Sada je više nego jasno da je najveći neprijatelj energetske stabilnosti u zemlji partijsko upravljanje javnim preduzećima, umesto da se rukovođenje prepusti vrhunskim profesionalcima. Ako je Srbija pre pola veka bila u stanju da uspostavi odličan energetski sistem zahvaljujući tehničkim stručnjacima, valjda bi i nove generacije inženjera bile dostojne tog izazova, ističe za B&F Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta.
Fiskalni savet Srbije već godinama upozorava na probleme u EPS-u i Srbijagasu, koji mogu urušiti energetsku stabilnost zemlje. Glavni ekonomista Fiskalnog saveta Danko Brčerević u razgovoru za B&F kaže da se sada, kada država ima vanredne troškove zbog poremećaja u snabdevanju energijom, konačno upalio alarm, te da Srbija nema drugog izbora nego da započne stvarne reforme u energetskim preduzećima.
B&F: Da li je Vlada Srbije bilo šta uradila po preporukama Fiskalnog saveta posle dostavljenih analiza o poslovanju EPS-a?
Danko Brčerević: Podaci ukazuju da nije. Analize koje Fiskalni savet sprovodi, a to traje neprekidno još od 2014. godine, jasno pokazuju fundamentalne i trajne probleme u poslovanju EPS-a. Preduzeće duži niz godina nedovoljno investira u kopove i preradu uglja, elektrane, distributivnu mrežu, filtere za prečišćavanje štetnih gasova i zaštitu životne sredine. Zbog nedovoljnih investicija kapaciteti preduzeća za proizvodnju električne energije osetno su smanjeni u prethodnih deset godina, pa su najveći nivoi proizvodnje dostignuti još u 2011. i 2013. i trenutno su nedostižni.
Pritom, EPS je ubedljivo najveći zagađivač životne sredine u Srbiji. Uz nedovoljne investicije, poslovanje EPS-a takođe je opterećeno prevelikim izdacima za zaposlene uz loše uređen sistem zaposlenosti i zarada, tehnički gubici na mreži od oko 13% i dalje su preveliki, određenim potrošačima toleriše se neplaćanje obaveza i drugo.
Vlada i preduzeće su sve ove velike probleme u prethodnim godinama suštinski ignorisali a reformski proces sveo se na organizaciono unapređenje preduzeća. S tim u vezi, tokom 2021. došlo je do razdvajanja distribucije od proizvodnje električne energije, što jeste važan korak u skladu s preporukama EU, ali to ne može biti opravdanje da se fundamentalni problemi EPS-a godinama ne rešavaju.
B&F: Može li se reći da je to izbegavanje da se uradi ono što je očigledno neophodno, dovelo do kolapsa EPS-a kada je pao prvi sneg ove zime?
Danko Brčerević: Ako se godinama ne rešavaju suštinski problemi, logično je da će sistem po inerciji nastaviti da se postepeno urušava. Pošto se nije dovoljno investiralo u nove kopove niti u različite procese separacije i prerade uglja, kvalitet uglja iz Kolubare koji se koristi u termoelektranama u poslednjih desetak godina, opao je za preko 10%. Zato je moralo da se dodaje sve više mazuta, da bi on uopšte sagorevao. Slično tome, u distributivni sistem EPS-a ulagano je 40% manje od nivoa amortizacije. To znači da ovaj sistem ne samo da nije razvijan, već je godišnje falilo 40% investicija da se održe postojeći kapaciteti. Dakle, dugogodišnje ignorisanje problema stvorilo je podlogu za decembarski kolaps.
Međutim, neposredne razloge za havariju trebalo bi pre tražiti u tekućim i operativnim propustima u radu EPS-a. Iako ne postoji zvaničan izveštaj o razlozima kolapsa, u javnosti su se pojavile informacije da nisu na vreme bile pripremljene dovoljne količine mazuta, da je došla izuzetno loša tura uglja iz Kolubare koji je pri tom bio i mokar, a i problemi na distributivnoj mreži su se verovatno mogli preduprediti da su na vreme operativnim radom identifikovana i obnovljena najkritičnija mesta.
U ovoj izuzetno lošoj situaciji možda ipak ima i nešto pozitivno, jer je sad već svima postalo jasno da je sadašnji način poslovanja EPS-a neodrživ. Kad smo mi ranije upozoravali na to, iz Vlade i preduzeća dobijali smo odgovor da naše analize ne valjaju, a da je EPS uspešno i stabilno preduzeće. Poslednje reakcije izvršne vlasti mi ukazuju na to da se sad upalio alarm posle kog će odnos prema EPS-u da se promeni.
B&F: Koliko je lošim rezultatima EPS-a doprinelo loše rukovođenje tim preduzećem, a koliko nezainteresovanost Vlade da reformiše energetske kompanije?
Danko Brčerević: Grubo bi se moglo reći da je za operativne propuste i nedovoljno dobre finansijske rezultate najodgovornije rukovodstvo preduzeća, a da je Vlada odgovornija za nerešena dugoročna i strateška pitanja. Velika je šteta to što je EPS sad došao u ovakvu situaciju. Vidite, od sredine 20. veka pa negde do kraja osamdesetih, u Srbiji je postavljen odličan elektroenergetski sistem s viškom proizvodnih kapaciteta. Zato je EPS u prethodnim decenijama mogao da podmiruje rast domaće potrošnje i bude neto izvoznik električne energije, iako nije investirao dovoljno čak ni za očuvanje postojećih kapaciteta.
Međutim, takav model poslovanja ne može da traje unedogled. Potrošnja je sad već skoro sustigla proizvodnju, a u narednim godinama problem će biti i to što će postepeno morati da izlaze iz upotrebe pojedini nerentabilni proizvodni kapaciteti, kojima je istekao životni vek. Pritom, u Evropi se usvajaju sve strožiji standardi za proizvodnju električne energije iz uglja, što preti da dodatno oteža i poskupi proces proizvodnje električne energije u Srbiji u budućnosti.
Mi smo imali brojne prilike da na vreme izbegnemo ovakvu situaciju, ali smo ih propustili. Na primer, izgradnja novog bloka elektrane Kostolac B3, koja bi sad omogućila sigurnije snabdevanje tržišta i olakšala tranziciju elektroenergetskog sistema, morala je odavno da se završi. Komercijalni ugovor za izgradnju ove elektrane potpisan je još 2013. godine, sredstva su obezbeđena 2014. ali je izgradnja počela tek 2017. godine. A sad se posle svega još odlažu i rokovi za njen završetak. Kad su radovi počeli, rok je bio 2020. a u međuvremenu već je pomeren na 2023. godinu.
B&F: Da li i Srbijagas kasni sa reorganizacijom, i da li je to jedan od razloga što je u velikom zakašnjenju planirano proširenje skladišta gasa Banatski Dvor?
Danko Brčerević: Reorganizacija Srbijagasa jeste kasnila bar pet godina ali su se ključna unapređenja na kraju, ipak, desila tokom 2021. godine. Međutim, slično kao i kod EPS-a, organizacione promene ne mogu da budu izgovor da se važne investicije ne realizuju. Prva faza izgradnje skladišta gasa Banatski Dvor završena je još 2011. i od tad Srbija ima mogućnost da skladišti do 450 miliona kubnih metara gasa. Nažalost, dalje planirano proširenje skladišta na 750 miliona, a kasnije i na jednu milijardu kubnih metara, čeka se evo već preko deset godina.
Prema izjavama iz Srbijagasa, radovi na drugoj fazi proširenja Banatskog Dvora trebalo je da počnu još 2019. godine, ali sad smo već u 2022. a ti radovi još nisu završeni. Uz povećanje kapaciteta, potrebno je poboljšati i tehničke mogućnosti za povlačenje gasa iz skladišta. Trenutno je moguće da se iz skladišta Banatski Dvor dnevno povlači do pet miliona kubnih metara gasa, a Srbiji je potrebno dvostruko više.
B&F: I Srbijagas bi verovatno mogao da postiže bolje rezultate da se drugačije upravljalo tim preduzećem?
Danko Brčerević: Svakako. Loše poslovanje Srbijagasa u prošlosti već je koštalo građane Srbije preko milijardu evra, koliko je plaćeno iz budžeta za pokrivanje njegovih dugova. Glavni razlozi za gubitke i dugove Srbijagasa bili su to što je u jednom periodu preduzeće isporučivalo gas po nižim cenama od nabavne, zatim to što nije naplaćivan isporučeni gas od nesolventnih preduzeća i pojedinih lokalnih samouprava, ali i to što je Srbijagas pripajao preduzeća koja su mu dugovala, pa je tako njihovo neuspešno poslovanje preuzimao na svoje bilanse. Situacija se popravila od 2015. otkad Srbijagas više nije generisao gubitke, a razlog za to nije bila reforma preduzeća, već pad cene energenata na svetskom tržištu.
Ali čak i tokom tih dobrih godina, Srbijagas nije bio preterano uspešan. Jedan od signala da preduzeće i pri relativno povoljnim tržišnim uslovima ima probleme u poslovanju je to, što mu je Vlada tokom 2020. odobrila pozajmicu od pet milijardi dinara za održanje tekuće likvidnosti. Sada, kad su cene gasa na svetskom tržištu porasle, a novi dugoročni ugovor sa Gaspromom još uvek nije preciziran, ovakav Srbijagas ponovo je problem za javne finansije Srbije.
B&F: Postoji li rizik da će budžet imati značajne troškove po osnovu nabavki dodatnih količina gasa ove grejne sezone po visokoj ceni?
Danko Brčerević: To više nije rizik, nego je postala neminovnost. S Rusijom jeste privremeno dogovorena isporuka gasa po starim, relativno niskim cenama, ali samo za ograničene količine energenta. Te količine trenutno nisu dovoljne, jer je tokom zime potrošnja gasa sezonski veća, pošto gas dodatno troše i gradske toplane. A kao što sam već pomenuo, Srbijagasu trenutno ne može mnogo da pomogne ni skladište u Banatskom Dvoru koje nije niti dovoljno popunjeno, niti ima tehničke mogućnosti da u potpunosti zadovolje domaće potrebe u periodu povećane potrošnje. Zato sad Srbijagas mora da interventno uvozi nedostajući gas, po svetskim berzanskim cenama koje su rekordno visoke.
Vlada je na sednici održanoj 30. decembra 2021. donela Uredbu kojom se obavezala da iz budžeta nadoknadi razliku između visoke nabavne cene i niže prodajne cene gasa. Dakle, građani Srbije će ponovo iz budžeta pokrivati gubitke koje pravi Srbijagas. To je moglo da se izbegne da je planiranje bilo bolje i da se u razumno vreme završila druga faza izgradnje Banatskog Dvora.
B&F: Šta bi po mišljenju Fiskalnog saveta bilo najbolje da se uradi kako bi se postigla energetska stabilnost?
Danko Brčerević: Suštinski je različita situacija u EPS-u i Srbijagasu. Srbija se, kad je gas u pitanju, oslanja na uvoz a ne na sopstvenu proizvodnju, tako da je za energetsku sigurnost najvažnije ići u povećanje kapaciteta skladišta u Banatskom Dvoru i po mogućnosti u diversifikaciju snabdevanja. Pohvalno je to što je završen gasovod „Turski tok“, tako da se zemlja sad može snabdevati gasom iz više pravaca. To smanjuje mogućnost izbijanja krize ukoliko dođe do problema na relacijama Rusija-Ukrajina-EU, što se u prošlosti dešavalo.
Što se EPS-a tiče, situacija je nešto složenija, jer EPS sam proizvodi energiju i to uglavnom iz lignita čije se rezerve polako iscrpljuju, a ekološki je najštetniji energent. Proizvodnja električne energije iz lignita dodatno je rizična jer bi mogla u dogledno vreme da bude sankcionisana od strane EU, koja je naš ubedljivo najveći spoljnotrgovinski partner. Trenutno Srbija nema mnogo izbora, pa mora da što pre završi započetu izgradnju novog bloka termoelektrane Kostolac B3, koji bi trebalo da olakša snabdevanju narednih pet do deset godina.
U dužem roku, mora se doneti strateška odluka kako će izgledati budući elektroenergetski sistem Srbije, koji neće moći da se toliko oslanja na lignit i kako će teći ta tranzicija. S tim planom se već kasni. Naravno, preduslov za sve ovo što sam pomenuo je da se prvo napravi zaokret u operativnom upravljanju energetskim kompanijama, jer je ono trenutno loše.
B&F: Koliko bi uspešnijem reformisanju energetskih kompanija doprineo profesionalni menadžment, a ne postavljeni partijski kadrovi?
Danko Brčerević: Mislim da to više nije pitanje izbora. Izazovi pred našim energetskim preduzećima toliko su veliki da ne vidim kako ona mogu da se s njima izbore ako na ključnim pozicijama ne budu vrhunski stručnjaci. Srbija je važila za zemlju sa izuzetnim inženjerima i generalno stručnjacima u tehničkim oblastima. Nadam se da ih je u našim energetskim preduzećima i uopšte u zemlji ostalo dovoljno da mogu da naprave dobar dugoročan plan razvoja energetike u narednim decenijama, budući da smo sad na prekretnici. Ali ako smo na sličnoj prekretnici pre pedeset godina bili u stanju da napravimo i organizujemo izuzetan energetski sistem, valjda će i ova generacija biti dostojna izazovu.
B&F: Da li u energetskim kompanijama ima viška zaposlenih?
Danko Brčerević: Ima, ali to je samo vrh ledenog brega. Možda još veći problem od viškova je loša struktura zaposlenosti. Ali pre nego što to obrazložim, trebalo bi reći da su pitanja vezana za zaposlenost daleko važnija u EPS-u, koji s nedavno izdvojenom Distribucijom ima oko 30.000 zaposlenih, dok je u Srbijagasu zaposleno oko 1.100 ljudi. Zbog svoje veličine, ukupan broj, struktura, kao i zarade zaposlenih ključni su parametri za uspešno poslovanje EPS-a.
Međutim, sistem zarada i zaposlenosti u EPS-u veoma je loše uređen. Prosečna plata u EPS-u je previsoka i iznosi preko 100.000 dinara, a dodatni problem je to što su plate u okviru preduzeća previše ujednačene. Najveća zarada koju isplaćuje ovo preduzeće je ispod 200.000 dinara, dok su najniže plate za nekvalifikovane radnike na nivou nastavnika ili profesora u srednjoj školi. Takav sistem zarada stimuliše zapošljavanje na relativno lakim i administrativnim poslovima koji su preplaćeni, dok destimuliše najstručnije inženjere i visoko kvalifikovane kadrove u proizvodnji, koji bi trebalo da rade na najodgovornijim i najtežim poslovima. Kako ćete zaposliti vrhunskog stručnjaka koji bi trebalo da donosi ključne odluke i odgovara za kompleksno preduzeće koje ima promet od preko dve milijarde evra, ako ga plaćate 1.500 evra ili još manje?
S druge strane, logično je da postoji ogroman pritisak da se zapošljavaju ljudi prosečnih kvalifikacija na generičkim poslovima, koji toliko visoku platu mogu da dobiju samo u EPS-u. Zato ne čudi gotovo apsurdna situacije da EPS ima u isto vreme i višak ukupne zaposlenosti i manjak na kritičnim mestima u preduzeću.
Marica Vuković
Biznis i finansije 194, februar 2022.