Na istoku Azije nalazi se zemlja koja je istovremeno i tradicionalna i moderna. Zemlja u kojoj su žene obrazovane ali u malom broju rade. Zemlja poznata po borilačkim veštinama, čiji se stanovnici toliko trude da izbegnu sukobe da imaju čak i agencije za izvinjavanje. Sve ove i mnoge druge detalje iz života u Japanu našoj publici redovno prenosi japanolog Ilja Musulin u svojim knjigama i novinskim tekstovima, a u razgovoru za B&F, između ostalog ističe: „Mi bismo od Japanca mogli da naučimo kako se poštuje javno dobro, a oni od nas kako se ljudima prilazi spontano i da nije sve u pravilima“.
Nekada mali događaji unesu velike promene u naše živote. Takav događaj bila je odluka jednog beogradskog srednjoškolca da upiše kendo. Zahvaljujući ovoj borilačkoj veštini Ilja Musulin se zaljubio u japansku kulturu. To ga je podstaklo da završi studije japanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Potom je magistrirao na temu budizma u srednjovekovnoj japanskoj književnosti na Tokijskom univerzitetu, gde je i doktorirao iz oblasti teorije religije. Danas živi u prestonici Japana, bavi se naučnim radom, predaje na nekoliko fakulteta, a pored toga piše knjige i novinske tekstove o ovoj upečatljivoj zemlji.
B&F: Kako je izgledao Vaš prvi susret sa Japanom?
Ilja Musulin: Prvi put sam boravio tamo 1998. godine. Otišao sam radi usavršavanja jezika kao stipendista japanske vlade. Iako sam imao predznanje o toj zemlji, odmah je uspela da me iznenadi prenaseljenošću i svojom masovnom kulturom. U jednom gusto naseljenom delu Tokija se ispostavilo da ne umem da pređem pešački prelaz – kada bih stigao do polovine „zebre“ veliki broj ljudi koji idu u suprotnom smeru vratio bi me nazad. Tada sam sebi postavio pitanje kako uopšte planiram da živim u tako velikoj zemlji ako ne znam ni da pređem ulicu u njoj.
Takođe, brzo sam shvatio da zapravo nisam imao uvid u stvarni život u Japanu, jer sam čitao stare knjige o njemu koje su pisali Zapadnjaci. Oni su u svojim delima isticali ono što je njima bilo zanimljivo. Na primer, navodili su da je zen budizam vodeća misao u Japanu, iako tamo ima i popularnijih struja budizma i drugih važnih religija, kao što je šinto. Još više me je iznenadilo saznanje da na međuljudske odnose u svakodnevnom životu zapravo najveći uticaj ima konfučijanizam, koji Japance uči svemu onome po čemu su poznati – ljubaznosti, poštovanju prema ljudima i zajedničkom dobru, radnoj etici…
B&F: Da li su Japanci zaista toliko vredni koliko ceo svet misli da jesu?
Ilja Musulin: Još su vredniji. U to sam se uverio 1999. godine. Naša zemlja je bila pod bombama i ja sam se, zbog egzistencijalnih strepnji, zaposlio u jednoj japanskoj firmi koja se bavila marketingom. U njoj se radilo od devet ujutru do deset uveče, a jedini slobodan dan je bila nedelja. Na sve to, na kraju radne nedelje morao sam da idem na piće sa šefom i kolegama. Nisam stizao ni da operem veš i spremim večeru, a kamoli da imam neki privatni život. Zato sam posle mesec dana dao otkaz.
B&F: Nedugo potom vratili ste se u Srbiju, posle godinu dana usavršavanja jezika. Da li ste za to vreme dobro naučili japanski?
Ilja Musulin: Ovaj jezik ne možete da naučite ako ne provedete najmanje dve-tri godine u Japanu. Srećom, već 2000. godine dobio sam novu priliku, kada me je pozvao jedan naš fudbalski menadžer koji je u Japan odveo nekoliko srpskih fudbalera. Bio im je potreban prevodilac i ja sam prihvatio taj posao, iako nisam savršeno govorio japanski. U početku mi je bilo teško jer sam znao samo književni jezik, a morao sam da komuniciram sa fudbalerima iz različitih delova zemlje, koji su često govorili gramatički nepravilno ili imali drugačiji dijalekt. Shvatio sam da mogu da razumem TV dnevnik i čitam o politici i ekonomiji na japanskom, ali ne mogu prirodno da komuniciram sa Japancima mojih godina, sa kojima bi trebalo lakše da nađem zajednički jezik. Zato sam danonoćno učio i napokon sam dovoljno ovladao japanskim jezikom da ovde mogu da živim i radim bez problema.
B&F: Čime se trenutno bavite?
Ilja Musulin: Radim nekoliko poslova. I dalje prevodim, ponekad čak i suđenja i istrage u policiji. Pored toga, povremeno držim časove srpskog Japancima i časove japanskog Britancima i Amerikancima. Dopisnik sam RTS-a iz Japana i istočne Azije, a pomažem i japanske medije kada prenose dešavanja sa Balkana.
Ali najviše se ponosim činjenicom da ja, stranac, predajem japansku religiju i kulturu na nekoliko fakulteta u Japanu, na njihovom jeziku. To mi je pošlo za rukom zato što sam se isticao na postdiplomskim studijama, pa su me profesori primetili i preporučivali kolegama na drugim fakultetima.
Na početku moje predavačke karijere studenti su bili malo zbunjeni, jer su mislili da stranci ne mogu da shvate njihovu kulturu. Ali to se u poslednjoj deceniji znatno promenilo. Sada sve više stranaca radi poslove koji su nekada bili „rezervisani“ za Japance. U međuvremenu je njihovo društvo shvatilo da stranci mogu iz posebnog ugla da sagledaju japansku kulturu i da pruže korisne uvide u nju.
B&F: Koliko se sam Japan promenio od prvog dana kada ste kročili na njegovo tlo?
Ilja Musulin: On se neprekidno menja i razvija, ne samo tehnološki već i kulturološki, premda su neki uticaji, poput konfučijanskog shvatanja etikecije, konstanta. U poslednje vreme sam primetio mnoštvo društvenih pomaka. Na primer, više nije toliko učestala praksa da se na kraju radne nedelje sa kolegama i šefovima ide na piće, gde se konzumira mnogo više od jedne čaše. Kada sam počinjao da radim to je bilo obavezno. Ali ne zbog ljubavi prema alkoholu, mada ga Japanci zaista vole, već pre svega zbog pripadnosti kolektivu i međusobnog poverenja.
Naime, oni su na poslu veoma formalni i gotovo nikada ne dele svoju privatnost sa kolegama. Može vam se desiti da godinu dana radite sa kolegom u istoj kancelariji a da ne znate da on ima ženu i decu. To možete saznati kada izađete s njim na piće, tek tada će se otvoriti. Zato su jedno vreme ljudi koji ne piju alkohol i ne izlaze na to čuveno „piće posle posla“ bili sumnjivi, delovali su kao da nešto kriju, i retko su dobijali unapređenje. Kolateralna šteta su bile i zaposlene žene, koje su iz drugih razloga bile oprezne kada je u pitanju ispijanje alkohola u pretežno muškom društvu.
B&F: Kakav je položaj žena u Japanu?
Ilja Musulin: Kada sam prvi put došao u Japan, naša zemlja mi je delovala mnogo naprednije u pogledu ravnopravnosti polova. Japan je bio patrijarhalna sredina. Iako je veliki procenat žena završavao fakultete, malo njih je bilo zaposleno. Mlade žene bi radile dok se ne udaju ili ne dobiju decu, a potom bi davale otkaz i posvećivale se porodici. Za to vreme muž bi ih izdržavao radeći od jutra do mraka, a decu i ženu bi viđao uglavnom nedeljom. To bi trajalo dok deca ne porastu, posle čega bi se žene opet zapošljavale. Ali, pošto godinama nisu radile i pratile trendove u svojoj struci, one uglavnom nisu uspevale da se vrate na stara radna mesta, nego su nalazile povremene ili niskoplaćene poslove, pa zato ne čudi veliki broj visokoobrazovanih žena koje konobarišu ili rade kao kasirke.
Međutim, u poslednjih sedam-osam godina stvari su se promenile. Ne samo zato što žene osećaju potrebu da budu ekonomski nezavisnije već i zato što je sada, sa rastućom inflacijom, sve teže obezbediti porodici pristojan život od jedne plate. Nekada to nije bio problem jer su Japanci u proseku dobijali između 14 i 16 plata godišnje, naravno zasluženih, pošto su radili između 60 i 80 sati nedeljno. Međutim, posledica tolikog rada bila je visoka stopa samoubistava, depresije, otuđenosti od porodice…
Zbog svega navedenog, kao i zbog starenja populacije, država je počela da podstiče žene da se više uključe na tržište rada. Jedan od tih podsticaja bilo je otvaranje obdaništa gde god je to moguće, pa čak i u prostorijama bivših kafića. Ovo je, izgleda, urodilo plodom – od 2018. do 2021. je zaposleno tri miliona žena.
B&F: Kao neko ko je živeo i u Srbiji i u Japanu, šta mislite da bismo mogli da naučimo jedni od drugih?
Ilja Musulin: Jasno mi je zašto ceo svet želi od Japanaca da uči o organizaciji i državnom uređenju jer su tu bez premca, ali mislim da bi bilo korisno i usvajanje nekih njihovih osobina kao što je potreba da se brine o javnim dobrima, bilo da se radi o parkovima, zgradama, institucijama ili saobraćajnoj signalizaciji. Mi na ono što nije naše gledamo kao da je ničije, a oni kao da je svačije, odnosno kao da pripada svakome od njih. Japanci veoma poštuju koncept opšteg dobra, koji, čini mi se, zapadno društvo polako zaboravlja. I njihova radna etika je za primer. Oni svoju svrhu vide u radu, važno im je da budu korisni sebi i svojoj porodici, ali i celokupnom društvu. Isti je slučaj i sa učenjem, usavršavaju se ceo život. Ne doživljavaju učenje i rad kao suprotnost uživanju, već se kroz njih ostvaruju.
Ipak, i oni bi od nas imali šta da nauče. Pre svega da drugim ljudima prilaze s više poverenja i spontanosti. I da nije sve u pravilima. Imam nekoliko ilustrativnih primera za tu tvrdnju. Jednog avgusta sam autobusom išao na izlet po Japanu. Bilo je veoma hladno za to doba godine, a u autobusu je bila uključena klima koja je dodatno hladila. Kada sam ih pitao zašto hlade odgovorili su mi – zato što je to pravilo. Imali su podatke da je prosečna temperatura na taj dan godinama unazad bila oko 28 Celzijusa i na osnovu njih je klima bila podešena na hlađenje, bez obzira na činjenicu da je tog konkretnog dana bilo jedva desetak stepeni. Tako nešto kod nas ne bi moglo da se desi. S druge strane, ono što se kod nas često dešava – na primer da autobus stane nekome van stanice ili da vozač vidi putnika koji je stigao posle zatvaranja vrata pa ih ponovo otvori – ne bi moglo da se desi u Japanu, jer prevoz mora da saobraća tačno u minut ili sekund. Žao mi je što takve stvari nisam primećivao dok sam živeo u Srbiji i sada mi nedostaje ta naša spontana humanost.
Marija Dukić
Biznis i finansije 218, februar 2024.