Malo je stranica danas koje su do te mere poznate kao što je to slučaj s proročanskim opisom ekonomskih i socijalnih posledica kapitalističke industrijalizacije na Zapadu koji je dao Karl Marks. Međutim, pošto je u XIX veku evropski kapitalizam nametnuo svoju prevlast planeti koju će preobraziti osvajanjem, tehničkom nadmoćnošću i globalizacijom njene privrede, on je takođe nosio sa sobom snažan i prestižan teret ubeđenja i vrednosti, koje je, naravno, smatrao nadmoćnijim od ostalih. Nazovimo ovo „evropskom građanskom civilizacijom“ koja se nikada nije oporavila od Prvog svetskog rata. U ovoj samouverenoj slici o svetu umetnost i nauka su zauzimale centralno mesto, kao što je to bio slučaj i s pouzdanošću u napredak i obrazovanje, koji su, u stvari, bili duhovna srž koja je zamenila tradicionalnu veru. Ja sam se rodio i odrastao u „buržoaskoj civilizaciji“, koju slikovito simbolizuje veliki krug javnih zgrada sagrađenih sredinom XIX veka oko starog srednjovekovnog i carskog centra Beča: Berza, Univerzitet, Burgteatar, monumentalna Gradska većnica, klasični Parlament, veličanstveni Muzej istorije umetnosti i Muzej istorije prirode, jedan prekoputa drugog, i naravno, kao u srcu svih buržoaskih gradova XIX veka koji sebe cene, Velika opera. Ovo su bila mesta u kojima se „kulturni svet“ klanjao pred oltarima kulture i umetnosti. Ovome je u XIX veku, samo kao pozni ustupak vezi između Crkve i cara, pridodata u pozadini i jedna crkva.
Premda nova, ova kulturna scena imala je korene u starim kneževskim, kraljevskim i crkvenim kulturama pre Francuske revolucije, što će reći, u svetu moći i krajnje raskoši, najbiranijim mecenatima visoke umetnosti i sjaja. Ova kulturna stvarnost u znatnoj meri još preživljava upravo zahvaljujući tradicionalnom prestižu i finansijskoj moći, kao što o tome svedoče javne izložbe, ali sada bez zaštite koju je pružalo strujanje oko visokorođenosti i duhovnog autoriteta. Ovo je možda jedan od razloga što je i preživela relativni pad Evrope, ostajući najčistiji izraz, bilo gde u svetu, kulture koja spaja moć i novčanu izdašnost s visokim društvenim prestižom. U ovoj meri visoka umetnost, slično šampanjcu, ostaje evrocentrična čak i pored jedne globalizovane planete.
Kako je mogao XX vek da se suoči sa slomom tradicionalnog građanskog društva i vrednostima koje su ga održavale? Među ostalim temama uzet je u razmatranje uticaj nauke XIX veka na civilizaciju koja, premda posvećena napretku, nije bila u stanju da ovu shvati, te je bila njome i poremećena; neobična dijalektika javne religije, u eposi ubrzane sekularizacije, i umetnosti koja je izgubila tradicionalne perspektive, ne uspevajući pri tom da nađe nove, i to niti putem „modernističkih“ ili progresivno „avangardnih“ traženja, u takmičenju s tehnologijom, niti putem savezništva s vlašću, a konačno, ni putem razočaravajućeg i srditog podvrgavanja tržištu.
Šta se to zbilo s građanskom civilizacijom? Premda zasnovana na načinima proizvodnje usmerenim ka uništavanju i preinačavanju svega, njeno stvarno delovanje, same ustanove, politički i vrednosni sistemi bili su smišljeni od strane manjine i za manjinu, premda takvu koja je mogla i želela da se proširi. Ona je bila „meritokratorska (i to je i danas), dakle, to će reći niti egalistička niti demokratska. Sve do kraja XIX veka buržoazija, ili gornja srednja klasa, brojala je mali broj pripadnika. Godine 1875, čak i u prosvećenoj Nemačkoj, samo sto hiljada dece je posećivalo gimnazije, što će reći jedan promil njihovog ukupnog stanovništva. Spektakularnim širenjem drugostepenog i, iznad svega, univerzitetskog obrazovanja nakon 1945. godine, višestruko je umnožen broj školovanih, što će reći onih koji su dobili odgovarajuću pripremu iz raznih kulturnih oblasti predavanih u školama, ali ne nužno i broj potreban tim kulturama.
Očigledno, opasnost po ovaj sistem imala je da dođe od strane velike većine pojedinaca van ovih elita. Oni su mogli da iščekuju jedno napredno, ali istovremeno egalitarističko i demokratsko društvo, bez ili nakon kapitalizma, kao što su socijalisti, koji su, međutim, prihvatili mnoge vrednosti buržoaske „modernosti“, te u tom smislu nisu obećavali nikakvu posebnu promenu. Štaviše, s kulturne tačke gledišta cilj „politički svesnog“ socijaldemokratskog privrženika bio je da radniku pruži slobodan pristup ovim vrednostima, a da se o tome staraju mesne socijalističke vlasti. Paradoksalno, na stvarni razvoj niže kulture u ovo vreme, kao što je to svet profesionalnog fudbala i njegove publike, moglo je da se gleda kao na politički nevažan, podjednako kao i na nezrele subverzije. Koliko je meni poznato, neuobičajena strast prema fudbalu kod bečkog proletarijata u mom detinjstvu, uzimala se zdravo za gotovo, ali nije bila ni u kakvoj vezi s ništa manje strastvenom odanošću onih koji su glasali za Socijaldemokratsku stranku.
Osnovni predmet raspravljanja u ovoj knjizi navodi na mišljenje da je logika, kako kapitalističkog razvitka, tako i same buržoaske civilizacije, bila usmerena na razaranje sopstvene osnove na kojoj počiva, dakle, jednog društva sa ustanovama kojima upravlja izabrana manjina, tolerisana, a možda čak i prihvaćena od strane većine, barem do trenutka dok je sistem garantovao stabilnost, mir i javni poredak, kao i skromna očekivanja sirotinje. Ova logika nije bila u stanju da izdrži kombinovani trostruki udar, u prvom redu revoluciju u nauci i tehnologiji u XX veku, koji je pre nego što će ih uništiti preobrazio stare oblike zarađivanja za život; zatim, masovno potrošačko društvo nastalo u eksploziji potencijala zapadnih ekonomija, i konačno, odlučno stupanje masa na političku pozornicu, u ulozi potrošača, a i glasača. XX vek, tačnije rečeno, njegova druga polovina, pripala je običnom zapadnom čoveku i, premda u manjoj meri, ženi. XXI vek je globalizovao ovu pojavu, iznoseći na videlo nedostatke političkih sistema u kojima se demokratija poistovećuje s postojećim opštim izborima i predstavničkom vladom, posebno ako se uzme u obzir da su politika i struktura vlasti ostale imune na globalizaciju i, zapravo, bile ojačane takoreći opštim preobražajem sveta u zajednicu suverenih „država nacija“. Uz to, vladajuće ili barem predominantne elite, stare ili nove, nisu imale pojma šta da čine, ili, ukoliko su tvrdile da znaju šta rade, njima je nedostajala nužna moć za delanje.
Sa tačke gledišta kulture, stoleće običnih ljudi i žena bilo je znatno pozitivnije, premda je publiku blisku klasičnoj građanskoj književnosti svelo u nišu za starije osobe, za snobove i bogataše u trci za prestižom. U 1960. klasična muzika predstavljala je jedva dva procenta diskografske proizvodnje; uglavnom se radilo o delima komponovanim pre XX veka – jer avangardna muzika nije nikada stekla značajniju publiku. U stvari, sprega nove tehnologije i masovne potrošnje stvorila je ne samo opšti kulturni pejzaž u kome živimo već ostvarila najveće i najoriginalnije umetničko dostignuće: kinematografiju. Otuda i prevlast demokratizovane Amerike u globalnom medijskom selu XX veka, u kome se njegova izvornost izrazila u novim oblicima umetničkog stvaralaštva – u stilu pisanja, na muzičkom i pozorišnom polju, mešajući pri tom kulturnu tradiciju sa onim što je još živo u onim podređenim – obuhvatajući isto tako i opsege korupcije. Razvoj društva u kome je jedna tehnički industrijalizovana privreda preplavila naše živote doživljavanjima univerzalnim, neprestanim i sveprisutnim informacijama kulturne proizvodnje – zvukova, slika, reči, uspomena i simbola – istorijski je bez presedana. Ovaj razvoj je u potpunosti promenio naš način shvatanja stvarnosti i umetničkog stvaralaštva, posebno prekrativši tradicionalno povlašćeni status „umetnosti“ u starom građanskom društvu, što će reći njenu funkciju da prosuđuje o tome šta je dobro a šta loše, da bude nosilac vrednosti, istine, lepote i katarze.
Možda će ovi sudovi ostati da važe za publiku Vigmor hola, ali su zato nespojivi sa osnovnom pretpostavkom jednog poremećenog tržišnog društva u kome je, zapravo, „lično zadovoljstvo“ jedini cilj doživljaja na bilo koji način se do njega došlo. Po rečima Džeremi Bentama (ili, bolje rečeno, Džona Stjuarta Mila), „push-pin je ništa manje dobar od poezije“. Očigledno da nije tako, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što potcenjuje stepen do koga se solipsizam potrošačkog društva pomešao s ritualima zajedničkog učestvovanja i ličnog isticanja, službenog ili neslužbenog, koji su na kraju postali karakteristični za prilike u našoj zabavljačkoj industriji i građanskim društvima. Sem što je građansko društvo verovalo da zna šta je kultura (kao što je to pisao T. S. Eliot, „Po sobi žene tamo-amo hode, / O Mikelanđelu razgovore vode“), mi više nemamo reči ili pojmove kojima bismo odredili dosta drugačiju prirodu ovog opsega našeg iskustva. Čak i pitanje: „Da li je ovo umetnost?“ verovatno da će postaviti samo oni koji ne mogu da prihvate kako klasično građansko poimanje „umetnosti“, premda se ono pažljivo neguje u muzejima, nije više živo. Ono je dospelo do svog kraja još ranije, za vreme Prvog svetskog rata s dadom, Dišanovim pisoarom i Maljevičevim „crnim kvadratom“. Naravno, to nije kraj umetnosti, kao što se pretpostavljalo. Niti pak, avaj, društva u kome je „umetnost“ činila njegov sastavni deo. Međutim, mi više ne znamo kako, ili nismo u stanju da se suočimo s datim talasom koji preplavljuje svet slikama, zvucima i rečima, i koji će svakako izmaći kontroli kako u prostoru tako i u virtuelnoj stvarnosti.
Prevod sa engleskog: Aleksandar V. Stefanović
(Iz knjige Erika Hobsbauma Kraj kulture, Arhipelag, 2014)