Indeks njujorške tehnološke berze NASDAQ dostigao je 2. marta 5.008 poena što je samo za 40 poena manje nego 10. marta 2000. godine kada je počela kriza Nove ekonomije. Ovoga puta krize nema, pa ni haosa koji je pre 15. godina genijalni finansijski mađioničar, Alan Grinspen (Greenspan), sa pozicije “guvernera” američke centralne banke (FED) uspeo, ne samo da smiri, nego i da preobrne u uspeh. A u senci te banke kamario se materijal za svetsku krizu 2007. godine. Trojicu američkih predsednika (Regan, Klinton, Buš) on je spasavao tako što je pustio dotle neprikosnoveni dolar da tone da bi predsednici isplivavali na rastu izvoza, smanjenju dugova, povećanju investicija, zaposlenosti i BDP. Sva trojica njegovih pulena-predsednika doživela su po dva mandata.
Ovoga puta nije u pitanju briljantna mahinacija, nego kompanije Nove ekonomije koje se kotiraju na tehnološkoj berzi, dobro posluju, zrelije su, berza je postala jeftinija, a pojavile su se i nove profitabilne delatnosti kao što je biotehnologija, a neke od starijih su značajno ekspandirale pa, na primer, zdravstvo danas čini 15 odsto obima poslovanja prema samo 5 odsto pre 15 godina. No, kao u doskočicama, malo bi to značilo da Google obećanjem “revolucije” nije uskočio u telefoniju. Ne u proizvodnju aparata, jer to i sada radi, nego u telekomunikacije koje donose mnogo bolje profite. Naime, AT&T – monopolista u oblasti mobilne telefonije uništivši konkurenciju počeo je da tehnološki zaostaje i predstavlja prepreku za kompanije koje su nosioci Nove ekonomije. U pitanju su ogromni poslovi: samo kapitalizacija Apple-a iznosi 700 milijardi dolara i nedostižna je za sve ostale kompanije na svetu.
Postoji još jedan jak razlog zašto sada niko ne govori o krizi uprkos podacima sa NASDAQ – a. U prvoj krizi 2000. godine kotirane kompanije su samo u toku jedne godine zabeležile 189,7 odstotni rast. Ovoga puta rast je mnogo stabilniji te ne sluti na nekakav balon i iznosi “samo” 31,9 odsto za godinu dana. U čemu se onda ipak krije bojazan? Prema podacima US National Bureau of Economic Research u razdoblju od 1945. do 2008. godine svakih 58 meseci usledila bi neka kriza. Po toj računici naredna kriza bi trebalo da počne aprila ove, i završi se marta 2016. godine. Skok NASDAQ indeksa daje mnogo više razloga za verovanje u to nego Nostradamusova proročanstva. Amerika je jedina zemlja koja ima Deklaraciju o slobodi od straha ali i komercijalizaciji tog pojma do neviđenih razmera. Dovoljno je da se SAD prepadnu od nove krize, pa da Evropa i dobar deo ostalog sveta padne u nesvest. Budući da je berza najneurotičnija institucija, to panika na njoj ima poseban značaj.
**
Voren Bafit (Warren Buffett), jedan od trojice najbogatijih ljudi na svetu, proklamovao je sopstveni indikator kojim se “u svakom trenutku najbolje procenjuje kakvo je realno stanje na berzama”. Upravo je taj indikator naveo brojne finansijske stručnjake da zaključe:
Mark Spicnagel (Spitznagel), hedž fond menadžer: „Imamo osnova da budemo ‘iznenađeni’ žestokim krahom na berzi”.
Mark Faber, švajcarski fond menadžer: “Nalazimo se u gadnom finansijskom balonu, koji može da pukne bilo kada”
Šin Hajman (Sean Hyman) osnivač Absolute Profits: “Postoje specifični sektori tržišta za koje mi ni slučajno ne možemo garantovati da neće loše proći u narednih nekoliko meseci”.
Brojni su slični kvalifikovani finansijski menadžeri koji stoje na istim stanovištima, uprkos mehanizmima kao što je Crash Alert Sistem (sistem za najavljivanje kraha) što, čim tržište počne da tone, signaliziraju investitorima da povlače novac. Međutim kada bi sve te teorije i mehanizmi nepogrešivo funkcionisali, berze, najveće svetske kockarnice, ne bi imale nikakvog smisla. Podaci iz Wall Street kalendara, koji daje podatke iz 19 sektora tržišta i pokazuje, na primer, da kada bi onaj ko je pre 20 godina uložio 1.000 dolara uspeo da potrefi 38 datuma najpovoljnijih trenutaka za kupovinu ili prodaju, danas bi inkasirao 178.000 dolara prihoda. Upečatljivo, ali prema pravoj kocki prilično jadno. Prošle godine je, koliko se sećam, pobednik lotoa u Alto Adiđeu za 3,50 evra dobio premiju od 3.124.750 evra i to za samo 4 dana od uplate tiketa. Pritom je evro još uvek nešto jači od dolara. Profesor matematike i konstruktor mašina za kockanje, Bruno de Fineti, negde tridesetih godina prošlog veka došao je na osnovu znanja i iskustva do definicije: Igre na sreću su porez na budale. Ili bar nisu za amatere.
**
Doprinos upumpavanju novca, a sa njim i finansijske ekvilibristike dali su najpre Japan i Amerika težnjom da novcem pokrenu svoje ukočene ekonomije. Poduhvat je dobio naziv quantitative easing. Uz kašnjenje od 6 godina konačno je i Evropa prihvatila da taj metod primeni od 9. marta ove godine, i trebalo bi da traje do septembra 2016. Preciznije, otkup državnih dugova će trajati sve dok se stopa inflacije ne poveća do blizu 2 odsto godišnje. Svakoga meseca Evropska centralna banka (ECB) trebalo bi da emituje 60 milijardi evra i tim novcem otkupljuje dugove najzaduženijih zemalja EU. Ukupna suma novca, koji bi trebalo da odigra ulogu adrenalina, je 800 milijardi plus 340 milijardi otkupa drugih vrednosnih papira. To brdo novca kada se slije na finansijsko tržište mora pored ekonomije pokrenuti i kompresor za napumpavanje berzanskih balona. Nobelovac Robert Ingl (Engle) prognozira slab uspeh u EU, jer je QE kasno preduzet kada su finansijski maheri već uhodali sisteme kako da svež novac većim delom ubace u svoje malverzacije, a ne u realnu ekonomiju.
Shodno učešću u kapitalu ECB države stiču pravo prodaje svojih dugova, pa bi Nemačka (25 odsto ukupne sume) mogla da uvali banci 200 milijardi svojih dugova, ali za sada odbija, plašeći se da to može umanjiti unutrašnju finansijsku disciplinu u zemlji. Grčka, kojoj je pomoć najpotrebnija, međutim, ima mogućnosti da reflektuje na samo 2,9 odsto ukupne sume što je 23 milijarde i to pod uslovom da prethodno prihvati diktat MMF, ECB i Komisije EU, jer bez njihove saglasnosti grčke državne obveznice spadaju u kategoriju „smeće“ i nemaju prava ni na šta.
Stara je izreka da ko želi da sluša o pravdi treba da ide u crkvu, a ne tamo gde su pare. Naime, uza sva divljenja nemačkoj disciplini, radinosti, umešnosti, kvalitetu itd. ne bi ta zemlja koja je imala 150 milijardi evra deficita na početku krize 2008. godine došla do 250 milijardi suficita danas, da joj pravila igre nisu bila naklonjena. Pritom je glupo obrušavati se na Nemce, a ne na pravila igre.
**
Američko Ministarstvo pravde pokrenulo je postupak za ustanovljavanje da li je bilo nelegalnih tržišnih aktivnosti oko cena zlata i ostalih berzanskih plemenitih metala (srebro, platina, paladijum). Naime sumnja se da su deset svetskih banaka (Goldman Sachs, J.P. Morgan, Credit Suisse, Barclays, Deutsche Bank, HSBC, Bank og Nova Scotia, Societe Generale, Standard Bank i UBS) godinama lažirale cene (price-fixing) plemenitih metala na berzi i tako sticale ogromnu nelegalnu dobit. Wal Street Journal ovu akciju naziva priredbom za publiku jer „svaki pojedinačni visoki profesionalac u Ministarstvu koji treba da goni krivce prethodno je radio u nekoj od banaka koje su „Too big to fail“ (prevelike da bi propale). U pitanju je samo „pranje hipoteke na ranije prevare“.
Verovatno da od kada postoji žudnja za zlatom postoji bar podjednaka i za njegovom zloupotrebom. Dante je kralja Milutina („onaj iz Raške“) strpao u pakao jer je u rudniku Brskovo (u XIV veku) falsifikovao venecijanski srebrni novac, manjeg sastava srebra nego što je garantovano. Tržišta srebra, platine i paladijuma su mala pa je i njihov uticaj manje značajan iako su, kao kod svih visoko vrednih predmeta, falsifikovanje i prevara izvor primamljivog prihoda. Prinudno odustajanje SAD od zlatne podloge za dolar 1971. godine prvi put je u novije vreme uzdrmalo zlato kao neprikosnoveno, količinski ograničeno i na manipulacije otporno monetarno merilo. Danas više ni zlato „nije tako sveto da ga ne bismo zamenili za nešto“ profitabilnije ili bar uklonili kao smetnju važnijim manipulacijama.
Uprkos pojavi „papirnog zlata“ certifikata na zlato kojima se trguje, pa i mogućnosti da nema dovoljno pokrića za sve certifikate, ljudi su ostali očajnički vezani za zlato kao centralno sidro globalnog monetarnog sistema. „Ono – kako jedan od bankara kaže – ima i danas tu vrednost, jer ljudi želi da veruju da je tako“. Ipak države, banke, trgovina… mogu lakše da menjanju svoje uslove nego što je slučaj sa zlatom koje ne može da se štampa ili uvećava nekim dekretom. Poljuljano zlato favorizuje, pre svega dolar kao svetsku rezervnu monetu, a „braća po kriminalu“ sa njim su jen, evro, funta, rublja, renminbi… Zlato je sidro koje sprečava političare i bankare da neobuzdano štampaju novac kojim će kupovati svoje dopadanje plebsu i moći da rade šta hoće, pa je zato na meti visoko pozicioniranih hohštaplera. Mislim da je Rotšild rekao „dajte mi da upravljam novcem i biće me baš briga ko piše zakone“.
**
Živimo u vremenu nove revolucionarnosti, neograničene vlasti kapitala i rušenja svega što stoji na putu bogaćenju. Istoričar i publicista Majkl Ledin (Michael Ledeen) U.S. perjanica neokonzervativizma i neoliberalizma, poznat i kao Makijaveli XXI veka, nije paranoik nego autor neke vrste manifesta modernog kapitalizma. „Kreativno uništavanje – piše on – je naše drugo ime. Kako unutar našeg društva tako i po celom svetu. Svakoga dana uništavamo stara pravila ekonomije, finansija, nauke, literature, umetnosti, filma, politike i zakonodavstva… moramo ih uništiti da bismo stvorili nova i tako ispunili našu istorijsku misiju“. Ambicije su dakle neograničene. Ta vrsta ljudi danas vlada najjačom zemljom i ekonomijom sveta. Neko je propustio da o tome obavesti Obamu.
Naši sledbenici tog istog modela srozani na nižu lestvicu svojih mogućnosti propagiraju takođe totalno uništenje, od javnih preduzeća pa na dalje, usađuju mržnju prema lenjim profesorima i studentima, radnicima koji štrajkuju umesto da rade, kulturnjacima koji žive na račun budžeta, advokatima, a sve u cilju stvaranja nekog Novog poretka. Za razliku od nekadašnje tendencije da svi postanemo radnici, ideal novog poretka je da svi postanemo preduzetnici. Ma kako preduzetništvo bilo pozitivno po sebi, jednostavno to ne može biti smisao baš za svakoga. Prvo je bila tragedija, drugo je i komedija.
Svoje viđenje sveta oblikuju u nekakvu teoriju koja po sebi nije drugo nego iluzija mišljenja. A da bi se mislilo, treba imati u vidu osnovne postavke zašto se čemu teži. Za početak valja pogledati šta je svrha ekonomije. Prema definiciji koja se nalazu u svakoj enciklopediji izvesni C.J. Hetčer (Hatcher), pedagog, sažeo to pitanje za učenike srednjih škola u SAD (a ne u Srbiji), za oblast opšteg obrazovanja, u odgovor od 6 tačaka. Evo kako glasi: Osnovni ciljevi tržišne ekonomije su: 1. ekonomska sloboda – pravo pojedinca da bude akter tržišne ekonomije; 2. efikasnost – izvlačenje maksimalne koristi iz raspoloživih resursa; 3. jednakost pravedna raspodela na osnovu ekonomskih rezultata; 4. sigurnost – zaštita pojedinca od ekonomskih i finansijskih rizika; 5. stabilnost – puna zaposlenost i stabilne cene; 6. rast – stalno podizanje životnog standarda na bazi rasta proizvodnje i usluga.
Poučno je znati, a kod nas se takve stvari ne nauče, ni u srednjoj školi, niti ikada. A važno je koliko i onih 10 Božijih zapovesti, jer daje ljudima oslonac za odbranu sopstvenog integriteta. Za suprotstavljanje malverzacijama koje se podižu na nivo ideologije samo da bi se lakše manipulisalo i novcem, i opštim vrednostima i ljudima.
Tekst je iz novog, martovskog, izdanja časopisa Biznis & finansije