/ B&F Plus / Trendovi u metalskoj industriji: Perspektivu diktira potrošač
BiF Analize Čitajte B&F online

Trendovi u metalskoj industriji: Perspektivu diktira potrošač

Redakcija BIF on 01/12/2014 - 12:42 in B&F Plus

This post has already been read 873 times!

Osnovna razlika između neuspešnih i uspešnih proizvođača je u načinu posmatranja stvari: da li tržište postoji zbog nas, ili mi postojimo dok imamo tržište. Uspešne srpske kompanije iz metalske industrije mogu zahtevnom evropskom tržištu da ponude kvalitetne proizvode koji su cenom nešto iznad konkurenata iz Kine, ali kvalitetom i poštovanjem roka isporuke to opravdavaju.

Šta nam o situaciji i perspektivama domaće metalske industrije govore statistički podaci poput onih da je proizvodnja prepolovljena u odnosu na njen zenit osamdesetih, da zajedno sa elektroindustrijom upošljava oko 10% ukupno zaposlenih u 5.000 aktivnih preduzeća, koja su u prošlogodišnjem ukupnom izvozu učestvovala sa nešto više od 46%, a sa 42% u ukupnom uvozu.

Ovi, i drugi pokazatelji ne mogu se tumačiti izlovano, mimo pozicije Srbije na svetskom tržištu, koje u poslednje dve decenije karakteriše izrazita deindustrijalizacija. Seljenje proizvodnje u regione sa nižim troškovima, posebno radne snage, izazvalo je cenovni rat u saturisanim tržišnim segmentima, naročito pogađajući metalsku industriju. U uslovima kada se povećava brzina plasiranja proizvoda, širi ponuda a cene padaju, vlasnici robnih marki se u borbi za konkurentnost sve češće odlučuju na autsorsovanje proizvodnje. Ovakav poslovni koncept je poguban na dugi rok. Svedoci smo da u Evropi polako nestaju nekada čuvene robne marke, posebno u segmentu robe široke potrošnje i trajnih potrošnih dobara, među kojima preovlađuju proizvodi metalske industrije. Ključni razlog je što je su sa snižavanjem cena degradirani kvalitet i znanje ugrađeno u proizvod, a koje je tržište prepoznavalo kao dodatnu vrednost i bilo spremno da plati.

Da li je ovakav trend otežavajuća okolnost ili šansa za Srbiju? Kažu da, kada vetrovi duvaju, neki ljudi grade zidove, a neki vetrenjače. Volim da razmišljam da spadam u ovu drugu grupu i da nisam usamljen. Činjenično stanje u metalskoj industriji Srbije me nekada demantuje, ali sve više viđam primere koji me ohrabruju. Njihova logika je zasnovana na drugačijoj poslovnoj percepciji. Naime, već i sama klasifikacija metalske industrije kao posebne industrijske grane je anahrona, nasleđena iz vremena kada je proizvodni koncept bio dominantan. Danas, u eri diversifikacije proizvoda i informacionih tehnologija, kada društvena mreža Fejsbuk predstavlja jednu od najvećih kompanija na svetu sa više od milijardu registrovanih korisnika (dok ovo pišem ovaj broj se povećava), stvari se moraju posmatrati iz perspektive onog koji plaća, odnosno iz perspektive tržišta.

Naše zablude, na čelu sa Železarom

Upravo u ovoj razlici perspektive iz koje posmatramo stvari leže i neke naše zablude kojih se teško oslobađamo, i koje su deo naše metalske industrije ukopale u mračni tunel tranzicije iz kog se verovatno nikada neće izvući. Mnoga bivša velika preduzeća i dalje žive u uverenju da poseduju neku vrednost iako su odavno izgubila ključne kompetentnosti, znanja i tehnologiju, ostavši bez najvrednije aktive – a to je tržište. Za njihove proizvode više ne postoje kupci i zato svi napori države i politike da se održi postojeće stanje predstavljaju samo beskorisno trošenje novca. Nadam se da će država ispoštovati rokove za reševanje stausa preduzeća u restrukturiranju i omogućiti da se vredno odvoji od bezvrednog, a time i da se novac poreskih obveznika koristi za ulaganja a ne za kupovinu socijalnog mira.

zelezara smederevo

Aktuelan primer je Smederevska železara, svojevremeno ponos srpske industrije, a sada naš najveći problem sa neizvesnim ishodom. Tražnja za čelikom kakva je bila do sredine 2008. godine, očigledno podstaknuta špekulativnim balonima finansijske industrije, nikada se više neće vratiti, a realne potrebe za ovom vrstom proizvoda su manje od postojećih kapaciteta na svetskom tržištu. Kapacitet dve visoke peći u Smederevu je oko dva milona tona čelika godišnje, a ilustracije radi, Metalac u dobroj poslovnoj godini potroši 6.000 tona. Potrebe srpske industrije za ovim proizvodima teško da dostižu i do 200.000 tona, pa kupce za preostalu količinu treba pronaći u inostranstvu. Pri tom, smederevska železara nema svoju proizvodnju koksa, što podiže cenu koštanja, a nema ni liniju za galvanizaciju, što znači da ne mogu da proizvode HDG limove koje troši automobilska industrija (o modernim limovima sa bojenim prevlakama za aparate za domaćinstvo da i ne govorimo).

Sve ovo ima železara u Košicama, ali je US Steel pre dve godine nameravao da se povuče i odatle. Slovačka vlada je pribegla kompromisu odlučivši da pokrije deo gubitaka, kako bi se zadržalo 16. 000 radnih mesta. Pitanje je da li će se takav potez dugoročno isplatiti, ali treba imati u vidu da je u Slovačkoj izuzetno razvijen klaster automobilske industrije, zatim fabrike bele tehnike i ostali koji značajno troše proizvode železare. Zato, ako i dođe do strukturnih promena i industrija čelika počne ponovo da generiše prinose značajno iznad cene kapitala – onda će se to desiti pre u Slovačkoj nego kod nas.

Ulaganja u liniju za galvanizaciju, kako bi smederevska železara postala dobavljač kompaniji Fiat Automobili Srbija za HDG lim, po mom mišljenju, u ovom trenutku spada u domen naučne fantastike. Ne samo što je reč o ulaganjima od oko 150 miliona evra, već je pitanje ko potencijalnom investitoru može da garantuje da će proizvod biti cenovno konkurentan u tržišnim uslovima kada i svetski lideri dampinguju cene da bi uposlili kapacitete. Strateški partner je jako upitan, a pustiti državu da se bavi preduzetništvom… svi znamo kako se to završava.

Još jedna zabluda kojom zadnjih godina obiluju novinski stupci i govori političara je da je izlaz u razvoju malih i srednjih preduzeća i da su ona put ka blagostanju. Naravno da taj sektor mora da postoji, fleksibilan je na promene, ne stvara obaveze državi, posluje uz niske troškove, ali bez velikih industrijskih sistema sa velikim razvojnim budžetima, nema ni razvoja malih i srednjih firmi. Ipak, postoje pozitivni trendovi. Već nekoliko godina raste popularnost inženjerskih zanimanja među mladima, pa se na tehničke fakultete prijavljuje više studenata nego što ima raspoloživih mesta.

Domaće investicije su bolje

Uspešne srpske kompanije iz metalske industrije mogu zahtevnom evropskom tržištu da ponude kvalitetne proizvode koji su cenom nešto iznad konkurenata iz Kine, ali kvalitetom i poštovanjem roka isporuke to opravdavaju. Stanje na tržištu maloprodaje, koje kreiraju veliki trgovački lanci, a koji svojim ukrupnjavanjem jačaju pozicije kupaca i time otežavaju položaj proizvođačima, ipak ostavljaju prostor za srpske proizvođače. Svi oni proizvode metalske industrije uvoze sa Dalekog istoka, ali kada im je potrebna roba gde moraju biti sigurni u kvalitet i rok isporuke – tada su spremni da plate malo više. To je šansa za preduzetnike iz srpske privrede, i ona se može bolje iskoristiti.

Ipak, kada pogledamo statistiku izvoza proizvoda metalske i elektro-industrije iz Srbije uočavaju se određeni paradoksi. Prvo, značajno učešće u izvozu ima bela tehnika, a najveći izvoznici su strane firme koje imaju pogone u Srbiji. Međutim strane kompanije koje su na listi prvih 30 izvoznika takođe su na listi i prvih 30 uvoznika, tako da se neto dodata vrednost znatno snižava. Vlasnici evropskih brendova grade ovde fabrike i koriste položaj Srbije i njene međudržavne ugovore o slobodnoj trgovini kako bi generisali profit. To nije loše, strane investicije su dobre, ali su domaće investicije bolje, pa po mom mišljenju država treba da nađe način i stimuliše preduzetnike da investiraju u proizvode koji dokazano imaju prođu na stranim tržištima, jer su inovativni i urađeni po savremenim zahtevima.

U tome bi mogla da joj pomognu pozitivna iskustva poput tusrkog recepta razvoja, koji se poslednjih godina pokazao uspešnim. Suština je da se stimuliše rezultat a ne namera, i da se preduzetnicima koji imaju kupce pomogne da ih imaju još više i da budu konkurentniji. O najprimenjivijim iskustvima se može diskotovati, ali nesporno je da nam, bez jasnog i dugoročnog opredeljenja za razvoj industrije, nema ni izlaska iz stanja koje toliko dugo traje da ga je već degutantno nazivati tranzicijom.

metalac mala fotka
Aleksandar Marković, izvršni direktor za proizvodnju i IT u kompaniji Metalac
Biznis top 2013/14.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close