Iako je kontinuiran pad cene nafte lako objasniti slabim oporavkom evrozone i slabijim rastom Kine, nesumnjivo je da je u toku rat produženim sredstvima, za koji the Economist upozorava da bi mogao pokositi ne samo Rusiju, Iran i Venecuelu već i trenutne pobednike
„Šta raditi sa novčanicama rublje u 2015?“ Agencija Rojters javlja da je ovaj upit bio pretraživan 1,2 miliona puta tokom samo jednog novembarskog dana ove godine na Jandeks-u, najpopularnijem ruskom internet pretraživaču. Tokom 2014 rublja je izgubila više od 50 odsto vrednosti u odnosu na dolar, a federalne vlasti najavljuju urgentni program štednje i zamrzavanja plata u javnom sektoru. U Rusiji već viđena jagma za devizama ponavlja se sa prvim nagoveštajem slabosti nacionalne valute, a sve nevolje započele su strmoglavim padom cena nafte i gasa na svetskim berzama. Barel nafte koji je koštao preko 110 dolara na početku godine pao je na manje od 70 dolara početkom decembra 2014. sa tendencijom daljeg klizanja.
S obzirom da više od polovine ruskih budžetskih prihoda dolazi od izvoza nafte, sankcije koje su Sjedinjene Države i EU uvele prema Rusiji tek su u ovom kontekstu počele da utiču na život ruskog građanina. Kupovna moć njihovih primanja, naime, opala je otprilike za jednu trećinu između jula i novembra ove godine. Rast cena hrane u sličnom procentu od oko 30 odsto u periodu 2008-2010 u arapskim zemljama završio se ciklusom revolucija tzv. Arapskog proleća; doduše, ni jedna od zemalja u kojima je došlo do prevrata nije na vlasti imala čoveka sa znanjem i iskustvom operativca sovjetskog i kasnije šefa ruskog KGB-a niti se po svojim ekonomskim pokazateljima i performansama može meriti sa Rusijom.
Stabilizacija dolara i pad cene nafte
Ima li neke (tajne) veze između aktuelnog jačanja američke monete i naglog pada cena nafte i gasa na svetskom tržištu? Saradnik magazina Forbz Luis R. Vudhil, po struci inženjer i uspešni direktor kompanije iz IT sektora je u tri uzastopna teksta objavljena na vebsajtu ovog magazina, tokom marta ove godine apelovao na Federalne rezerve (američki pandan centralne banke) neodložno stabilizuju američku monetu što bi po njemu odmah dovelo do pada cene nafte – i do posledičnog bankrota Putinovog režima u Rusiji. Vudhil koji za sebe kaže da „primenjuje nekonvencionalnu logiku u komentarisanju ekonomskih tema“ ukazuje da je istovetan scenario sa istovetnim ishodom već jednom bio sproveden u vreme raspada Sovjetskog Saveza. On objašnjava da je spoljno-politička ekspanzija SSSR-a tokom 1970-ih godina bila posledica komotnog trgovinskog bilansa i konsolidovanih budžeta u uslovima visokih cena izvoznih energenata izraženih u petro-dolarima.
Cena nafte kao glavne izvozne stavke Kremlja u ovom periodu dosezala je i do 80 dolara po barelu što je bilo iznad svih standarda zabeleženih u prethodnim decenijama. Tek su budžetske restrikcije i politika čvrstog dolara u vreme predsednika Regana, Buša Starijeg i Klintona dramatično smanjile cenu nafte koja se u drugoj polovini 1980-ih i tokom 1990-ih kretala između 20 i 30 dolara, a 1999 pala ispod 20 dolara po barelu. Gorbačovljev sovjetski i novoustanovljeni ruski režim Borisa Jeljcina pod ovim okolnostima nisu više mogli da održavaju budžetsku stabilnost. Vudhil smelo zaključuje da je propast Sovjetskog Saveza u mnogo većoj meri došla kao posledica čvrste monetarne politike Sjedinjenih Država, nego svih drugih političkih, ekonomskih i vojnih razloga.
Vudhilov „recept“ počeo je da se ostvaruju malo posle objavljivanja njegovih tekstova doduše iz sasvim drugih razloga: u decembru 2013. tadašnji guverner Ben Bernanke najavio je postupno smanjenje stimulusa u skladu sa pokazateljima oporavka američke ekonomije, a njegova naslednica Dženet Jelen je, upravo na bazi rezultata rasta BDP i uverljivim izveštajima o otvaranju novih radnih mesta konačno i okončala period labave monetarne politike u oktobru ove godine. Konsekventno, bolji rezultati ekonomije i problemi Evrope sa recesijom uticali su na jačanje dolara koji se u poslednjih pet meseci „popravio“ za oko 9 procenatnih poena u odnosu na evropsku monetu.
Tako je ispunjen prvi deo Vudhilove slagalice, a potom i onaj drugi u pogledu pada cene nafte i gasa i očekivanih unutrašnjopolitičkih teškoća koje se ukazuju pred Moskvom. Njegovi članci od kojih je jedan posebno sugestivnog naslova „Vreme je da (još jednom) bankrotiramo Rusiju“, pisan je u vreme kada su ukrajinska kriza i građanski rat u toj zemlji bili na samom početku, čineći od pisca, nezavisno od kvaliteta njegove „nekonvencionalne ekonomske analize“, novu Kasandru. Pad cene energenata na svetskim berzama stvorio je probleme i režimima u Iranu (pod sankcijama) i Venecueli koji su već tradicionalno antiamerički orijentisani, a pritom su svoje budžete planirali na bazi još viših projektovanih cena nafte.
Neformalni analitičar Vudhil nije jedini čovek koji razmišlja o tome da li bi sadašnje sankcije u kombinaciji sa niskom cenom nafte mogle dovesti do opadanja popularnosti Putina, pa i nekog novog bankrota države čije su finansije, kako uostalom tvrdi i ruski ministar finansija, pa i sam ruski predsednik, poljuljane i traže hitne mere uravnoteženja. Ono na šta analitičare naturščike spremne da između ere Gorbačova i Jeljcina i Putinovog vremena povlače paralele o bankrotu, upozorava komentator The Economist-a je da današnja Rusija, naime, ima daleko stabilniju i otporniju ekonomiju od Sovjetskog Saveza 1980-ih ili Jeljcinove tranzicione Rusije. Štaviše, rusku državu danas odlikuje relativno skromna zaduženost (35% BDP-a), a njena ekonomija ima neuporedivo dinamičniji privatni sektor i još uvek pozitivan trgovinski bilans. Putinovu Rusiju, dakle, neće biti tako lako dovesti do bankrotstva iako je sasvim izvesno da analiza prelivanja prihoda od viših cena nafte, iz vremena kada je ona bila iznad 100 dolara za barel, pokazuje konstantan odliv privatnog kapitala iz Rusije. Negativni tendovi su, dakle, otpočeli još u vreme petro-dolarskog blagostanja što ukazuje na relativno mali uticaj koji je visoka cena nafte imala na podsticanje BDP.
Ponuda i tražnja nafte, gubitnici i dobitnici
Mnogo jednostavnije objašnjenje pada cena nafte i gasa nalazimo u većini svetskih medija koji su ovu pojavu doveli u vezu sa trenutnim poremećajima u ponudi i tražnji nafte na svetskom tržištu. U prvom redu to se odnosi na drastično povećanu proizvodnju nafte u Sjedinjenim Državama i smanjenu potrošnju u usporenoj kineskoj ekonomiji i recesijom pogođenoj Evropi. Otvaranjem nalazišta nafte u Severnoj Dakoti i zapadnom Teksasu američke naftne kompanije su ove godine za 65 procenata premašile nivo proizvodnje od pre pet godina i zadovoljile gotovo u potpunosti potrebe domaćeg tržišta. Saudijci su, s druge strane, u novonastalim prilikama pronašli svoju dugoročnu računicu. Proizvodni proces dobijanja saudijske nafte tako je jeftin da ovoj državi odgovara da dodatno „pumpa“ naftu na svetska tržišta kako bi sa njih uklonili konkurenciju kojoj se ne isplati da po toj ceni proizvodi naftu.
Nijedan medij naravno ne isključuje mogućnost zakulisnog dogovora političkih vođa Sjedinjenih Država i saveznika u Saudijskoj Arabiji da na objektivne uzroke pada cene nafte ne dodaju i tačku na „i“ – jer što je više nafte na tržištu i što je manja sklonost zemalja članica OPEK grupacije (koja ima svoje račune sa Rusijom) da ne postigne dogovor o smanjenju proizvodnje, to je veći pritisak na protivnike. Naime, ruski budžet za ovu godinu projektovan je sa očekivanjem da će cena nafte biti barem 100 dolara po barelu. U Venecueli, javna potrošnja bi bila namirena sa 120 dolara, dok bi deficit iranskog režima bio konsolidovan tek sa 140 dolara po barelu. Scenario u kojem se cena nafte spušta dalje ispod 70 dolara na najneposredniji način ugrožava egzistenciju ovih režima koji slove za najglasnije protivnike Amerike. Da li je realno očekivati da trendovi svetske ekonomije zavise od trenutnog kaprica američke spoljne politike? Koliko dugo se cena nafte može obarati na svetskom tržištu?
Neki eksperti za naftna pitanja smatraju da je naftni biznis u Americi isplativ čak i pri ceni od 75 dolara. U prvim danima decembra cena nafte „skliznula“ je ispod ovog predočenog cenovnog praga, tako da se trenutni razvoj događaja čini ako ne pogubnim, a ono pomalo neprijatnim ne samo za za održanje političkih režima u Moskvi, Teheranu i Karakasu, nego i živahnu proizvodnju energenata u SAD. Što se Saudijaca tiče londonski Ekonomist smatra da bi pad cene nafte ispod 70 dolara (ostvaren početkom decembra) bio dugoročno kontraproduktivan čak i za saudijski naftni sektor bez obzira na kratkoročne uspehe u preuzimanju dominacije na svetskom tržištu.
Ovakav scenario takođe približava Rusiju Kini što bi na neki dugi rok moglo biti neprijatno po SAD već pomalo nervoznu zbog očekivanog preuzimanja primata Kine u svetskoj ekonomiji.
Putin i petro-dolari
Na početku 1999, godine u kojoj je Putin postavljen za ruskog premijera i time započeo svoju dugogodišnu vladavinu, cena barela na svetskim berzama iznosila je oko 15 dolara za barel. Već 2000. cena je oko 35 dolara, a od 2004. cena barela nafte kontinuirano raste do vrtoglavih 147 dolara u julu 2008. Putinov period na vlasti se, dakle, sve vreme poklapao sa trendom naglog i neprekidnog rasta cene nafte na svetskom tržištu. Uspesi njegove vladavine koji se ogledaju u konsolidaciji državnih institucija, popravljanju životnog standarda i neprestanom rastu ruskog BDP-a mogu se dakle dovesti u najneposredniju vezu sa prilivom petro-dolara. Iz ruskog sagledavanja situacije, relativno blagostanje koje je došlo sa Putinovim režimom na najoštriji način se suprotstavlja haosu ekonomske šok terapije koja je primenjivana u vreme Borisa Jeljcina.
Od svih zemalja tzv. realnog socijalizma Rusija je prošla najstrašniji put tranzicije iz kapitalizma u socijalizam 1920-ih i 1930-ih i najtegobniji put tranzicije u suprotnom smeru 1990-ih. Naomi Klajn, autorka čuvene studije o neoliberalnim šok-terapijama procenjuje da je u Rusiji umrlo 10 odsto stanovništva kao neposredna posledica ekonomskih reformi u vreme Borisa Jeljcina. Takođe, broj ljudi koji su živeli u ekstremnom siromaštvu porastao je od dva miliona u 1989 do 76 miliona sredinom 1990-ih. U ovim okolnostima, „uspesi“ Putinovog režima koji su u najvećoj meri bili posledica postojanog priliva petro-dolara morali su izgledati grandiozno u popularnoj percepciji tzv. malog čoveka u Rusiji. Aktuelna kriza nacionalne valute i cene nafte prvi je ispit dugogodišnje harizme Vladimira Putina na vlasti.
Ruski odgovor
Izuzimajući prenapregnuto iščekivanje razvoja situacije na svetskim berzama, šta se zapravo još nalazi na repertoaru ruskih protivmera zapadnim sankcijama u uslovima smanjenog priliva petro-dolara? Ruski režim navodno ima budžetsku rezervu koja se može koristiti u slučajevima jakih fluktuacija cena nafte na svetskim berzama. Sudeći po dosadašnjem padu rublje ova sredstva su ili nedovoljna ili je procenjeno da nije vreme za njihovu upotrebu. Najavljeni su takođe veliki projekti gasovoda sa Kinom i čak – sa Japanom, i odnedavno Turskom, međutim da bi se ovi projekti realizovali treba da prođu godine, a upitno je u kolikoj meri su Rusi u stanju da ih efikasno finansiraju u datim okolnostima.
U sklopu kinesko ruskih pregovora, se sve glasnije se zagovara ideja da dve zemlje uspostave trgovinska plaćanja u svojim nacionalnim monetama. Putin smatra da bi na ovaj način bio „umanjen objektivni uticaj dolara na globalni energetski sektor“. Kinezi, sa svoje strane mogu na ovaj način da lansiraju renminbi kao alternativni hard currency u međunarodnoj trgovini. Ruske banke su već počele da pripremaju teren za novu vrstu trgovinskih aranžmana sa Kinom, ali je i za realizaciju ovog plana potrebno relativno značajno vreme. Šta onda preostaje režimu Vladimira Putina u trenutnim okolnostima?
Čini se da je manevarski prostor režima u Kremlju sužen; izuzev ratnih brodova i vojne avijacije koji intenzivno patroliraju u neposrednoj blizini teritorijalnih voda i vazdušnog prostora zemalja Nato pakta i Miloševićevske retorike o oslanjanju na sopstvene snage malo šta još preostaje na unutrašnje-političkom meniju. Ne treba da promakne i da je pitanje odnosa sa Srbijom postalo jedan od prioriteta ruske spoljne politike, barem po pisanju ruskih elektronskih medija. Očajnički pokušaji Kremlja su shvatljivi, ali sa srpske strane iznenađuje vojna parada i ništa manje nego vojni manevri koje je vojska Srbije organizovala sa kolegama iz ruskih vojnih snaga.
Jedna stvar je, naime, strpljivo odmeravati izvozne kontigente robe koji se mogu „prokrijumčariti“ na rusko tržište, što uostalom rade i druge evropske države, a sasvim je nešto drugo kada se uz to izvode još i vojne vežbe sa ruskim transportnim avionima i tenkovima na nacionalnoj teritoriji. Ove odluke se čine u najmanju ruku nerazumnim u kontekstu gotovo opšte diplomatske izolacije ruskog režima i napetosti između Rusije i EU čija članica nameravamo da postanemo. Rusko konačno odustajanje od gradnje Južnog toka trebalo bi za duže vreme da preseče kolebanja oko strateškog proevropskog kursa Srbije.
Aleksandar R. Miletić
tekst je iz 112/13 dvobroja koji će se uskoro naći na trafikama