford je gostujuća profesorka na Harvardu, Jejlu i
mičigenskom univerzitetu. U Nacionalnom Ekonomskom veću provela je
godinu dana na mestu prvog savetnika za telekomunikacije predsednika
Obame. U svojoj knjizi, ona za ovako žalosno stanje na američkom
tržištu širokopojasnog interneta okrivljava saveznu vladu. „Umesto da
se svakom Amerikancu obezbede uslovi kako bi učestvovao u globalnoj
ekonomskoj utakmici“, piše ona, „umesto da se jaz između bogatih i
siromašnih sužava, umesto da podržavaju slobodnu konkurenciju na
tržištu američkih informatičkih izuma – umesto da obezbede uslove da
Amerika predvodi svet u informatičkoj eri – američki političari su
odabrali da usreće momke iz Comcasta i drugih telekom giganata“.
Jedna od glavnih tema njene nove knjige je „digitalno raslojavanje“,
koje se odnosi na činjenicu da je milionima građana SAD-a, uglavnom
onih iz najsiromašnijih i ruralnih sredina, onemogućen pristup
uslugama širokopojasnog interneta, uključujući i 2,2 miliona onih
koji žive u gradu Njujorku. „Naš narod lišavamo pristupa osnovnim
komunikacijskim mogućnostima“, kaže ona.
Istovremeno, „širokopojasne bežične usluge postale su toliko važne za
naše poslovne i lične živote da je većina nas ipak spremna da takvu
skupu a lošu uslugu i plati – čak i uprkos visokim cenama čiji uzrok,
uglavnom, leži u nedostatku konkurencije tj usled monopolističkog
ponašanja na tržištu širokopojasnog i bežičnog interneta.”
Glavna meta njene kritike je Comcast, najveća američka kablovska
kompanija koja je nedavno kupila kontrolni paket deonica u kultnom
informativnom i zabavnom mediju NBCUniversal. U procesu ispunjavanja
uslova za ovu kupovinu – uprkos jako zahtevnim saveznim regulativama
kao i protivljenju od strane zagovornika antimonopolske medijske
reforme – Comcast je uspeo da ostvari ono što bi se moglo nazvati
„svetim gralom“ telekomunikacija: dobio je vlasništvo nad većinom
sadržaja kompanije, paralelno uz kontrolu ogromne količine programa
koji se plasira kroz distributorske mreže.
Odobravanjem spajanja Comcasta i NBCU, Federalna Komisija za
komunikacije (FCC) generisala je veliki sukob interesa. „Čak i da je
Internet dosad prerastao u svetsku mrežu opšte namene – što on,
naravno, još uvek nije postao – i u tom bi slučaju pripajanje
NBCUniversala stavilo Comcast u najbolji zamislivi položaj: da bude
provajder doslovce svega, i da mu u tome nema premca – svi podaci,
sve informacije, sav program prolazi samo njihovim kablom, do samo
njihovog tržišta,“ piše Kroford. „Umesto dobijanja samo električne
energije i/ili vode, Comcast je zadobio prevlast i nad najnovijom
vrstom komunalne infrastrukture: nad brzim Internetom“
Ali vratimo se malo unazad i pokušajmo da uočimo konture američkog
telekom tržišta fiksne telefonije i kablovskih usluga. U principu,
postoje tri vrste kablovskih mreža koje služe američkim potrošačima
telefonije, kablovskih i internet usluga. Bakarna žica (tradicionalne
telefonske linije, DSL, male brzine i protok); kabl (veće brzine,
uglavnom za skidanje tj preuzimanje sadržaja) i optička vlakna
(potencijalno neograničena brzina, podaci se prenose putem svetlosnih
impulsa). Prema Krofordovoj, u više od 75% Amerike građani će tek
uskoro biti opremljeni jedino kablovskom internet vezom. Potrošači
su počeli da beže od svoje relativno spore DSL veze. Tempo ovog
prestrojavanja je tako brz da je 94% novih širokopojasnih
pretplatnika u trećem kvartalu 2012 prešao na brže, kablovske usluge.
U većini zemlje – uključujući i veće gradove poput Čikaga, Bostona,
Filadelfije, Detroita, Hjustona i Denvera – postoji samo jedan glavni
provajder kablovskih usluga koji je sada, u stvari, Comcast. Na
mnogim telekom tržištima, zapravo, mnogo manji provajderi postoje i
opstaju jedino u rubnim oblastima delovanja određene dominantne
kompanije, bivajući tako skrajnuti na ‘periferiju’. „Standard Oil je
učinio istu stvar”, izjavila je ona na predavanju održanom prošle
jeseni na Harvardovom Berkman centru za internet i društvo, kojem se
kao član odbora nedavno pridružila. „Pustili ste da postoji nešto kao
malo nadmetanja, tako da možete upreti na to i kazati: ‘Ha, evo
tržišne utakmice!’ Međutim, u bilo kojoj oblasti Amerike sve je,
inače, uglavnom pod kontrolom jedne jedine monopolske kompanije.“
U međuvremenu, Comcast je oštro smanjio svoje izdatke za kapitalne
investicije, koji sada su pali na 14% prihoda, sa nekadašnjih preko
35% od pre deset godina – čak i sada, kada uživaju u neverovatnih 95%
profitne margine na svoje širokopojasne usluge. „Oni se ne šire niti
kvalitativno obogaćuju svoje usluge. Odradili su svoje investicije i
sada samo žanju profit.“ Stoga nije iznenađujuće i to što je cena
Comcastovih deonica u poslednjih godinu dana porasla više od 50%, a
gotovo 200% tokom protekle četiri godine. „Deoničari su dobro“, kaže
Kroford „ali ostatak Amerike i ne baš.“
Verizonova ‘FiOS’ usluga interneta kroz optički kabl, neopisivo bržeg
od klasičnog kabla, dostupna je samo za oko 14% stambenog prostora, a
bežične usluge „neće nadomestiti“ nedostatak fiberoptičkog vlakna
zbog toga što je bežična veza daleko sporija od optičke. Ovakva opora
stvarnost zanemarena je i prošle godine, nakon što je FCC dozvolio da
Verizon i Comcast postignu dogovor o međusobnom trgovanju i razmeni
sopstvenih usluga. Verizon će Comcastu prodavati kablovske, a Comcast
će Verizonu prodavati bežične usluge. Ovaj sporazum nije tržišno
nadmetanje već je monopolizacija tržišta. „Nije običaj da žestoki
konkurenti između sebe razmenjuju i prodaju svoje proizvode“, piše
Krofordova.
I zaista: AT & T i Verizon, koji dominiraju na bežičnom tržištu SAD,
već agresivno izlaze iz svojih tradicionalnh poslova vezanih
za fiksnu telefoniju – a u korist mnogo isplativijih, bežičnih
usluga.
U Evropi, “gde postoji daleko robusnija utakmica na polju bežičnih
usluga, jedan gigabit podataka sa neograničenim minutima za razgovor i
SMS porukama dostupan je po ceni od 12 dolara mesečno. Poredeći istu
uslugu sa SAD, vidimo da se, bilo koji da je telekom operator u
pitanju, cena usluge kreće od 50 do 90 dolara mesečno, u zavisnosti
od ugovora. Stoga i nije za čuđenje što je prosečni prihod po
korisniku koji imaju AT & T i Verizon u Americi ogroman, dok je u
Evropi prosečan prihod po korisniku stalno u opadanju. “Svi stranci
koji dolaze u Ameriku jednostavno su zbunjeni, stalno se pitajući:
šta se se to ovde događa?“
I, ona se, poput mnogih drugih potrošača, umorila od interneta kojim dominiraju konglomerati kao Comcast, Time Warner, Verizon i AT & T. „Skupo nam naplaćuju pristup Internetu a daju nam drugorazrednu vezu.“
„Činjenica je da 300 miliona Amerikanaca oseća Internet kao neku nužnu i neizbežnu komunalnu infrastrukturu, kao nešto što je bitno za sam život“, kaže Krofordova, “a pitanje je kako se on kontroliše, zašto je toliko je skup i koliko Amerikanci dobijaju malo za svoj novac – sve ovo, zapravo, nije na radaru.“
Krofordova ističe rastući jaz između cene koju potrošači plaćaju i internet brzina koje za tu investiciju dobijaju. „U Hong Kongu, upravo sada, za 25 dolara mesečno možete dobiti 500Mbps simetričnu vezu koja je nezamislivo brža od naše, američke. U Seulu, za 30 dolara možete birati između tri različita kablovska provajdera koji će vam internet uvesti u stan, a oni dolaze i instaliraju ga tokom samo jednog dana jer je konkurencija zastrašujuća.“ Ako ovakve primere jednostavno uporedite s novcem/kvalitetom veze u tipičnoj pretplati na npr Time Warner provajdera, onda vam je jasno da se prema američkim potrošačima vrlo nepravedno postupa i da trpe nefer tretman. Ipak, Krofordova po svemu sudeći ne gaji zlobu prema ovim igračima iz masmedijske industrije. S jedne strane ona priznaje kako su „to dobre američke kompanije“, ali ujedno tvrdi i da „njihovi motivi za sticanjem profita ne prate naše društvene potrebe.“
S obzirom na to koliko su širokopojasni i kablovski internet unosni
za američke telekom divove, takođe ne treba da čudi ni to što su
direktori tih kompanija među najviše plaćenim rukovodiocima. U 2011,
predsednik Comcasta Brajan Roberts (čija familija navodno kontroliše
deoničarska glasanja u kompaniji) dobio je 27 miliona dolara;
Predsednik Verizona Ivan Zajdenberg napravio je 26, a predsednik AT &
T Rendal Stivenson 22 miliona dolara. Zajdenberg i Stivenson primaju
oko 500 puta više nego što je prosečna plata zaposlenih u ovim
kompanijama, dok Roberts i direktor Time Warner Cable, Glen Brit,
dobijaju oko 1.000 puta više no što njihovi zaposlenici prosečno
zarade tokom jedne godine.
Prema njoj, interesi kablovskih i telekom divova poput Comcasta, Time
Warner Cable, Verizon i AT & T, nisu usklađeni s interesima javnosti.
Ti korporativni divovi imaju za cilj pre svega maksimiziciju profita
u korist svojih deoničara. Ova se maksimizacija profita događa i
prečesto – naročito na tržištu kojem nedostaje zdrava i robusna
konkurencija – a sve ovo nije u skladu s pružanjem najbolje moguće
usluge po razumnim cenama.
Direktorska plata je u većini američkih kompanija srazmerno oko 380
puta veća od prosečnih primanja uposlenika. „Ne kažem da se sjajno
kotiramo u ovom merenju nejednakosti“, kaže ona, „ali kada je reč o
navedenim medijskim gigantima – na koje bi u nekoj ne tako davnoj
prošlosti Amerikanci pre gledali kao na komunalna preduzeća u
funkciji opšteg dobra – ovo su zaista frapantni podaci.“
Nakon što je provela godinu dana kao top-tech savetnica predsedniku
Obami, zaključila je da federalni političari imaju malo ili nimalo
motiva za bilo kakvo uznemiravanje “kablovskih glavešina”. Ovakvu
situaciju delimično pripisuje činjenici da su, po podacima
vašingtonskog neprofitnog i nepartijskog ‘Centra za brze političke
odgovore’, počev od 1998, AT & T, Verizon i Nacionalna grupa
kablovske i telekom industrije potrošili gotovo pola milijarde dolara
na lobiranje u saveznoj vladi. Od 1989. na ovamo, samo kroz kampanje
za priloge, američki Kongres je od AT & T dobio 50 miliona dolara,
što je treći najveći donator tokom tog razdoblja. Ne manje od 49
članova Kongresa su trenutno i zaista deoničari u AT & T, što ih
čini direktno finansijski zainteresovanim kada je u pitanju
profitabilnost ovog telekom diva.
Ova je situacija dovela do onoga što neki pravnici nazivaju
„porobljavanjem pomoću regulativa“ od strane FCC, agencije zadužene
za nadzor telekom industrije i sprečavanje zloupotreba koje bi
štetile potrošačima. Poput mnogih drugih saveznih agencija, i FCC je
imao prilike da se uveri koliko često kroz vrata državnih kancelarija
u Vašingtonu D.C. ulaze “superteškaši” iz telekom industrije dok,
istovremeno, na ta ista vrata izlaze predstavnici državnih agencija,
koje bi te “teškaše” trebalo da regulišu i kontrolišu. Majkl Pauel na
primer, koji je sredinom prošle decenije proveo četiri godine na
mestu predsednika FCC, kasnije će postati izvršni direktor
‘Trgovinske grupe Nacionalne kablovsko – telekomunikacione
industrije”. On je sada u DC-u top lobista, koji zastupa interese
predstavnika najvećih kablovskih telekom grupacija.
Meredit Etvel Bejker, jedna od FCC-ovih poverenika koji su odobrili
spajanje Comcasta sa NBC Universal, napustila je agenciju četiri
meseca po potpisivanju sporazuma, da bi se pridružila Comcastu kao
visoko plaćeni lobista. Grupe koje se zalažu za reforme u oblasti
zakona o telekomunikacijama razbesnele su se nemoralnošću ovakvog
njenog poteza. Krejg Aron, u to vreme predsednik i izvršni direktor
Free Pressa, grupe koja zastupa javne interese, opisao je ovaj njen
potez „samo kao najnoviji među brojnim drugim, iako možda
najeklatantniji primer da tzv ‘javni službenik’ profitira od svoje
funkcije, čiji je smisao i zadatak upravo da kontroliše telekom
provajdere.“ Nije onda ni čudo što su se tamošnjoj javnosti zgadili
ovakvi ‘uobičajeni vašingtonski poslovi’. Poslovi toliko uhodani i
uobičajeni da, čak, jedva da bi ikome odgovornom iz administracije
zaigrala obrva jer je telekom industrija sasvim porobila državna
regulatorna tela. Zato, Suzan Kroford misli kako ovakvo ponašanje
službenika FCC nastavlja da urušava i ono malo šansi za poboljšanje
kvaliteta obavljanja javnih funkcija.
Prepisujući niz „političkih recepata” za ozdravljenje američkog
telekom sektora, ona zahteva da provajderi hitno poboljšaju
širokopojasne usluge, pojačaju penetraciju i obezbede zdravu i
funkcionalnu konkurenciju – a sve to, naravno, uz smanjenje cena
usluga. Američka vlada bi, u najmanju ruku, trebalo da razmotri kako
da svaki građanin ima jeftin pristup internetu (recimo, 30 dolara
mesečno), čineći ga onoliko pristupačnim koliko su to danas voda i
struja. Tamo gde bi se privatnom sektoru uvođenje interneta pokazalo
kao preskup zahvat, u npr zabačenim ruralnim područjima, trebalo bi
da uskoči savezna vlada i preduzme konkretne korake.
Već postojeći državni i lokalni zakoni čine reformu regulative
telekom tržišta teško izvodljivom – ako ne i nemogućom. Na primer,
mnogim lokalnim upravama, primera radi, bilo bi vrlo teško da uvedu
javne bežične mreže, “zahvaljujući” decenijama dugom brižljivom
lobiranju, koje je industrija telekoma sprovodila na državnom nivou.
Kako bi se lokalnim samoupravama pomoglo da nadgrade i poboljšaju
svoje komunikacije, Krofordova je uputila poziv i bankama
specijalizovanim za ulaganja u infrastrukturu kako bi američki
gradovi dobili pristupačnu finansijsku pomoć za izgradnju optičke
mreže. Konačno, regulatorna tela treba da primenjuju istinsku
kontrolu i nadzor nad širokopojasnim provajderima, kako bi se
osigurali od tržišnih zelenaša – primoravajući ih da se pridržavaju
transparentnih i fer principa a ne podvala u cenovniku svojih
usluga.
Da li bi usluge širokopojasnog Interneta trebalo tretirati kao javno
komunalno dobro, poput vode i struje? „U prošlosti smo telefonske
usluge već tretirali kao komunalno dobro, pa ni u slučaju interneta
takav tretman ne bi trebalo da bilo koga iznenadi“, kaže ona.
„Pristup brzom internetu u američkom životu treba da igra istu ulogu.
Jedino što su ti momci iz telekom industrije uspeli da nas ubede da
na internet gledamo kao na luksuz.“
Njena knjiga smatra se u ovoj oblasti kao najvažnije štivo objavljeno
u poslednjih nekoliko godina. Ona opisuje tužno – neki bi rekli
neugodno – stanje na američkom tržištu telekomunikacija. Razumni
ljudi mogu i da se s njom ne slože oko političkih rešenja, ali
činjenice su neosporne. Amerikanci imaju manje mogućnosti za
korišćenje širokopojasnog Interneta nego što je imaju stotine
miliona drugih u razvijenim zemljama – a te očajno loše usluge plaćaju daleko skuplje. Razlog za to je, prema njenim rečima, što su američki političari dopustili malom broju visoko profitabilnih korporativnih giganata da dominiraju tržištem, čime se smanjuju konkurencija a i podsticaj koji bi te kompanije trebalo da imaju – podsticaj za poboljšanjem svojih usluga, kao i njihovim pojeftinjenjem.
Udarivši na jednu od najmoćnijih industrijskih grana u Sjedinjenim Državama, Krofordova je svesna da neće biti u milosti direktora Comcasta, Time Warner Cable, AT & T ili Verizona. „Ove godine ne verujem da ću biti na njihovim listama za božićne čestitke“, dobacuje šeretski. A s obzirom na već poslovično ukorenjeni uticaj koji te kompanije imaju u Vašingtonu, mnogi njeni politički recepti – ako ne i većina – teško da će zaživeti. Da li će (neka) američka vlada obezbediti širokopojasni pristup internetu za sve Amerikance? U skorije vreme verovatno ne. Ipak, njena knjiga pruža živopisan i otrežnjujući opis američkog kabl i telekom tržišta, te bi svako ko je u tech-politici trebalo da je pročita. Njena knjiga takođe predstavlja i putokaz do mogućih rešenja, doduše na ‘donkihotovski’ način. Ali, kao što sama Suzan Kroford kaže: „Uvek postoji nada.“
Sem Gastin, TIME
Priredio: Milan Lukić