Kad se posle osmočasovnog rada u Opštinskoj upravi u Paraćinu vrati kući, u Golubovac, mladi saobraćajni inženjer Nenad Stojković, ne zna šta će pre. Sa suprugom farmaceutom, dvoje male dece, roditeljima i bakom, u višegeneracijskom domaćinstvu uspešno održava poljoprivredno gazdinstvo, čiji je nosilac.
Stiže sve, jer radi „25 sati dnevno“, a nedavno je uspešno okončao berbu šipurka. Divlju ružu, šipak ili šipurak – kako ko voli, zasadio je pre četiri godine kada ta biljka još nije ni prepoznata kao gajena kultura. I danas plantaža šipurka južno od Beograda malo ima.
– Pored pšenice, kukuruza i deteline, hteo sam da probam nešto novo. Imamo blizu sedam hektara zemlje. U Leskovcu sam kupio i na površini od jednog hektara zasadio hiljadu sadnica šipurka, ali on tada nije ni mogao da se prijavi u biljnoj strukturi registrovanog poljoprivrednog gazdinstava. Sada je prva godina punog roda, moram biti zadovoljan. Imao sam problem da nađem berače, pa sam malo zakasnio zbog toga sa berbom, a i kiša je prekidala posao. Ali sam zato stekao dragoceno iskustvo za narednu godinu. Još učim. A ceo rod otići će u kašu za pravljenje džema uz pomoć mog kolege Stojana Stolića, koji ima još veću plantažu i pasirku za preradu – priča, za Novosti, Stojković.
Zbog visoke temperature desetak dana pred berbu plod se malo osušio i izgubio na težini, pa će isplativost tek procenjivati. Učinak berača bi trebalo da bude pedesetak kilograma dnevno da bi bilo zarade, tvrdi Nenad. Dodaje da je radnu snagu jedva pronašao jer berba divlje ruže, sa bodljama, za 2.500 dinara nije baš primamljiv posao. Retko ko to hoće da radi, posebno u konkurenciji paprikara koji su u prekomoravskim selima plaćali hiljadu dinara više. Šipurak se može brati i mašinski, ali on nema dovoljnu površinu za to. Za mašinsko branje, objašnjava mladi Stojković, treba bar pet-šest hektara, a on je, sa površinom, nešto između. Njegova plantaža prevelika je za ručno branje, a premala za mašinsko.
Kad je o održavanju reč, napominje da šipurak posle treće godine ne iziskuje veliki napor osim borbe da se sačuva list od plamenjače. Kad se to desi, nema zaštitu od sunca i plod se suši. Može, ali ne mora da se navodnjava jer je to ipak divlja biljka, dok su stavovi stručnjaka o orezivanju različiti. Takođe, dok sadnice ne ojačaju, tokom prve tri godine potrebno je okopavanje i freziranje između redova. Posle se zatravi i samo kosi.
Najviše plantaža u Vojvodini
Plantaža šipurka u Srbiji ima najviše u Vojvodini i u Jablaničkom okrugu u okolini Leskovca. U centralnom delu Srbije ih je svega nekoliko – u okolini Paraćina, Stalaća, Zaječara i Ražnja.
Stojković objašnjava da veći proizvođači imaju često organsku proizvodnju i izvoze svež plod. Otkupna cena običnog šipurka je trenutno 80 dinara, a organskog oko 120. Balon od pet litara kaše za pravljenje džema prodaje se za 600 dinara. Kupaca, prema Nenadovim rečima, uvek ima jer se malo koja domaćica danas odlučuje da sama od svežeg ploda pravi taj džem. To je proces koji iziskuje mnogo vremena, strpljenja i truda.
Izvor: Novosti
Foto: Pixabay