Srpsko-američki ekonomista Branko Milanović u intervjuu za DW ukazuje na probleme koji nastaju iz sve većeg rasta socijalne nejednakosti koju on stvara.
Sjedinjene Države imaju novog predsednika. Koliko je to za SAD, pa i za svet, uopšte važno?
„To jeste važno, razlike su velike. S Bajdenom se SAD vraćaju u neku vrstu normalnosti. No treba imati na umu da ni ranije ta ’normalnost’ nije bila idelana, kao što to često liberali u Americi predstavljali. To je recimo u vreme Džordža V. Buša bila normalnost velike ekonomske krize koja je uključivala ratove i nezainteresovanost za 20-30 posto američkih građana koji su bili pogođeni globalizacijom i činjenicom da njihovi dohoci nisu rasli.
Jedna od osnovnih tema kojom se Vi bavite je nejednakost među pojedinim slojevima. Zbog čega je ta nejednakost problematična?
Posebno važan faktor koji dovodi do povećanja nejednakosti je međugeneracijska transmisija nejednakosti. Formira se neka vrsta samovladajuće klase koja se odvaja od ostatka stanovništva. Nastaje neka nova aristokratija. To se vidi i u Kini i u SAD.
Sve veći broj veoma bogatih ljudi imaju i puno kapitala i veliki dohodak od rada. Stvara se vrhuška koja je bogata kroz kapital ali i puno radi, čak i više od onih koji su manje plaćeni. Na taj način oni dupliraju svoje bogatstvo. Tu je već i etički teško nametnuti veće poreze osobama koje nedeljno rade 50-60 sati.
A kada dolazi do venčanja osoba koje su visoko obrazovane i imaju visoke dohotke od kapitala i rada, onda se to prenosi na njihovu decu. Ona ne nasleđuju samo kapital, već idu i u bolje škole, na bolje univerzitete, što im onda otvara put do bolje plaćenih poslova. Tako se ta klasa reprodukuje.
Sličan se proces odvija i u Kini. Samo što tamo put često vodi preko političkih struktura – rodbina se zapošljava preko njih, često i u sferu ekonomske moći. To vodi do formiranja klase koju je nemoguće zameniti jer ona sve više kontroliše i politički proces. Dolazi do reprodukcije klasne strukture.
U sistemu političkog kapitalizma Vi kao veliki problem navodite „endenmsku korupciju“. Je li to sastavni deo tog sistema, ili se radi o nekakvoj „deformaciji“?
To je sistemu imanentno. Politički kapitalizam, da bi uspešno funkcionisao, mora svoju legitimaciju tražiti preko ekonomskog uspeha. Za to mu treba dobra birokratija. To se vidi na primeru Kine, ali i recimo Singapura ili Vijetnama. Radi se o ljudima koji su u stanju dobro da upravljaju ekonomskim tokovima.
S druge strane u takvim sistemima ne može biti vladavine prava jer je ona u suprotnosti s autonomijom države – ona je ograničava. To ne znači da nema zakona, ali se oni primenjuju kako kome odgovara. A ako nema vladavine prava, imate mogućnost da pogodite svoje političke suparnike, možete dodeljivati različite preferencije – iz političkih ili drugih razloga. Tu se onda javlja protivrečnost između funkcionirajuće birokratije s jedne i nepostojeće vladavine prava s druge strane. To rađa korupciju – Vi na taj način pokušavate odluke administracije dovesti tamo gde Vam to odgovara. Zato je u takvim sistemima korupcija endemskog karaktera.
Što iz ove situacije globalnog kapitalizma proizlazi? Postoji li neko bolje, pravednije rešenje, neka mogućnost za „kapitalizam s ljudskim licem“?
Ti su procesi daleko odmakli, ali promene su moguće – ljudi su ipak akteri istorije. Trebalo bi na primer dekoncentrisati finansijski kapital. Trenutno je u SAD-u 90 odsto sveukupnog finansijskog kapitala u rukama 10 odsto stanovništva. To bi trebalo promeniti. Jedan od načina je omogućiti zaposlenima da povoljnije dođu do deonica firmi u kojima rade. To ne znači samoupravljanje, jer se radi o deonicama.
Druga je mogućnost da se daju poreske povlastice malim investitorima, a ne obratno, kao što je sada slučaj. No to je naravno dug proces, možda cele jedne generacije. Cilj je međutim da na kraju kapital bude diverzifikovan.
Osim toga bi trebalo pojačati značaj javnog obrazovanja da se ne bi stalno iznova reprodukovale međugeneracijske nejednakosti. Sada u SAD postoji faktički monopol bogatih na dobre privatne univerzitete. I na kraju bi u SAD trebalo uvesti javno finansiranje političkih kampanja.
Je li Kina na putu da zameni SAD kao glavnog igrača na svetskoj sceni, i ekonomski i politički?
U mnogim elementima Kina ima prednost, recimo kada je reč o koroni, ali ona još dugo neće zameniti Sjedinjene Države. Put je vrlo dug. Kina je puno siromašnija od SAD. Po glavi stanovnika društveni proizvod u Kini iznosi samo četvrtinu američkog. Ona ima više stanovnika pa je ukupno taj proizvod veći, ali per capita je Kina puno siromašnija.
Osim toga SAD imaju ogroman soft power – one su još uvek ideološki i idejni centar sveta. Nadalje, SAD je puno veća vojna sila – dok Amerika ima 800 vojnih baza širom sveta, Kina ima samo dve. I na kraju Amerika ima iza sebe ogromnu koaliciju, tu je NATO i zemlje koje su mu bliske, od Latinske Amerike do Ukrajine, a Kina nema saveznike, čak ima sve više rivala.
Razlika u moći je ogromna. Ali Kina se vrlo dinamično razvija i u nekim područjima vrhunske tehnologije je ispred SAD – recimo kada je u pitanju veštačka inteligencija, robotika, zelena tehnologija. Ona napreduje i kada je reč o svemirskoj tehnologiji. Ako se to tako nastavi sledećih 20-30 godina možda će se ta moć moći meriti sa SAD.
Izvor: Dojče vele-B92