Veliki proizvođači imaju i veću šansu da budu uspešni, ali nekada je bolje umeti, nego imati, pa biti mali ne znači automatski biti i bespomoćan, ističe Mladen Minić predsednik Udruženja „Mladi poljoprivrednici Srbije“. Da poljoprivreda ne bi postala privilegija velikih firmi, poželjno je da se mali proizvođači specijalizuju za određenu poljopriverdnu delatnost i da se udruže sa drugima. U Srbiji je trenutno specijalizovano oko 60 odsto poljopriverdnih proizvođača, a Minić preporučuje bavljenje stočarstvom i uzgoj voća sa našeg podneblja.
Predsednik Udruženja „Mladi poljoprivrednici Srbije“ (MPS) Mladen Minić bavi se ovčarstvom i proizvodnjom kupine. U razgovoru za „Biznis i Finansije“ kaže da od uzgoja životinja ima sasvim pristojnu zaradu, dok je kupinu isplativo održavati i brati samo svake pete godine. Dodaje da njegovo i iskustvo drugih poljoprivrednika pokazuje da je šansa da se postigne uspeh veća kada se proizvođač usredsredi samo na jednu ili dve oblasti u poljoprivredi.
Za ovčarstvo nije potreban veliki početni kapital
Minić je na svom imanju u Sekuriču kod Rekovca, pre šest godina adaptirao objekat za uzgajanje stoke i nabavio prvih dvadeset ovaca. Stado je postajalo sve veće, trenutno ima 125 plotkinja i ta brojka stalno raste. Prema njegovim rečima, za ovčarstvo nije potreban veliki početni kapital. Izgradnja i rekonstrukcija objekta za smeštaj životinja koštala je oko 20.000 evra. Prve ženke virtenberg rase nabavio je od lokalnih meštana po veoma povoljnoj ceni, kasnije je za svaku izdvojeno po 200 evra, a novi mladunci dobijeni su ukrštanjem sa ovnovima iste rase.
„Proizvodnja ne sme da bude manja od 60 grla i za nabavku tolikog stada i ishranu u zimskom periodu kada nema paše izdvojeno je više od 15.000 evra. Dosta novca potrebno je i za nabavku i pripremu hrane za ovce, amortizaciju farme, troškove osiguranja. U zavisnosti od uzrasta životinja, sistema odgajanja i opremljenosti farme za ishranu stočari nekad za stado od 60 ovaca izdvoje 5.000, a nekad i do 15.000 evra. Novac izdvojen za objekte i kupovinu stada vratio sam posle četiri godine, a mladim poljoprivrednicima trenutno pomažem u izradi biznis plana, kako bi početna ulaganja bila još brže vraćena. Na godišnju zaradu u ovčarstvu utiče niz faktora, veće stado donosi i veći novac, a osim rada i posvećenosti potrebni su stručnost, raspoloživa sredstva i mehanizacija“, objašnjava Minić.
Prednosti i rizici specijalizacije
On je bez velikog početnog kapitala pre četiri godine postao i kupinar. Ustupljeno zemljište od 25 ari proširio je na 75, ali deli iskustvo drugih poljoprivrednika da je tu zarada dobra u proseku svake pete godine. Podizanje zasada kupine, priprema zemlje, nabavka sadnice, stubovi, ograde i sistem za navodnjavanje koštaju ukupno oko 5.000 evra. Budući da kupinari nemaju sigurnu zaradu, upitna je isplativost ulaganja u skupe mašine, koje pri tom nisu ni dovoljno efikasne, pa je za branje voća najvažnije obezbediti radnike.
Tokom sezone, za dnevnice berača i hranu potrebno je izdvojiti između 2.500 i 3.000 evra, a za godišnje održavanje koje podrazumeva đubrenje, zimsko oranje, freziranje, rezidbu, navodnjavanje i amortizaciju treba još 4.000 evra. Prosečan rod kupina iznosi 10 tona po hektaru i da bi rad u kupinjaku bio isplativ, otkupna cena ne bi trebalo da bude manja od 90 dinara po kilogramu. Cena voća varira iz godine u godinu, zarada je dobra u proseku svake pete godine, a u međuvremenu kupinari vode tešku borbu za opstanak.
Predsednik Udruženja MPS zadovoljan je što se mladi poljoprivrednici sve više opredljuju samo za jednu oblast, jer posao je tako lakši, postiže se veći obim u proizvodnji a troškovi su manji, tržišno je više orjentisan i isplativiji. S druge strane, to može biti i veliki rizik ako se pri odabiru delatnosti ne raspolaže pravim informacijama sa tržišta, pa je u tom pogledu veoma važna pomoć stručnjaka, koji početnika u određenoj proizvodnji može da uputi i kako da se poveže sa drugim proizvođačima u istoj oblasti.
U proizvodnji hrane za dobru zaradu primarni su kvalitet i reklama
„Specijalizacija proizvodnje je neophodna, jer se uloženi novac u posao brže vrati, a poljoprivrednik može da se bavi i preradom i da stvori proizvod veće vrednosti. U proizvodnji hrane za dobru zaradu primarni su kvalitet i reklama, a nedostatak specijalizovane proizvodnje je što je kupcima cena proizvoda primarna i rizik u poslovanju je veći. Nauprot tome, kada proizvodite u više poljoprivrednih delatnosti kapital može da se preliva, ali u tome uvek postoje i skriveni troškovi. Trenutno je samo 60 odsto usko specijalizovanih proizvođača, jer ljudi uglavnom misle da je takav posao nesiguran ili ne znaju šta im se najviše isplati da rade, a ima i primera da su poljopriverdnici doživeli neuspeh jer su pogrešno odabrali oblast specijalizacije, bez provere stuacije na tržištu“, opisuje Minić situaciju u reorganizaciji poljopriverdne proizvodnje.
Poljoprivreda je naša prošlost, ali i budućnost
On svima preporučuje stočarstvo i uzgoj voća sa našeg podneblja, jer se nedovoljno upotreblava stajnjak, a previše korsite azotna đubriva što je ugrozilo zemljište. Preradom proizvoda dobijenih od životinje omogućava se veća zarada, a prednost je i što naša zemlja ima velike površine pod pašnjacima koje, međutim, treba iskoristiti na pravi način. Minić smatra da bi bilo dobro da država zaštiti nekoliko voćnih vrsta i proglasi ih proizvodima od nacionalnog značaja. Srbija je oduvek bila poznata po šljivama, a isplative su i jabuke, kruške i jagode, jer ih je lakše prodati ili preraditi u sok, džem, kompot ili rakiju. Zbog dobre otkupne cene i brze zarade, mnogi imaju zasade oraha, lešnika, borovnice i aronije, ali niko ne može da bude siguran koliko je to dugoročno.
Veliki proizvođači imaju i veću šansu da budu uspešni, a u sitauciji kada cene poljoprivrednih proizvoda stalno padaju i procene ukazuju da će tako biti i ubuduće, uvećava se i rizik da već postojeći jaz između malih poljoprivrednih gazdinstava i velikih proizvođača postane još veći. Ali nekada je bolje umeti, nego imati, pa biti mali ne znači automatski biti i bespomoćan, ističe Minić. Kao i u svakom poslu, za uspeh je najvažnije znanje, stalno usavršavanje, biti u toku sa novostima na tržištu i poboljšavati kvalitet proizvoda. Ali da bi se pariralo velikim kompanijama, nužno je da se mali proizvođači povezuju i da kroz udruženja i zadruge zajednički nastupaju na tržištu, jer jedino tako mogu biti konkurentni.
U zadrugama, proizvođači imaju jasno definisane ciljeve
„Članovi našeg udruženja uglavnom imaju pozitivan stav prema takvim organizacijama. U zadrugama, proizvođači imaju jasno definisane ciljeve, prave se dugoročni poslovni planovi, a uneti kapital će svako moći da uveća kroz poslovanje zadruge i uz pomoć stručnjaka. Dugoročno planiranje u poljoprivredi je veoma važno. Poljoprivreda jeste naša prošlost, ali je i naša budućnost“, uveren je Minić.
Poslednjih godina se dešava da budućnost u poljoprivredi vide i oni koji su odrasli u gradu i odlučuju se da, bez obzira na stečeno obrazovanje, započnu egzistenciju na selu. I dok neki dobro prolaze ili bar mogu solidno da žive od poljoprivrede, ima i onih koji su odustali. Među njima je i jedan potomak valjevskih starosedeoca, koji je sa suprugom i troje dece živeo najpre od proizvodnje organskog povrća i žitarica, a kasnije od organske živine. Dobitnik niza priznanja i nagrada u poljoprivredi, ostvario je svoj san, ali se potom u njega i razočarao. Trenutno radi za platu u svojoj struci, poljoprivreda ga više uopšte ne zanima i ne želi ni da objašnjava zašto je odustao od posla koji je toliko voleo.
Piše: Biljana Punoš