Kome finansijski sistem danas služi? Samom sebi? Privredi? Društvu? Kome je finansijer odgovoran? Sebi? Svom poslu? Finansijskom sistemu? Odgovor na ovo pitanje treba početi konstatacijom da finansijski kapitalizam nije samom sebi dovoljan, već predstavlja sredstvo za unapređivanje investicija, inovacija, rasta i prosperiteta društva, rekao je Mark Karni, guverner Banke Engleske i predsednika Odbor za finansijsku stabilnost na majskoj konferenciji o inkluzivnom kapitalizmu, u Londonu. Ovi principi trebalo bi da budu ugrađeni u temelje jedne drugačije finansijske industrije o kojoj će u Australiji u oktobru razgovarati G20.
Inkluzivni kapitalizam tiče se ispunjavanja osnovnog društvenog ugovora koji se sastoji od relativne jednakosti u ishodima, jednakih mogućnosti za sve i međugeneracijske pravičnosti. Svako društvo pridaje drugačiju važnost svakom od ova tri činioca ali je malo onih koji bi neki od njih izostavili.
Društva teže ka ovom trojstvu koji čine pravedna raspodela, socijalna i međugeneracijska jednakost, i to iz najmanje tri razloga. Prvo, sve je više dokaza da je relativna jednakost dobra za rast. U najmanju ruku, malo je onih koji se ne bi složili kako je verovatnije da će društvo koje pruža iste mogućnosti svojim građanima pre napredovati nego ono koje favorizuje elitu, kako god da je ona definisana. Drugo, istraživanja pokazuju da je nejednakost jedna od najvažnijih odrednica relativne sreće, i da je osećaj za zajednicu – koji je već sam po sebi oblik inkluzije – kritična odrednica blagostanja. Treće, ovi principi pozivaju na bazičnu pravednost.
Problem: rast ‘ekskluziviteta’ kapitalizma
U poslednjih nekoliko godina, ovaj i slični skupovi bili su podstaknuti osećajem da je taj osnovni društveni ugovor razbijen u paramparčad. Tome u prilog idu čvrsti podaci i dokazi. Na globalnom nivou je došlo do približavanja mogućnosti i ostvarenja, ali samo zato što se jaz između naprednih i ekonomija u razvoju suzio. U okviru pojedinačnih zajednica, praktično bez izuzetka, nejednakost ishoda unutar i između generacija je porasla.
Tu je takođe uznemirujuća činjenica da je jednakost mogućnosti opala, i da ona može uticati na dalje povećanje kulturnih i ekonomskih podela.
Slično ovome, i međugeneracijska pravičnost nalazi se na tački pucanja širom razvijenog sveta. Sistemi socijalne zaštite, kojeg su osmislile i kojeg su uživale prethodne generacije mogu se pokazati, ako reforme izostanu, kao nedostižne, jer ih buduće generacije neće moći sebi priuštiti. I uništavanje životne sredine ostaje nerešeno, tragična sramota koju danas retko ko pominje u civilizovanom društvu, ili na sastancima zemalja G20.
Da bi se održala ravnoteža inkluzivnog društvenog ugovora, neophodno je prepoznati značaj vrednosti i uverenja u ekonomskom životu. Ekonomski i politički filozofi, od Adama Smita (1759) do Hajeka (1960) odavno su prepoznali da uverenje sačinjavaju deo nasleđenog/ urođenog društvenog kapitala, koji obezbeđuje društveni okvir za slobodno tržište.
Društveni kapital se odnosi na veze, zajedničke vrednosti i uverenja u društvu koje podstiče pojedince ne samo da preuzmu odgovornost za sebe i svoje porodice, već i da veruju jedni drugima i zajednički rade kako bi jedni druge podržali.
Erozija društvenog kapitala
Moja osnovna poenta je da, baš kao što i svaka revolucija jede svoju decu, nekontrolisani tržišni fundamentalizam može proždrati društveni kapital neophodan za dugoročnu dinamiku samog kapitalizma. Kako bi osujetili ovu tendenciju, pojedinci i njihove firme moraju razmišljati o sopstvenoj odgovornosti u širem kontekstu sistema.
Sve su ideologije sklone ekstremima. Kapitalizam je izgubio svoj osećaj za umerenost kada je njegovo poverenje u moć tržišta postalo njegova religija. Tržišni fundamentalizam – u smislu zalaganja za minimum regulacije, uverenje da mehurovi ne mogu biti otkriveni, a da su tržišta uvek u pravu – direktno je doprineo finansijskoj krizi i s njom u tesnoj vezi, eroziji društvenog kapitala.
Događaji koji su usledili dodatno su doprineli gubljenju poverenja u finansijski sistem. Za mnoga navodno snažna tržišta pokazalo se da su bila pod staklenim zvonom: velike banke prevelike-da-bi-propale (TBTF) radile su u privilegovanim uslovima u kojima vladaju pravila „pismo – ja dobijam, glava – ti gubiš“; štimovanje pokazatelja u sopstvenu korist bilo je široko rasprostranjeno, tržišta kapitala pokazala su perverzni smisao za poštenje, gde je prednost davana tehnološkim platformama na račun direktnog odnosa sa klijentom. Ove prakse produbile su jaz između nagrada za insajdere i autsajdere, ugrožavajući time načelo pravednosti raspodele. Što je još važnije, iz toga proizašlo nepoverenje u tržišne mehanizme smanjilo je i sreću i društveni kapital.
Da bi tržišta mogla da funkcionišu, neophodno je obnoviti društveni kapital. Ovo nije apstraktno pitanje niti je naivna težnja. Rekao bih da smo već započeli sa finansijskom reformom i da po završetku posla, po povratku realnih tržišta u igru, možemo sačiniti jedan inkluzivniji kapitalizam.
Šta bi, onda, trebalo učiniti?
Potrošio bih izvesno vreme da se fokusiram na ono za šta mislim da centralne banke mogu učiniti kako bi podržale inkluzivni kapitalizam. Misija Banke Engleske – da „unapređuje dobrobit Britanaca održavanjem monetarne i finansijske stabilnosti“- sugeriše da centralne banke imaju važnu ulogu u pružanju podrške društvenom blagostanju.
Centralne banke mogu doprineti u dve oblasti. Prvo, naši osnovni makroekonomski ciljevi promovišu društveno blagostanje. Drugo, možemo doprineti stvaranju okruženja u kojem su učesnici na finansijskom tržištu ohrabreni da razmišljaju o svojim ulogama kao delu šire slike, unutar sistema. Ako im ugradimo osećanje odgovornosti za sistem, ti pojedinci će delovati tako da osnaže društveni kapital i inkluzivni kapitalizam.
Nešto od toga je jednostavno. Monetarna i finansijska stabilnost jesu kamen temeljac jakog, održivog i uravnoteženog rasta i, samim tim, direktno utiču na distribuciju pravde – na obezbeđenje pravde za sve.
Neki od faktora više su iznijansirani. Dok je izostanak delovanja mogao biti katastrofalan po sve, način na koji su distribuirane posledice izabranog modela spasavanja u krizi su veoma značajne. Snažan monetarni stimulans išao je u korist vlasnika posrnulih institucija, nagrađujući dužnike i oštećujući štediše.
Centralne banke nisu slepe za ove probleme. Naprotiv, mi dobro znamo da su odluke o redistribuciji kapitala političke, kao što je takva i većina političkih odluka koje promovišu društvenu mobilnost.
Suočeni sa izraženim rizikom da mladi ljudi ne nađu svoje mesto ili da izgubimo čitave generacije, vodili smo monetarnu politiku je predstavljala trku protiv dugoročne ili odložene nezaposlenosti.
Ovo je prvi deo skraćene i prilagođene verzije govora koji je Karni održao u Londonu
Priredili: M. Lukić i T.Jakobi FINANSIJE TOP 2013.2014