/ Kultura / Kako je „Veliki brat“ ušao u naučni TV program
BiF Analize Čitajte B&F online

Kako je „Veliki brat“ ušao u naučni TV program

This post has already been read 1049 times!

Pod pritiskom potrebe da budu isplativi, naučni TV kanali sve češće emituju programe koji nemaju nikakve veze sa kvalitetnim sadržajem. Da li je nauka zaista dosadna i slabo tražena? Centar za popularizaciju nauke došao je do ohrabrujućih otkrića.

Praktično svi naučno-popularni kanali idu u pravcu komercijalizacije svog programa, a svaki serijal koji se emituje na stranim kanalima je veoma skup i može opstati samo ukoliko ima veliki broj gledalaca različitog profila, primećuje Miloš Kostić, glavni i odgovorni urednik Srpske naučne televizije. “Ova surova tržišna pravila nažalost utiču na sam sadržaj pa on često nema neke preterane veze sa naukom i pre svega se ogleda u formi „rijalitija“. Program lošeg kvaliteta koji godinama imamo prilike da pratimo uzeo je svoj danak te danas imamo razne „stručnjake“ koji se mahom pojavljuju “više kao neka vrsta zabavljača, a ne ozbiljnog i validnog sagovornika”, kaže Kostić, čija TV kuća proizvodi sadržaj u sopstvenoj produkciji, ali dobija i strani sadržaj u vidu donacija od strane velikog broja najrazličitijih naučnih institucija širom sveta.

“Kada bi procenat obrazovanog stanovništva bio veći i količina kvalitetnog programa na domaćim TV kanalima zamenila bi rijaliti-šou programiranje”, kaže Igor Rill, glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja časopisa “National Geographic”. “Nisam poklonik teorija zavere, pa ni ideje da je neko namerno počeo da “zaglupljuje” narod, pošto je neobrazovanim stanovništvom mnogo lakše manipulisati. Ovo je trend koji pokreće čist profit i količina oglasnog prostora koji može da se proda u udarnim terminima.”

Sredinom osamdesetih godina beogradski fizičar Vladimir Ajdačić objavio je veoma popularnu knjigu u kojoj je pokušao da približi nauku mlađim generacijama, pod imenom „Nauka kao bajka“. Na domaćim kanalima – iako ih je bilo samo dva – bilo je više naučnih sadržaja nego što ih danas ima u celoj kablovskoj ponudi.

Da biste našli vredan sadržaj, potrebno je da ga tražite, a da biste ga tražili morate da imate predstavu da je on vredan. Ali taj “začarani krug” je skoro nemoguće razbiti upravo zato što u društvu “ne postoji jasna predstava o vrednostima, niti želja da se ona uspostavi”, kaže za B&F Milan Ćirković, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu i saradnik oksfordskog Instituta za izučavanje budućnosti čovečanstva.

Naučnici kao novinari

Najočigledniji primer katastrofalnog uticaja medija na društvo u novijoj srpskoj istoriji bilo je reagovanje javnosti na pomračenje Sunca u avgustu 1999. godine, kada su se širom zemlje ljudi masovno zatvarali u svojim domovima i spuštali roletne na prozore, kaže Ćirković. “Suštinski problem je nedostatak naučne pismenosti i nizak status koje ideje prosvetiteljstva generalno imaju u domaćem društvenom diskursu. Prosto je neverovatno do koje mere je u našem narodu zapravo razvijen nekakav iracionalni otpor ovakvim idejama, a čak bih rekao da je u poslednjih nekoliko godina došlo i do renesanse pseudonaučnih i pseudoreligijskih doktrina, posebno nadrilekarstva. O tragičnim edukativnim i zdravstvenim posledicama ovakvog pristupa se u medijima uopšte ne govori”, upozorava Ćirković.

sunce

Činjenica je da kod nas nikada nije bila razvijena tradicija novinarstva u nauci i kulturi, napominje naš naučnik, a još od vremena Obrenovića i prvih novina oblasti poput kulture bile su podređene političkom prepucavanju. “Domaći naučnici, poput Boškovića i Milankovića, a o Tesli i da ne govorim, koji su naizgled ponovo otkriveni, danas se takođe zloupotrebljavaju u političke svrhe. Neki od pisaca naučnih tekstova u uglednim domaćim dnevnicima ne bi u ozbiljnim zemljama prošli ni kao najniži saradnici u novinarskim redakcijama, dok televizije sa nacionalnom frekvencijom, iako su obavezane da imaju određeni procenat edukativnog programa, uopšte nemaju naučne redakcije. Pritom, značaj naučnog novinarstva nije da se povremeno i senzacionalistički piše o uspesima naših naučnika, u koje, uzgred budi rečeno, država ništa nije uložila, već da se javnost obrazuje o naučnim problemima i dostignućima koja proizilaze iz njihovog rešavanja”, ističe Ćirković.

Buduće tehnologije, o kojima velika većina građana i ne sluti da su moguće, već imaju svoje apstraktne začetke u današnjim istraživanjima, zbog čega je neophodno da budemo valjano obavešteni o kretanjima koja se dešavaju na jednom akademskom, intelektualnom nivou.

U potrazi za Dejvidom Belamijem

Na popularizaciji nauke moraju da budu angažovani naučnici, smatra Ćirković, a sa tim stavom slaže se i direktorka Centra za popularizaciju nauke, Aleksandra Drecun: “U Srbiji ne postoje stručni novinari koji bi se bavili naukom, odnosno naučnici koji preuzimaju ulogu novinara. Vreme štednje i tabloidizacija medija doveli su do toga da na našim kanalima više nema programa poput “Opstanka” ili emisija Dejvida Belamija, ali se u poslednje vreme ipak desio pozitivni pomak u smislu da javno mnjenje, u obimnom i anonimnom ispitivanju koje smo sproveli, zaista sve više želi ponovo da vidi takav sadržaj.”

Ćirković je došao do sličnog zaključka. “Jedan urednik poznatog domaćeg časopisa rekao mi je da naučne sadržaje prati tek pet odsto čitalaca, pa mu zato nije isplativo objavljivanje tekstova o nauci. Čak i ako je taj podatak tačan, tzv. rijaliti programi su i dalje nesrazmerno jaki u TV ponudi, ali urednici veruju da je bolje da imaju “overshoot” programa za veći procenat gledalaštva, nego makar malo programa za tih 5 do 10 odsto koje interesuje nauka. Taj nedostatak volje za preuzimanje rizika je kočničar napretka, ali ne bi me iznenadilo da narednih godina nastane nova publika za naučno-popularni sadržaj, upravo iz revolta prema sadašnjoj ponudi. Ideje prosvetiteljstva imaju suštinski pozitivan pogled na život i na kraju uvek pobede, dok su retrogadne akcije dugoročno osuđene na propast”, kaže Ćirković.

Aleksandra Drecun navodi još jedna važan razlog za prevagu kvalitetnog naučnog programa: “Moramo da shvatimo da ako se ne budemo obrazovali uskoro nećemo imati šta da ponudimo svetu. Na kraju krajeva, domaći i strani investitori pre svega traže školovane stručnjake, kao što su poljoprivredni, građevinski i informatički inženjeri”, zaključuje Drecun.

Svojevremeno je u Zapadnoj Nemačkoj sprovedeno istraživanje koliko država ulaže novca u obrazovanje jednog građevinskog inženjera, od predškolskog obrazovanja, pa do završetka studija, i rezultat je bio oko 400.000 tadašnjih maraka. Ali istovremeno, taj isti inženjer državi kroz poreze i doprinose vrati preko dva miliona maraka. U ovaj obračun nisu uračunata autorska prava i ostale dodatne vrednosti koju je stvorio svojim radom.

“U našoj zemlji takvo razmišljanje jednostavno nije profitabilno u vremenskoj skali merenoj kratkoročnim mandatom jednog političara”, kaže Ćirković. “Uz to, model nastupanja i ponašanja intelektualaca u javnosti kod nas je preuzet od krovne institucije SANU, čiji je najveći deo članova tamo dospeo iz političkih razloga. Takođe iz vremena socijalizma prihvaćena je i loše primenjena floskula o “materijalnoj bazi i duhovnoj nadgradnji”, zbog čega je generalno obrazovanje već nekoliko decenija poslednja rupa na svirali u državi. Upravo najveći verbalni protivnici totalitarnog komunizma samo su preuzeli nekadašnju mantru da ulaganje u “luksuz i obrazovanje” predstavlja nepotrebni trošak. Čak i pri podeli resora prosvete pri svakom novom sazivu vlade tim mestom se najmanje trguje, odnosno “tretira se za obično potkusiravanje”, smatra Ćirković. O našem odnosu prema nauci najbolje govori slučaj nekadašnje ministarke obrazovanja Ljiljane Čolić, koja je 2004. godine pokušala da ukine Darvinovu teoriju u osnovnoškolskom obrazovanju.

broj 97, maj 2013.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close