„Gazela preduzeća su ona preduzeća koja brzo dolaze do proizvoda. Proizvodnja semena to nije. Ovo je mukotrpan posao u kome ne znate da li ćete na kraju uspeti da se plasirate na tržištu. Ovo je i utakmica u kojoj pokušavamo da dobijemo svaki meč – ali ne po svaku cenu“, ističe Nebojša Đinović, izvršni direktor preduzeća „Superior“.
Nekada veliki proizvođač semena, a naročito semena kukuruza, Jugoslavija je bila na svetskoj mapi i prva adresa onima koji nisu bili bogati ovim produktom. Jugoslavije više nema, ali zato u Srbiji postoje stručnjaci koji su decenije života uložili u obrazovanje, istraživanja i posao u semenskoj proizvodnji. Jedan od takvih je profesor dr Ivo Đinović, koji je svoje znanje pretočio u poslovanje jednog od najuspešnijih malih preduzeća u Srbiji, „Superior“ iz Velike Plane.
Ivo Đinović je bio specifičan po tome što je „batalio“ državni posao da bi se posvetio usavršavanju domaćeg paradajza. Tako su 1993. godine nastali hibridi paradajza „Maraton“, „Uragan“ i „Kazanova“, a ubrzo i najpoznatiji proizvod „Superiora“, seme paprike „Slonovo uvo“. U posao ulaze i njegovi sinovi, da bi firma sada raspolagala hektarima koji su pod paprikom.
O istoriji firme, složenom poslovanju, specifičnostima semenarstva, ali i velikim problemima koja su prisutna u ovom poslu za B&F govori izvršni direktor „Superior seeds“, master inženjer poljoprivrede Nebojša Đinović.
Mi ne šijemo semensku konfekciju
Uprkos činjenici da je posao rizičan, a skup, u Srbiji je proizvodnja semena na visokom nivou i odoleva negativni trendovima. Bar za sada. Na semenarstvo globalno, ali i lokalno, utiču tri faktora – geopolitički, demografski i agroklimatski, objašnjava Đinović.
„Agroklimatski uslovi nisu isključivo globalni, već obuhvataju mikroklime u gradovima i selima. Klimatski uslovi su se mnogo promenili u poslednjih 20 godina i setićete se da se nekad u maju, kad se sadi paprika, radilo u džemperima. Poslednjih godina smo u majicama, a ove godine nismo znali da li nosimo kabanice ili majice“, priča Nebojša Đinović.
Demografske faktore relativno je lako objasniti – ljudi je sve manje, pa time i radne snage, te je sve zahtevnije naći stručan kadar koji će se baviti proizvodnjom semena. Ipak, geopolitički faktori su najsloženiji, jer se ne zna za koga i za šta se radi, ističe Đinović i dodaje:
„Jednostavno, vi nemate plan kome ćete prodavati seme, to nije nešto na šta vi utičete. Takođe, nisam imao priliku da razgovaram sa vlasnicima velikih semenskih kuća jer oni ne žele sa mnom da razgovaraju – neguju kapitalističku, represivnu taktiku, po kojoj po svaku cenu plasiraju svoj proizvod, bez obzira na to što se tokom proizvodnje eksploatišu deca i stvara ogromna zarada za mala ulaganja. Može im se. Ja sam protiv tih evropskih pravila i igara, jer sam doživeo da me veliki igrači deset godina ‘ćuškaju’ sa strane. Makar zauvek bili mala seoska firma, mi nismo spremni na te poteze“.
To ne znači da firma ne posluje po tržišnom principu – naprotiv. Činjenica da ne znate kome prodajete proizvod uslovljava vas da se prilagodite tržištu i date mu ono što želi. Ipak, priča je složenija od puke proizvodnje, jer njoj prethodne godine istraživanja.
„Naša kompanija poznata je po stavu mog oca da mi ne šijemo konfekciju, već ‘odela po meri’. Ali da biste dobili neki proizvod, morate da se poslužite onim što u prirodi već postoji. Mi ne radimo s genetički modifikovanim organizmima, već radimo prost odabir iz populacije. Sada, posle 30 godina postojanja, u svojoj bazi imamo oko 100.000 različitih sorti povrća, naše ‘očeve’ i ‘majke’ za pravljenje hibrida. Novi proizvod zahteva barem osam godina rada, a proizvod može da vam zaživi ili da nikad ne zaživi. U našem poslovanju se dešavalo da za nekim novim proizvodom odmah nastane pomama na tržištu, ali imamo i seme paprike koja nikada nije prošla. Nema pravila“, navodi Đinović.
Od ideje do trpeze je dug i nimalo jeftin put. Posao selekcije i razvoja je četvrtina ukupnog rada u „Superioru“, veliki iznosi se ulažu u inovacije, a tek poneki proizvod vrati novac koji je u njega uložen. Đinović ističe da sami finansiraju istraživanja, bez ikakve pomoći države, jer su suviše mali da bi postali institut, a i onda bi im finansiranje zavisilo od odobrenih projekata. Pored ograničenih finansija, prepreka za poslovanje je i sve veći odliv kadrova iz Srbije.
„Nama je potrebno još stručnjaka, ali i radne snage da bismo uspešno nastavili s poslovanjem. Dešava se da odškolujete stručnjaka, a on znanje i stečeno iskustvo odnese u Nemačku gde će raditi za mnogo, mnogo veću platu, neizdrživu za nas“, kaže naš sagovornik.
Bez semena nema ni poljoprivrede
Kako onda ova firma uspeva da bude među najboljim malim preduzećima u Srbiji? Odgovor leži u uspešnoj prodaji kvalitetnih semena, a od pomoći su i bankarski krediti koje „Superior“ mora da uzima jer, kao što je rečeno, država ne podržava semenarstvo.
„Za istraživanja nemamo nikakvu pomoć, a subvencije države, kao i svi drugi poljoprivrednici, koristimo kako bismo obnovili neku opremu. Ipak, izvozimo u 18 zemalja, uključujući Uzbekistan, Kirgistan, Egipat, Sloveniju, pa i u SAD. Naše ‘Slonovo uvo’ nam je najpre otvorilo put ka Bugarskoj i Rumuniji, u kojima se tradicionalno prave proizvodi od paprike“, navodi Đinović.
Zato, na primer, izvoz semena paprike nije moguć u zemlje poput Irana, gde se paprika u jelima ne koristi.
„Superior“ količinski izveze mnogo više semena nego što proda na domaćem tržištu. Međutim, na domaćem tržištu se više zaradi, uprkos nelojalnoj konkurenciji i krađi intelektualne svojine. „Srbija ima 18.000 hektara pod paprikom, a od toga je 15.000 hektara naše ‘Slonovo uvo’. Ali naši ljudi ne kupuju seme, oni vade seme sami i time nam uništavaju prodaju, kradu intelektualnu svojinu i prave problem koji se naziva ‘farmerovo seme’ ili ‘seme sa tavana’, s čime se suočavaju i druge semenske kuće. Na sastanku semenske asocijacije na nivou Srbije zaključili smo da problem ne može da se reši bez reakcije države, ali nema naznaka da je država zainteresovana. Semenarstvo nije u fokusu, jednostavno se ne shvata da je seme baza i da bez semena nećete imati povrće, voće, kukuruz“, naglašava izvršni direktor „Superiora“.
Ove sezone je proizvodnju semena bilo izuzetno teško pokrenuti baš zbog činjenice da se ovo zanimanje sve manje isplati. Gruba računica kaže da je isplativije gajiti običan kukuruz koji ćete prodati za 40 dinara i zaraditi neki simboličan iznos, nego uložiti mesece rada i na desetine ljudi na razvoju semena povrća. Zato su firme poput „Superiora“ u velikoj dilemi – da li da se nadaju da će se radna snaga nekako pojaviti u Srbiji ili da sele celokupnu proizvodnju? Đinović kaže da je ovo drugo, nažalost, sve realnija opcija.
„Ja sam se 25 godina borio protiv toga da selimo proizvodnju bilo gde, jer sam patriota i lokalpatriota. Međutim, kako stvari stoje, mislim da ćemo se i mi seliti kao što se svi sele. Ja se još uvek nisam pripremio za tako nešto jer, iskreno, nemam poverenja u ljude koje ne poznajem, a semenska proizvodnja je stvar poverenja – ako nekome poverite ‘oca’ i ‘majku’ svog proizvoda, svog semena, lako će vam to neko ukrasti“, bojazan je sagovornika B&F-a.
Proizvodnja po meri se radi godinama
„Superior“ proizvodi semena povrća specifična po boji i obliku za različite zemlje. Uglavnom se biraju tereni koji su klimatski slični našem (ili bolji od našeg), što za povrće podrazumeva manje kiše i više sunca.
„Ovih dana vodimo pregovore s firmom iz Indonezije, kojoj smo poslali uzorke semena paprike i paradajza. Iskreno, ne očekujem dobar rezultat jer je to područje s mnogo kiše, a povrće poput paprike zahteva na stotine godine prilagođavanja da bi vrsta uspela. Ta proizvodnja ‘po meri’ radi se godinama i dešava se da, dok mi stvaramo željeni proizvod, naše mesto u međuvremenu zauzmu firme koje ga već imaju u ponudi. Da bismo tu konkurenciju pobedili, moramo da radimo tokom cele godine, a ne samo leti, ali mi te resurse nemamo“, priča Nebojša Đinović.
Gorica Nikolin
Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.