Izvoz nam je prošle godine povećan najbrže još od 2006. godine, za preko 26% od januara do novembra, i pomogao da bitno umanjimo naš hronično veliki deficit tekućih transakcija platnog bilansa. Iako se po stopi nezaposlenosti i besparici čini da taj pozitivni trend nismo ni osetili, on je zapravo doprineo da dinar bude stabilan i da lakše plaćamo rate kredita. Koliko je naše dobro, zaista dobro? Češkoj, zemlji sa kojom možemo demografski da se uporedimo, pametno strateški postavljena državna politika donosi 14 puta veći izvozni rezultat ili, za nas nezamislivih, preko 150 milijardi dolara godišnje. Zašto je to tako?
Ako biste pitali tzv. „obične“ ljude kakva im je, ekonomski, bila prethodna godina, verovatno bi je devet od deset njih opisalo epitetima od „loše“ do „katastrofalne“. Zaista, čak ni zvanični podaci naše statistike ne bi mogli da ih demantuju koliko god da je u prošlosti realnost brojki odudarala od realnosti svakodnevnog života ili, bolje rečeno, preživljavanja većine građana. Podaci ilustruju ono što je svima očigledno – nezaposlenost nam je i dalje veoma visoka, na nivou od oko 24 odsto i to po specifičnoj metodologiji Međunarodne organizacije rada (prema kojoj se svako ko u periodu anketiranja obavlja bilo kakav posao smatra zaposlenim), a ukupan broj zaposlenih i nezaposlenih u prethodnih godinu dana stagniraju i pored skromnog rasta privrede od 2%, na koliko je zvanično procenjen. Ni oni koji su zaposleni nisu, međutim, imali mnogo sreće sa svojim standardom – iako je opšti nivo cena porastao za rekordno niskih (bar u poslednje dve decenije) 2,6 procenata, zarade, kao i penzije uostalom, realno su opale, što su najdrastičnije osetili trgovci po daljem negativnom trendu prometa u maloprodaji, gde smo do kraja novembra prošle godine kupovali realno za 5,6 odsto manje nego u istom periodu pretprošle godine.
Nekad U.S. Steel, danas Fiat
Kada biste te iste obične ljude pokušali da obradujete vešću da nam je izvoz prošle godine povećan najbrže još od 2006. godine (za preko 26% od januara do novembra) i da smo, kao rezultat znatno većeg plasmana robe na međunarodnom tržištu, bitno umanjili naš hronično veliki deficit tekućih transakcija platnog bilansa, učinak bi bio nikakav. Šta, na kraju krajeva, prosečnom građaninu znače suvoparne statistike ako mu je novčanik sve prazniji, a kućni budžet u sve jadnijem stanju? Tek ako biste učinili dodatni napor da im objasnite kako je, recimo, usled povećanog priliva deviza, kurs cele godine bio stabilan, a njihove rate kredita, ako su zaduženi u nekoj stranoj valuti, uglavnom nepromenjene, apstraktne makroekonomske analize možda bi dobile smisao.
Ovakav rezultat, a po prvi put je naša tranziciona privreda prebacila 10 milijardi izvoza u jednoj godini, daleko najviše možemo da zahvalimo jednom sektoru i jednoj kompaniji. Naravno, radi se o proizvodnji automobila i Fiat-u. Njihov izvozni indeks za jedanaest meseci porastao je za preko tri puta, tako da je do kraja prošle godine verovatno dostignuta i vrednost izvoza od pune dve milijarde evra. Kakav je rast u pitanju postaje jasno kad se uporedi sa podatkom od pre tačno jedne decenije – te 2003. godine srpska privreda izvezla je tek nešto više od pomenute dve milijarde. A poređenja radi, u to vreme je samo jedna strana kompanija u susednoj Mađarskoj (Audi Hungaria Motor), beležila izvoz gotovo koliko i celokupna naša privreda. Po svom doprinosu ukupnom izvozu robe, Fiat se, za svega godinu dana, izjednačio sa nekadašnjim rezultatima smederevske Železare u vreme kada je tadašnji U.S. Steel najbolje poslovao. Relativno, radi se o učešću od punih 15 procenata, s tim da je, apsolutno mereno, kragujevačka fabrika već sada gotovo duplo prevazišla smederevsku po vrednosti izvoza.
Srećom, kragujevački automobili nisu bili jedini nosilac snažne izvozne ekspanzije. Sa nižim stopama rasta, ali velikim apsolutnim vrednostima pratili su ih i hemijska industrija, proizvodnja robe od gume i plastike, električna oprema, metalni proizvodi (gde su u našoj Klasifikaciji delatnosti „sakriveni“ razni auto delovi, kao sektor koji, takođe, beleži, značajno povećanje izvoza), pa i proizvodnja odeće i obuće. Među pojedinačnim robnim grupama, kao novi izvozni aduti u prvi plan su, pored Fiat-a 500L, izbile električne mašine i aparati, ali se ostale robne grupe od 10 najvećih uglavnom odnose na naše tradicionalne izvozne proizvode, nižih faza prerade, kakvi su recimo, povrće i voće, žitarice, obojeni metali ili gvožđe i čelik.
Prevelika koncentracija izvoza
Ukupno posmatrano, najnovije statistike mogle bi da navedu na pomalo neoprezan zaključak da se u industrijski devastiranoj srpskoj ekonomiji polako odvija spontani proces reindustrijalizacije koji doprinosi pojavi da nam prerađivačka industrija kao celina pokreće ukupan izvoz, sa rastom od preko 31 procenta, čime više nego kompenzuje još jednu lošu poljoprivrednu godinu, pa i sasvim skroman izvoz rudarstva kao delatnosti. U stvarnosti, naš izvoz, kao i privredni rast, veoma je zavistan od priliva stranog kapitala, posebno u izvozno-orijentisane sektore koji se karakterišu visokim stepenom dodate vrednosti i većim zaradama od prodaje robe na svetskom tržištu. Niz je takvih primera u sektorskoj strukturi privrede – od pomenute automobilske industrije, gde je prisutan veliki broj stranih proizvođača komponenti (Yura, Leoni, Draexlmaier, Tigar Tyres, Le Belier i mnogi drugi), preko industrije odeće i obuće, kojom dominiraju Valy (proizvođač brenda Golden Lady), Pompea ili Falc East, odnosno prehrambene industrije, sa najvećim igračima, kao što su kompanije iz sastava Danube Foods grupe (Imlek, Knjaz Miloš, Bambi-Banat) i pivare u inostranom vlasništvu, sve do metalskog sektora, gde se kao vodeći proizvođači i izvoznici pojavljuju Sirmium Steel, Ball Packaging Europe ili Fabrika kablova u Zaječaru. Za neke političare bi podatak da je, recimo, 10 od 15 vodećih izvoznika u prošloj godini dobilo državne subvencije (kako često izjavljuje nekadašnji ministar privrede, braneći svoj program finansijskih podsticaja) trebalo da bude maksimalno eksploatisan u predstojećoj predizbornoj kampanji, kao veliki plus, što je činjenica koju teško mogu da osporavaju i najveći poltički protivnici, naravno, ne ulazeći u komplikovane analize, tipa: da li je tim kompanijama zaista bio potreban novac ili bi i bez tog finansijskog stimulansa svakako realizovali svoje projekte u Srbiji, ili koliko je trebalo da iznosi optimalna visina subvencija (tačnije, minimalni iznos subvencija koje bi bile dovoljne da učine njihova ulaganja kod nas profitabilnijim nego na konkurentskim investicionim lokacijama).
Negativan aspekt subvencionisanja u kontekstu ubrzane internacionalizacije srpske privrede (u smislu dominantne pozicije stranih kompanija) vezana je za visok stepen koncentracije izvoza. Ako je tek svaki deseti izvoznik (prema statistici za 2012. godinu) srednja ili velika kompanija, a one kumulativno učestvuju sa preko 70 odsto našeg izvoza, onda takva struktura svakako nije dovoljno diversifikovana pa bi eventualni odlazak neke od većih stranih kompanija ili bilo kakvi ozbiljniji problemi u poslovanju mogli da rezultiraju nizom negativnih makroekonomskih indikatora. Slična situacija, uostalom, već nam se desila pre dve godine kada je, nakon odlaska američkih vlasnika iz Železare, samo u metalskoj industriji izvoz opao za preko 500 miliona evra, dok je zbirni rast izvoza dostigao tek nešto više od skromnih 4 odsto. Nivo koncentracije izvoza ilustruje i podatak da svega 50 vodećih izvoznika ostvaruje preko 2/5 izvoza, a prvih 100 na listi za pretprošlu godinu prebacuje polovinu našeg izvoza po vrednosti. Sve ovo važi i bez Fiat-a koji se pojavio na listi tek prošle godine i svakako je samo dodatno podigao stepen zavisnosti izvoza od rezultata velikih kompanija.
Koliko god da nam je izvoz baziran na poslovanju velikih (stranih) kompanija, toliko je i geografski orijentisan na mali broj teritorijalnih celina, sa tendencijom podizanja nivoa koncentracije. Tokom prethodnih nekoliko godina, zemlje Evropske unije dobile su na dodatnom značaju kao naši spoljnotrgovinski partneri pa tako u ovom trenutku zbirno apsorbuju preko 2/5 srpskog izvoza, dok se otprilike još 1/5 naše robe prodaje u državama bivše Jugoslavije. Jedino preostalo veće izvozno tržište predstavlja Rusija, dok se Severna Amerika pojavljuje kao značajna kategorija tek sa početkom prodaje novog modela Fiat-a. Na drugoj strani, iako se, kao potencijalna destinacija za biznis, reklamiramo kao „tržište koje nudi velike mogućnosti bescarinskog izvoza na teritoriju od oko milijardu stanovnika“, ekonomije u ekspanziji, poput Turske, Belorusije i Kazahstana, sa kojima imamo potpisane Sporazume o slobodnoj trgovini, ostale su za sada gotovo potpuno neiskorišćene izvozne šanse. Ilustracije radi, kada se saberu vrednosti izvoza na sva ta tri tržišta u prošloj godini, dobija se skoro četiri puta manji iznos samo u poređenju sa Bosnom i Hercegovinom, jednom od ekonomija sa najmanjom kupovnom moći u Evropi.
Lekcija iz Češke
Možda ne i poslednji, ali svakako važan faktor koji vodi ka relativizaciji naših pozitivnih izvoznih performansi u proteklom periodu i predstavlja rizik za dalju realizaciju domaćih izvoznih potencijala odnosi se na neto efekat izvoza. Naši najveći izvoznici istovremeno su, većinom, i veliki uvoznici sirovina, repromaterijala i poluproizvoda što, u mnogim slučajevima, daje skroman saldo spoljnotrgovinske razmene. Ako se apstrahuje nedostatak određenih sirovina za proizvodnju (čuveni slučaj sa uvozom celokupne količine koksa za potrebe Železare), neophodnost uvoza repromaterijala i poluproizvoda za proces finalne prerade trebalo bi da signalizuje trenutak za akciju na dinamičnijem razvoju male i srednje privrede, sa većinskim domaćim kapitalom koja će imati višestruki pozitivan učinak: a) dalji rast proizvodnje, zapošljavanja i izvoza, b) snažnije vezivanje krupnih inostranih igrača za domaće tržište boljom poslovnom saradnjom sa lokalnim dobavljačima i c) veći neto devizni efekat izvoza. Odličnu lekciju u toj oblasti mogla bi da nam ponudi Češka, gde su, istovremeno sa agresivnim privlačenjem stranih kompanija u tehnološki-intenzivne sektore, realizovani brojni projekti razvoja mreža lokalnih dobavljača i njihovog povezivanja sa međunarodnim investitorima. Sasvim konkretno, Česi su u pojedinim godinama u samo jedan od takvih projekata ulagali više nego mi u sve aktivnosti na promociji i privlačenju investicija. Rezultati strateški ispravno definisane državne politike, uz povoljan sticaj geopolitičkih okolnosti, zaista su fascinantni – zemlja sa kojom možemo demografski da se uporedimo izvozi 14 puta više od Srbije ili, za nas nezamislivih, preko 150 milijardi dolara godišnje. Ili, kako je to plastično objasnio jedan domaći privrednik: „Nekada su oni dolazili ovde da uče od nas, a sada dolaze ponovo, ali da nas kupe pa da radimo za njih“.
Dragan Pejčić, MBA
Tekst objavljen u februarskom, 104. broju časopisa „Biznis i Finansije“