Dok mi domaći poslovni ambijent često opisujemo kao „divlji kapitalizam“, oni koji su došli iz razvijenog kapitalizma i ostali da žive i rade u Srbiji, ovde i dalje prepoznaju tragove socijalizma. Čak i u radu poreznika, „koji nisu toliko strogi“, tvrde sagovornici B&F-a koji su prethodno živeli u zapadnim zemljama, a sada su se odomaćili u srpskim poslovnim vodama.
Više od 18.000 firmi u Srbiji nalazi se u vlasništvu stranaca, mahom Italijana, Slovenaca, Hrvata, Nemaca i Austrijanaca, pokazuje Centralna evidencija stvarnih vlasnika u nadležnosti Agencije za privredne registre (APR). U ovom novoformiranom registru evidentirana su 180.743 fizička lica koja su stvarni vlasnici firmi u Srbiji, a svaki deseti vlasnik ima inostrani pasoš.
Stranci nisu uvek direktori firmi, često imaju manji ili veći udeo u vlasništvu. Stranci suvlasnici najčešće su iz Kine (1.920 suvlasnika) i Italije (1.248 suvlasnika), dok se u Srbiji nalazi više od 17.300 privrednih društava koja imaju najmanje jednog stranca u zastupništvu, objašnjavaju u APR-u za „Biznis i finansije“.
Doći sa velikom svotom novca, bordom direktora, razrađenim poslovnim planom i otvoriti fabriku nije lako koliko se misli, ali je lakše nego voditi manji, lokalni posao u nepoznatoj zemlji. Za „Biznis i finansije“ o svojim iskustvima govore dvojica stranaca – Nemac i Francuz, koji godinama vode uspešne manje poslove i dele vrlo slične stavove o radu i životu u našoj zemlji. Obojica su oženjeni Srpkinjama i zadovoljni su životom koji imaju u Novom Sadu, drugom najvećem gradu u Srbiji.
Ne hrlite u Nemačku, tamo je mnogo teže
Frank Klem (58), dugo je vodio uspešan restoranski posao u Hanoveru, odakle i dolazi. Oženivši se devojkom iz Kuršumlije, koja ima rodbinu u Novom Sadu, Frank je 2016. godine odlučio da proda sve i preseli se u Novi Sad. Razlog nije bio poslovni, već privatni – Novi Sad je udoban, bezbedan grad bez mnogo buke i gužve, ali se od nečega mora i živeti. Tada je od nekadašnjeg vlasnika kafića „Makijato Liman“ kupio ovaj lokal, u to vreme jedan od najjačih u gradu i „uplovio“ u srpske poslovne vode.
„Moja nesreća se ogledala u činjenici da je u to vreme ovaj vid ugostiteljstva procvetao u Novom Sadu i konkurencija je postala vrlo jaka – momentalno smo izgubili oko 30 odsto profita i deo osoblja. U međuvremenu je posao krenuo dobro, dok nije izbila pandemija korona virusa. Sistem je ovde svakako mnogo drugačiji u poređenju s Nemačkom. U Srbiji su mnogi aspekti posla lakši. Na primer, poreski sistem nije toliko strog kao u Nemačkoj. U Srbiji će neki lokal možda biti zatvoren zbog prekršaja na dve nedelje, ali u Nemačkoj imate velike kontrole celokupnog poslovanja posle kojih vam lokal možda bude zatvoren zauvek, bićete doslovno uništeni. Rekao bih i da je mentalitet ljudi ovde bitno drugačiji“, poredi Klem Nemačku i Srbiju.
Tokom života u našoj zemlji, stekao je utisak da bi radnici u Srbiji zbog manje plaćenog državnog posla odustali od dobro plaćenog privatnog posla zato što je to linija manjeg otpora, komfor na koji su navikli.
„Toga nema u Nemačkoj. Potrebno je mnogo više discipline da biste opstali i u stvari je mnogo, mnogo teže nego što se ljudima čini. Prvo sam se pribojavao da dođem ovde, misleći da Srbi ne vole Nemce, da imaju predrasude, ali sam zatekao potpuno drugačiju situaciju. Ljudi su ovde topli i međuljudski odnosi su odlični“, smatra naš sagovornik.
Životni standard u Srbiji ne ocenjuje kao naročito dobar. Međutim, kako kaže, u Nemačkoj ne možete da preživite bez mesečne zarade od barem 3.000 evra, koje nije uopšte lako zaraditi, kao što nije lako zaraditi ni „minimalac“ u Srbiji. Život i posao su, primećuje, drugačiji i u različitim delovima Srbije.
„Standard u Beogradu ne može da se poredi sa standardom u Novom Sadu, gde živim već godinama. Drugačiji je i mentalitet. U Beogradu je standard viši, ugostiteljska ponuda je kvalitetnija i postoje lokali koji prenose autentične doživljaje drugih zemalja, po ne baš toliko preteranim cenama koliko ljudi pričaju. Rekao bih da su cene u Beogradu 10 do 15 odsto više u odnosu na Novi Sad, što i nije tako strašno, iz mog ugla“, ocenjuje Frank Klem.
Pijaca je najbolja škola na svetu
Novi Sad se 2015. godine upoznao sa sirevima poreklom sa francuskih Alpa. Tada je Olivije Dluzni (36) došao iz Francuske u vojvođansku prestonicu sa ženom Srpkinjom i decom, i doneo sa sobom umeće u pravljenju sira, što je proizvod kojim se Francuzi posebno ponose.
„Počeo sam da radim sa 16 godina, na pijačnoj tezgi u Alpima gde sam prodavao kolutove domaćeg sira. Bio sam vredan, uporan i od nekoliko tezgi sam sa 20 godina stigao do 20 uposlenih radnika. Bio sam previše mlad i zaleteo sam se, pa sam imao jedan manji pad, ali nastavio sam da radim. Pre šest godina odlučio sam da živim ovde zbog svoje porodice. Francuska više nije što je bila, tamo je sada još gore za mlade ljude, potpuno se izgubila solidarnost i porodica, nema topline i puno je mržnje i rasizma. U Srbiji se ne bojim za porodicu i, za razliku od Francuske, možete bezbedno da izađete na ulicu nakon 20 časova“, priča vlasnik brenda „Francuske tajne“.
Početak u Srbiji je bio veoma težak, priznaje Dluzni. Novca nije bilo, jer „štek“ koji je trebalo da mu stigne iz rodne Francuske, nikada nije dospeo u novu domovinu. Planirao je da uđe u restorane i isporučuje francuski sir, ali je već sa prvom mušterijom, vlasnikom jednog restorana, imao problem.
„Pošto je naručio tri koluta sira i potom uvideo kolika je to količina i koliko za nju treba da plati, rekao mi je da će uzeti pola jednog koluta. Bio sam slomljen, to mi je bio poslednji novac. Ali rekao sam sebi – ceo život si radio na pijaci, pa ćeš raditi i sada“, priseća se naš sagovornik kako je počeo sa kolutom sira na Futoškoj pijaci u Novom Sadu. Iako je sada posao razvijeniji, i dalje „tezgari“, ali kako ističe – s razlogom.
„Pijaca je najbolja škola na svetu što se tiče prodaje. Postoje razlike u srpskoj i francuskoj pijaci. U Francuskoj prodaja na pijaci znači da imate gotovinu i da ste ozbiljan privrednik. U Srbiji se taj posao manje vidi i ceni, ali verujte da postoje ozbiljni kupci na pijaci koji dolaze zbog svežine i kvaliteta proizvoda. Mislim da će vrednost ovakvog vida prodaje samo biti više na ceni u budućnosti“, predviđa vlasnik „Francuskih tajni“.
Bliži mi je liberalni komunizam, nego kapitalizam
Na pitanje da li postoji razlika u kvalitetu rada u Srbiji i u Francuskoj, Dluzni kaže da je ovde osetan nedostatak posvećenosti nekom poslu.
„Radnici su svuda u svetu ‘teški’. U Francuskoj ćete, ipak, lakše pronaći radnike koji imaju želju da rastu u firmi, nekoga ko ima osećaj za ličnu karijeru. Toga ovde nema. Srbija je bivša komunistička država, gde ste imali jednu firmu bez konkurencije i u takvoj klimi se odrastalo. S druge strane, Francuska je kolonijalna zemlja i mi znamo vrlo dobro kako smo došli do resursa koje imamo. Zbog toga nam je iskreno žao. Srbija je zaista prošla kroz mnogo toga i, ako mene pitate, ja sam za liberalni komunizam više nego za kapitalizam“, izjavljuje naš sagovornik.
Ali ko ima novca za ovakvu robu, koja košta najmanje 2.000 dinara za kilogram? Način na koji se nešto proizvodi jako utiče na kvalitet i cenu, pa je ovako pravljen sir luksuz svuda u svetu, stava je ovaj preduzetnik. „Kao što kažete ovde u Srbiji – svaka roba ima svoga kupca. Mislim da Srbi žele bolje i vole da upoznaju nove ukuse, nisu šovinisti“, ocenjuje Olivije Dluzni.
Gorica Nikolin
Foto: Pixabay