Misao našeg čuvenog književnika i nobelovca Ive Andrića, „ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje“, iznenađujuće je primenjiva u jednoj oblasti koju bi malo ko povezao sa književošću: PDV tretmanu donacija u dobrima u humanitarne svrhe. Ova tema je aktuelizovana u Srbiji zbog posledica pandemije i potrebe da se posebno pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Da budemo jasni odmah na početku, u ovom tekstu govorimo isključivo o donacijama datim u dobrima, novčane donacije ovog puta ostavljamo po strani. Naime, prema važećem Zakonu o porezu na dodatu vrednost, sa prometom dobara uz naknadu izjednačava se i svaki drugi promet dobara bez naknade. Praktično, ovo znači da će se „svakim drugim prometom bez naknade“ smatrati i donacija nekog dobra (npr. hrane, medicinske opreme, školskog pribora, itd.) data u humanitarne svrhe, te će takvo postupanje rezultovati obavezom obračunavanja PDV.
Naravno, stvari uvek možemo gledati sa pozitivne strane te reći da je u tom slučaju naše dobročinstvo kao eventualnog davaoca donacije dvostruko: primalac donacije imaće koristi od našeg dobročinstva, ali će određenu korist neminovno imati i budžet Republike Srbije u koji će se istovremeno uplatiti određena svota novca na ime obračunatog PDV.
Međutim, moramo istaći da bi nepravedno bilo ovu poresku situaciju ceniti samo iz jednog ugla. Naime, da bismo zaista razumeli ono što se na prvi pogled može učiniti „nepravednim nametom“ za nekoga ko naprosto želi da učini kakvo dobročinstvo i dali sud objektivnog karaktera, moramo celovito sagledati prirodu PDV kao poreza. Govorim o onome što mi poreski konsultanti kolokvijalno nazivamo „ulazna strana“, a da pri tome mislimo na pravo poreskog obveznika da iznos PDV obračunatog u prethodnoj fazi prometa (tj. pri nabavci određenog dobra ili usluge) odbije od PDV koji duguje budžetu Republike Srbije (naravno, pod uslovom da su ispoštovani i zadovoljeni svi Zakonom propisani uslovi).
Samim tim, gledano iz perspektive budžeta Republike Srbije, bilo bi ekonomski neopravdano i zakonski neprihvatljivo dozvoliti da poreski obveznik ne mora obračunati PDV pri doniranju određenog dobra, a da je pri tome koristio pravo na odbitak PDV obračunatog od strane dobavljača pri nabavci istog dobra ili nekog drugog (uključujući i usluge), pomoću kojih je stvoreno dobro koje sada se predaje kao donacija.
Do sličnog zaključka dolazimo i ukoliko analiziramo logiku na kojoj počiva ovaj poreski oblik, tačnije, težnju ka poreskoj neutralnosti. Drugim rečima, cilj je da se ekonomski trošak poreza prebaci na krajnjeg potrošača, što je u ovom konkretnom slučaju davalac donacije. Samim tim, doniranjem nekog dobra, to se dobro (u poreskom smislu) konzumira (umesto da se, kako bi slučaj redovno bio, koristi za svrhu obavljanja oporezive delatnosti tog poreskog obveznika).
Gde je pravilo, tu je izuzetak
Naravno, gde je pravilo tu je i izuzetak, odnosno primeri kada se odstupa od ovog „redovnog“ načela. Pa tako i sam Zakon propisuje opseg primene nulte PDV stope (drugim rečima, situacije kada poreski obveznik nema obavezu da na određeni promet obračuna PDV, a da pri tome nije negirano njegovo pravo da odbije prethodni porez plaćen pri nabavci određenog dobra/usluge).
Čini se, gledajući u vrlo tehničkom smislu, da je Zakon donekle „pravedan“ propisujući i da u situacijama kada nam nije omogućeno korišćenje prethodnog PDV, nemamo ni obavezu obračuna PDV u prometu ovih dobara, odnosno usluga. Međutim, ekonomski gledano, ovakvom odredbom se rešava pitanje potencijalnog dvostrukog oporezivanja, ali ne i troška PDV (bilo kroz nemogućnost korišćenja prethodnog ili obavezu obračuna PDV obaveze).
Primer dobre lokalne prakse svakako jeste odredba Uredbe o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usled bolesti Kovid-19, kojom je propisano da se na promet dobara, odnosno usluga koji bez naknade izvrši obveznik PDV Ministarstvu zdravlja, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvenoj ustanovi u javnoj svojini PDV se ne obračunava i ne plaća, a obveznik PDV ima pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu tog prometa. Međutim, ova odredba važila je samo u periodu od dana uvođenja do dana prestanka vanrednog stanja u Republici Srbiji i bila je ograničena na određene primaoce donacije.
Međutim, još uvek nema sličnog rešenja koje bi važilo i u periodu nakon vanrednog stanja, odnosno koje bi dalo mogućnost da se PDV ne plaća na davanja, na primer, humanitarnim i socijalnim ustanovama i organizacijama, udruženjima, fondacijama, itd. To zasigurno ima negativan uticaj kako na broj potencijalnih donatora, tako i obim davanja. Donatora svakako ima i danas, ali činjenica je da ova poreska obaveza predstavlja za njih dodatno i nemalo opterećenje koje ih odvraća od inicijalne namere da učine dobročinstvo.
Time se dolazi i do donekle apsurdne situacije da je poreskim obveznicima ponekad ekonomski racionalnije uništiti dobra, nego ista donirati onima kojima bi takva pomoć veoma značila. Dobar primer jeste upravo hrana i životne namirnice pre isteka roka.
Šarenolika iskustva drugih
A kako to funkcioniše u drugim zemljama? Pa, možda je najbolje reći: šarenoliko. Na primer, čini se da je jedinstven cilj i napor Evropske unije da spoji lepo i korisno, tj. da podstakne doniranje hrane onima kojima je neophodna, te time postigne dva cilja: bolju distribuciju pomoći onima kojima je ona najneophodnija, ali i smanjenje zagađenja životne sredine, prouzrokovanog ogromnim količinama upotrebljive hrane koja, umesto na tanjiru, završi na smetlištu.
Ovaj jedinstveni cilj se u različitim zemljama postiže na različite načine. Pa tako, kada govorimo o PDV, imamo zemlje kakva je, na primer, Mađarska, gde su donacije (ne samo hrane) date humanitarnim organizacijama (uz ispunjenje striktnih uslova) oslobođene PDV. Slično je u Bugarskoj, Nemačkoj i Hrvatskoj, gde se PDV ne obračunava na donaciju hrane koja je data različitim organizacijama registrovanim za doniranje i distribuciju hrane onima kojima je pomoć neophodna (naravno, uz prethodno ispunjenje različitih, često dosta striktnih uslova).
Tehnika koju je zakonodavac u ovim zemljama iskoristio kako bi implementirao ovo PDV „oslobođenje“ je takođe raznolika. Pa tako, u Nemačkoj se donacija hrane smatra prometom dobara koja nemaju vrednost (pa je samim tim poreska osnovica jednaka nuli). U Hrvatskoj se donacija hrane smatra poresko priznatim manjkom dobara, a u Bugarskoj se isto davanje ne smatra prometom dobara i time je izuzeto iz oporezivanja.
A šta nas sprečava da budemo deo ove tzv. „win-win“ situacije, možda će se neko zapitati. To je pitanje na koje u ovom trenutku nama nije poznat odgovor. Svakako, bilo je inicijativa od strane različitih humanitarnih organizacija, udruženja i privrednih subjekata, a stiče se utisak da je ovih inicijativa još više u poslednje vreme, odnosno kako nas je zadesila takozvana „nova realnost“ izazvana pandemijom.
Takođe, treba pomenuti i inicijativu da se donese Zakon o viškovima hrane, koji bi imao za cilj da sistemski uredi doniranje i kontrolu u ovoj oblasti i ukine porez na donacije ovog tipa dobara. Za sada, barem prema nama dostupnim informacijama, sa pomenutim inicijativama se nije daleko odmaklo. Naravno, nekad je čak i dobre izmene potrebno i poželjno donositi i sprovoditi polako i odmereno, pre svega s ciljem da se predvidi i omogući odgovarajuća primena svih neophodnih kontrolnih mehanizama koji bi sprečili ili u najvećoj mogućoj meri umanjili prostor za bilo kakve zloupotrebe.
Na kraju, kao neko kome je PDV uža specijalnost, ali ujedno i kao neko ko smatra da treba stimulisati sve one koji imaju mogućnost i želju da na bilo koji način pomognu onima kojima je pomoć neophodna, smatram da treba razmisliti, između ostalog, i kako PDV pravila u tome mogu da pomognu, ili barem da ne odmognu.
Ljubisav Stojiljković, viši konsultant u Odeljenju za poresko savetovanje, PwC Srbija
Foto: Pixabay