Da nije bilo spornog slučaja prodaje slika iz zbirke nekadašnjeg Geneksa, teško da bi smo se ikada zapitali šta se je sa ovom dimenzijom naše neuspešne tranzicije. I još više, gde je danas mesto umetnosti u društvenoj i korporativnoj hijerarhiji. Odgovor je kratak – nigde. “Danas, u vreme opšte apatije, siromaštva, krize u društvu, svi će se najlakše odreći – umetnosti. Ne prepoznaje se njen smisao, društvena uloga”, kaže za „Biznis & Finansije“ Žana Gvozdenović, muzejski savetnik, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Domaća državna i društvena preduzeća najviše su kupovala slike pre tri ili četiri decenije. „Logično je da su sedamdesete i osamdesete bile zlatno doba za kupovinu umetničkih dela – država je tada imala sluha za umetnost iako se ni tada nije baš lagodno živelo“, kaže Žana Gvozdenović, kustos Muzeja savremene umetnosti (MSU) u Beogradu.
Kad ih je sustigla tranzicija, te umetničke kolekcije postale su imovina preduzeća kao i svaka stolica, mašina i luster, i kako tumače u Agenciji za privatizaciju, o njima su dužni da se staraju organi upravljanja u preduzećima u restrukturiranju. Kad dobiju neophodnu saglasnost državnih organa i skupštine preduzeća, mogu da organizuju aukcijsku prodaju, a u tome Agencija za privatizaciju nema nadležnosti.
Lavirint „Geneksove” zbirke
Ipak, konkretan slučaj umetničkih dela u vlasništvu preduzeća „Generaleksport”, odnosno bivšeg „Geneksa”, koji je nedavno privukao pažnju javnosti, nešto je komplikovaniji. U skladu sa Protokolom o saradnji, potpisanim između Ministarstva kulture i Agencije za privatizaciju, Agencija je početkom 2008. godine dostavila Ministarstvu spisak umetničkih dela ove kompanije, da bi se utvrdilo da li se među njima ima pokretnih stvari koje saglasno Zakonu o kulturnim dobrima imaju svojstvo pokretnog kulturnog dobra. Potom je, rešenjem Muzeja savremene umetnosti od 1.4.2008. godine, sastavljena lista umetničkih dela “Generaleksporta” koja imaju ovaj status.
Iako je izgledalo da je sudbina zbirke odlučena, ona nije rešena ni sedam godina kasnije: Agencija za privatizaciju je 2.9.2013. godine donela rešenje kojim je odbijeno davanje saglasnosti na odluku nadležnog organa upravljanja kompanije “Generaleksport” o prodaji 165 umetničkih slika. Na ovo rešenje, kompanija je uložila žalbu Ministarstvu privrede, koje je 9.12.2013. godine donelo odluku o davanju saglasnosti za njihovu prodaju. Početkom aprila ove godine, prodaja je ponovo bila otkazana i to na sam dan zakazane aukcije 116 dela u „Geneksovoj” zgradi na Novom Beogradu, zbog „neophodnosti sprovođenja dodatne ekspertize dela, a na zahtev Ministarstva kulture i Ministarstva privrede”, kako je tada istakla v.d. direktora preduzeća Ljiljana Stojiljković.
„Zbirka „Generaleksporta” je isuviše neujednačena. Ne može se reći da je nekvalitetna kao celina, jer ima odličnih dela, ali tu je mnogo i serijskih, komercijalnih radova, bez umetničke vrednosti”, kaže Žana Gvozdenović. „ To je tipična zbirka sa dobrom finansijskom osnovom, a bez koncepcije. „Dodatna ekspertiza“ te zbirke bila je samo zajednička komisija sa kolegama iz Narodnog muzeja, sa idejom da im kolegijalno izađemo u susret. Naš prethodni Spisak kulturnih dobara proširili smo za još dve slike, potrebne Narodnom muzeju za popunjavanje zbirki. S druge strane, Muzej savremene umetnosti bio je od ranije zainteresovan za dve slike velikog formata Miće Popovića, „Kritika u pejzažu” i „Izgradnja Novog Beograda” iz 1949. i 1950. Čujemo da su sredstva za njih ovih dana ipak, posle četvrtog zahteva, odobrena, ali ne zna se kada će zaista da stignu na naš račun”, objašnjava naša sagovornica.
Siromašni muzeji i (ne)ozbiljna država
Muzej savremene umetnosti je u više navrata bio uključen u procese evidentiranja i vrednovanja likovnih zbirki nekadašnjih državnih ustanova – počev od „Generaleksporta”, preko „Tarketa” („Sintelona”), kompanije „Progres“, banaka u stečaju, hotela u Aranđelovcu…
Evo kako izgleda taj proces: početak stručnog uvida predstavlja formiranje stručnog tima, odnosno komisije kustosa koji se bave odgovarajućim umetničkim periodom. Prema potrebi, uključuju se i konzervatori. Prave se popisi dela sa relevantnim muzejskim podacima, jer su popisi firmi nestručni za muzejske standarde. „Posebno se prave spiskovi dela sa svojstvima kulturnog dobra, dakle sa umetničkim vrednostima od značaja za razvoj naše umetnosti. Potom se piše Izveštaj i donose rešenja o utvrđenju kulturnog dobra, koja se dalje prosleđuju. Taj proces može da traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja, a zbog manjka(vosti) podataka ili problema sa utvrđivanjem vlasništva i do nekoliko meseci. MSU kao nadležna muzejska ustanova nema obavezu da vodi računa o zbirkama po preduzećima u Srbiji, već o srodnim muzejskim zbirkama. Tek prema konkretnom zahtevu vrše se poslovi uvida i vrednovanja drugih likovnih zbirki, državnih i privatnih.
Ističem da se pojam vrednovanja odnosi na umetničke vrednosti, tj. na utvrđivanje statusa kulturnog dobra, što je naš redovni posao. MSU se ne bavi finansijskom, tržišnom vrednošću, tj. cenom dela, pošto bi to bio klasični sukob interesa.
Zadatak svakog vlasnika jeste da vodi računa o svojoj zbirci i da poznaje zakon. Najveću evidenciju ima Narodni muzej, jer je on centralna muzejska ustanove Srbije sa Centralnim registrom spiskova umetničkih dela, ali u muzejima. Svi drugi spiskovi rađeni prema zahtevu vlasnika, čuvaju se u arhivi muzeja”, ističe Gvozdenovićeva.
Da li je država odložila prodaju umetničkih dela u vlasništvu bivšeg „Geneksa” zato što nije bilo zainteresovanih, ili regulativa nije bila uređena kako treba? „Ili je u pitanju nepoverenje u ispravnost procedure otkupa i formiranja cena? Besparica sigurno nije u pitanju. Kolekcionari uvek mogu da rotiraju svoja dela, a država već poslovično nema sluha”, napominje kustos MSU.
Nedavno je na temu umetničke „zaostavštine” nekadašnjih državnih firmi govorio i kustos Narodnog muzeja u penziji Nikola Kusovac. Prema njegovim rečima, najbogatije kolekcije su imale bivše državne banke (Beobanka, Investbanka, Slavija banka, Jugobanka i JIK banka), a skoro 500 njihovih umetničkih dela, od kojih su mnoga “bila umetničke vrednosti” rasprodato je na šest aukcija u periodu 2002-2006. godine. Pošto je tada bio konsultovan u vezi sa procenom njihove vrednosti, Kusovac je odredio koja su dela “kulturno dobro od posebnog značaja”, odnosno za koja može da se primeni pravo preče kupovine od strane muzeja.
„Praksa preče kupovine definisana je Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. i sprovodi se do danas – što ne znači da ne može da se zaobiđe, ali to je već kršenje zakona. Ovo pravo preneto je iz zakona o nekretninama, te je sigurno na neki način uvek postojalo, ali se sporadično primenjivalo i to češće kada se radilo o pojedinačnim delima”, kaže Žana Gvozdenović.
Međutim, da bi se primenilo pravo preče kupovine, odnosno prvenstvo otkupa po predloženoj ceni (bez eventualnog aukcijskog licitiranja i podizanja cene) neophodno je i da zainteresovani muzeji imaju dovoljno raspoloživih sredstava, što nažalost najčešće nije slučaj. Za ostvarivanje prava preče kupovine neophodna su posebna sredstva jer muzeji neredovno dobijaju čak i minimalne budžete za redovan, planirani godišnji otkup.
“Ta dela jesu javno dobro, pošto su ih otkupljivale državne firme državnim novcem. Zakonska regulativa bi to jednostavno mogla da dovede na svoje mesto – prema slovenačkom modelu ili srodnom Malroovom, francuskom modelu, sve je to nacionalna baština. Raspoređuje se po ustanovama zaštite prema hijerarhiji i prema potrebama zbirki. Ono što nije za zbirke muzeja Srbije, može i dalje biti zanimljivo na tržištu ili država može da ukrasi svoje prostorije. Plate radnika ne spadaju u ovu priču. Ozbiljna država naći će načina da proda bogatstva već sudski procesuiranih “velikih privrednika”i tako namiri radnicima zaostale plate. Slabo će ići ako se čeka na prodaju jedne po jedne slike”, zaključuje Gvozdenovićeva.
Tekst je objavljen u majskom broju #107 časopisa „Biznis & Finansije“