Evropska unija više ne postoji, barem ne onakva kakvu poznajemo. A pitanje nije kakav će oblik zadobiti nova unija, nego zašto Evropa koja je bila predmet naših snova više ne postoji? Odgovor je jednostavan: svi stubovi na kojima je građena Evropska unija i koji su opravdavali njeno postojanje danas su srušeni rekao je Ivan Krastev, bugarski politički analitičar na skupu „Evropa u krizi“ na Univerzitetu u Sofiji.
Glavni stub je bilo sećanje na Drugi svetski rat. Anketa sprovedena među nemačkim učenicima od 14 do 16 godina, objavljena pre nešto više od godinu dana pokazala je da trećina ovih mladih ljudi ne zna ko je bio Hitler, dok 40 odsto veruje da su sve nemačke vlade od 1933. do danas jednako poštovale ljudska prava. To ne znači da u Nemačkoj postoji nostalgija za fašizmom. Ne, to jednostavno znači da sada moramo da se pomirimo da nova generacija nema nikakve veze sa ovom istorijom. Uverenje da EU i dalje crpi svoj legitimitet iz ratnih korena je samo iluzija.
Drugi element koji je olakšao geopolitički nastanak Unije bio je Hladni rat: još jedan fenomen koji više ne postoji. Danas EU nema – i ne može da ima – neprijatelja koji može da opravda njeno postojanje na isti način kao SSSR posle 1949. U najkraćem, aluzije na Hladni rat nikako ne mogu da doprinesu rešavanju problema legitimiteta EU.
Treći srušeni stub je prosperitet. Evropska unija je još uvek vrlo bogata – iako ta napomena ne važi za zemlje poput Bugarske. Međutim, 60 odsto Evropljana smatra da njihova deca neće živeti tako dobro kao oni. Imajući to u vidu, problem nije kako danas živimo, nego kakav život možemo očekivati ubuduće. Pozitivna perspektiva koju je činila vera u bolju budućnost, kao snažan izvor legitimiteta, takođe je nestala.
Još jedan izvor legitimiteta bila je vera u konvergenciju, koja je navodila siromašne zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji da očekuju da će progresivno sticati prednosti karakteristične za članstvo u bogataškom klubu. Za ovo je do pre nekoliko godina još uvek bilo osnova, ali danas, ako je verovati ekonomskim predviđanjima za narednih 10 godina, zemlja poput Grčke ostaće jednako siromašna u poređenju sa Nemačkom kao što je bila na dan svog pristupanja Uniji.
Svi govore da je EU elitistički projekat. To je tačno. Danas problem nije u tome što su elite postale antievropske, nego što više nemaju nikakvu težinu u nacionalnim debatama. Činjenica da su sve elite u osnovi pristalice ujedinjene Evrope više nije značajna, jer njih više niko ne sluša: izgubile su dodir sa ljudima. Pogledajte pažljivo sociološka istraživanja i videćete da se legitimitet EU različito objašnjava na severu i na jugu kontinenta.
U zemljama poput Nemačke i Švedske ljudi imaju poverenje u EU zato što veruju u dobre namere svojih vlada. U Italiji, Bugarskoj i Grčkoj ljudi ne veruju svojim političarima, pa zato veruju u EU. Logika ovog stava je da „iako ih ne poznajemo, političari u Briselu na mogu da budu gori od ovih naših“. Međutim, poslednja kriza je pokazala da ovo osećanje jenjava i da je poverenje uzdrmano.
Na kraju, poslednji stub EU je socijalna država. Nema sumnje da je postojanje jake socijalne države integralni deo identiteta EU. Međutim, kako sada stvari stoje, pitanje nije da li je socijalna država dobra ili loša, nego da li je održiva u kontekstu globalne konkurencije i krupnih demografskih promena u Evropi. Problem je u tome što se Evropljani tope kao sneg na vrelom suncu. Do 2060. godine 12 odsto stanovništva EU činiće stariji od 80 godina. Evropa stari. Zato možda nije slučajnost što se Unija često ponaša kao senilni penzioner u međunarodnoj areni. I od koga bi trebalo da zajmimo novac za održavanje ove socijalne države koja je toliko značajna starijima? Za buduće generacije? Nažalost, oni su već opterećeni akumulacijom javnog duga.
Jedna od posledica krize je pojava novih podela na kontinentu. Unutar EU više ne postoji deoba na zapad i istok; nju su zamenile važnije razlike. Pre svega postoji podela na zemlje evrozone i druge države. Vrlo često kada Francuzi, Nemci i Španci govore o Evropskoj uniji, oni zapravo misle na evrozonu. Međutim, ova podela će ostati irelevantna sve dok se strateški značajne zemlje poput Švedske, Poljske i Britanije ne uključe u evro.
Druga velika podela je ona na poverilačke i dužničke zemlje. Kada je Grčka želela da organizuje referendum o finansijskoj pomoći, Berlin je uložio ovakav prigovor: „Vi biste hteli da raspišete referendum o našem novcu!“ U toj primedbi ima neke logike. Nijedna država ne bi smela da bude talac evrozone. Ali upravo u tome je problem kada imate valutu bez zajedničke politike.
Kako se treba boriti sa krizom? Gledano izbliza, neke zemlje EU su u krizi dok druge nisu – ili barem nisu toliko ozbiljno pogođene. Istovremeno, u nekim slučajevima kriza je imala pozitivan efekat na određene običaje. Iz ove perspektive, glavni ishod svake politike je proizvodnja dobitnika i gubitnika. Političari se svojski trude da nam to ne kažu. Međutim, ovo nije veliki problem jer je to uvek slučaj: uvek postoje dobitnici i gubitnici. Nezgoda je u detaljima: kako da se ljudima nadoknadi gubitak i kako ubediti druge da je u njihovom interesu da tako nešto podrže.
Još uvek smo uvereni da postoji win-win politika. Imajući u vidu današnju situaciju u EU, to su samo puste želje, jer prirodna solidarnost koja postoji u nacionalnim državama tek treba da se uspostavi na nivou Unije. Što je još gore, države EU ne dele istu istoriju i isti jezik. Nije neobično reći „mi“ i misliti na Evropu, ali šta to zapravo znači? Da bi Evropska unije funkcionisala apsolutno je neophodno definisati na šta se misli kada kažemo „mi“ u evropskom kontekstu.
Iz govora Ivana Krasteva održanog krajem marta na seminaru „Evropa u krizi“ na Univerzitetu u Sofiji.
Kultura/Presseurop, 25.04.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.05.2013.