Bilo je potrebno samo 40 godina pa da Aralsko more presuši. Ribarske luke odjednom su se našle usred pustinje. Ali, u jednom malom području nekadašnjeg mora, voda je počela da se vraća, piše BBC.
Kodžabej je 86-godišnji ribar koji živi u pustinji. Nekada je gotovo svako dete iz njegovog sela lovilo ribu kako bi preživelo, ali, 1970-tih godina, riba je počela da odumire a more da presušuje.
Aralsko more u Centralnoj Aziji (nazvano tako zbog svoje površine od oko 68.000 kvadratnih kilometara), nekada je bilo četvrto po veličini jezero u svetu, posle Kaspijskog mora, jezera Superior i Viktorije. Danas je od njega ostalo jedva 10%.
U Kodžabejovom domu, kazahstanskom selu Žalanaš, sa nekadašnje severne obale Aralskog mora danas puca pogled na mrko tle i pesak nošen vetrom. „Upravo je ovde bila severna obala, a tamo more. Dolazili bismo ovamo da uživamo u ronjenju, baš ovde gde smo sada. Tu je bila peščana plaža puna dece, okupane suncem i jezerom“, priseća se on.
Iako ga pod starost oči izdaju, uspeva da na horizontu uoči tri crne tačke – ostatke brodova koji su nekada plovili ovim jezerom. Više od polovine njegovog života Aralsko more obezbeđivalo je šestinu ukupne količine ribe koja se jela u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Tako je i on odlučio da postane kapetan ribarskog broda.
„Tamo sam, na onom mestu, jednom uhvatio više od 400kg ribe i to iz samo jednog bacanja mreže“, kaže on, pokazujući na lokaciju koja danas služi kao seoska deponija.
Njegov poslednji ulov bio je pre skoro 40 godina, davne 1976, kada je na palubu izneo mrežu punu mrtve ribe. Zajedno s ostalim ribarima iz sela, Kodžabej je bio primoran da otputuje do 2000km udaljenog jezera Balkaš u istočnom Kazahstanu, blizu kineske granice. Tamo bi u užasnim uslovima provodili po pola godine, bez tuševa i toaleta, zaraženi vaškama, a ostatak godine bili su kod kuće, u Žalanašu.
Kako se more povlačilo, tako se menjala i klima. Kiša je prestala da pada. Leta su postala pakleno vrela a zime nesvakidašnje hladne.
Gde me oči vode
I pored svega, uprkos promenama, Kodžabej svakoga dana s vrata svoje kuće instinktivno upire pogled ka mestu gde bi trebalo da bude more. U srcu zna da ga više nikada neće ponovo videti, iako je načuo kako postoji šansa da to doživi njegov 15-godišnji unuk.
U drugom, nekada isto ribarskom selu 24km udaljenom od Žalanaša, voda je samo 5 km od linije nekadašnje obale, sada manje slana od one koja je tu već više od 40 godina. Kada je riba izumrla, Duzbej je, kao i Kodžabej, bio primoran da se zaposli negde drugde.
Otišao je na sever Kazahstana kako bi nastavio da lovi ribu, ali je mrzeo izuzetno duga putovanja pa se vratio nazad na Aral da bi, kao pastir, radio sa životinjama – prvo sa krupnom i sitnom stokom a potom i s kamilama. Duzbej sada ponovo radi s ribom – ne u čamcima, već u hladnjači. Tu pohranjuje ulov koji plaća ribarima, a onda čeka dilere da dođu i otkupe ga.
Otporna na so Kambala, ili Crnomorski iverak, prva je riba koja se vratila u more. Zatim, kaže Duzbai, „preostalo nam je samo da se nadamo. Sada u vodama Aralskog jezera ima i srebrnog smuđa, šarana kao i soma“.
Zašto je ovo more nestalo i kako to da se, možda, ponovo vraća?
Dve su najveće reke u Centralnoj Aziji nekada snabdevale vodom Aralsko more: Sir Darja – sa severa, i Amu Darja – s juga. Ali, prelazeći ovaj region od istoka ka zapadu, bilo je očigledno da je Aral postao primarni izvor navodnjavanja za sovjetsku industriju pamuka.
Uzbekistan, nekadašnja članica SSSR, i dalje je među prvih pet svetskih proizvođača pamuka, a prinosi ove kulture jedan su od njegova tri glavna izvozna artikla, uz zemni gas i zlato. Međutim, vremenom su veliki deo od 97,5 kubnih kilometara vode – koliko je Amu Darja na svom 2.414 dugom putu od Pamira svake godine davala Aralskom moru – progutala uzbekistanska polja pamuka.
U nekom trenutku, tokom poslednjih pet godina, ova čuvena reka, poznata među Starim Grcima kao Oksus, potpuno je prestala da dotiče u jezero. Nije sasvim poznato kada se tačno ovo dogodilo, jer su uzbečke vlasti odlučile da ovaj podatak ne objavljuju.
Tok Sir Darje, koju je Aleksandar Veliki nekada opisao kao “veliku prepreku svojoj vojsci zbog svojih brzih struja”, takođe je opala, ali – zahvaljujući multilateralnom sporazumu o korišćenju njenih voda potpisanom 1980, deo voda ove reke i dalje utiče u Aralsko more, na području današnjeg Kazahstana.
Ono što je nekada bilo jedno more, prvo se podelilo u dva odvojena slana jezera, Veliki Aral – na jugu, čija otprilike polovina leži u Uzbekistanu, i Mali Aral – na severu, u Kazahstanu. Veliki Aral se, zatim, podelio na istočni i zapadni basen. Potom je pre oko pet meseci, oktobra 2014, istočno more nestalo, ostavljajući samo Mali Aral i zapadni sliv.
Britanska književnica Tara Ficdžerald, koja piše knjigu o narodima sa obala Aralskog mora, nedavno je posetila jezersko područje na uzbekistanskoj strani. Sada je tamo, umesto mora – pustinja, poznata u regionu kao „Aralkum“. Hemikalije koje su nekada postojale u slanoj vodi jezera – đubriva i pesticidi – danas lete kroz vazduh, nošene vetrom i ulazeći u pijaću vodu.
Nasuprot tome, u Kazahstanu, na severnom kraju Aralskog mora koje više ne postoji, vraća se Mali Aral, i to iz dva razloga. Jedan je Sir Darja, koja je nastavila da obezbeđuje svežu vodu, drugi je brana. Kako je vremenom Aralsko more nestajalo, postajalo je nalik Snešku Beliću: s krupnim telom i malom glavom. Glava je današnji Mali Aral, a brana Kokaral, izgrađena 2005. godine nalazi se na uskom “vratu”. Ovaj vodeni prolaz, 13km dugačak i visok kao dvospratnica, i obezbeđuje da površina vode naraste tri metra od najniže tačke. Kokaral sprečava da voda nekontrolisano oteče u pustinju; upravo ova brana uliva nadu Kodžabeju.
Mali Aral činio je samo pet odsto ukupne veličine nekadašnjeg Aralskog mora, ali voda je sada samo 17km daleko, a deci se govori kako će, jednog dana, ona ponovo zapljuskivati sada puste i prašnjave lučke dokove. „Želim da u budućnosti postanem inženjer,“ kaže Ajdar, 15-godišnji školarac. „Nadam se da će se Aralsko more vratiti. A kada se to dogodi, želeo bih, u cilju privlačenja turista, da izgradim puno hotela i odmarališta – u to bih uložio sve svoje napore“.
Cilj kazačke vlade je da nadgradnjom brane stvori uslove da se Mali Aral uveća do nekadašnjeg nivoa: sve dok ne zapljusne svoje nekadašnje obale, proširenjem brane. U slučaju da se to desi, voda bi se vratilia u Aral za 17 godina.
Druga obala
Kodžabej nije jedini koji svakodnevno upire pogled „na otvoreno more“ preko pustinje.
Tara Ficdžerald sastala se s još jednim bivšim kapetanom, starcem koji je nekada radio sasvim istu stvar – ali 400km južnije, u nekadašnjoj uzbečkoj luci Mojnak, na istoimenom jezeru. „Upitala sam ga zašto je tako dugo gledao ka pustinji“, kaže ona. „A on je odvratio da, ‘Ako budem posmatrao dovoljno usredsređeno, more će se možda vratiti.'“ Ipak, samo će čudo vratiti more u Mojnak – a Kokaralska brana je jedan od razloga.
„Brana doprinosi očuvanju Malog Aralskog mora“, kaže Ficdžeraldova. „Ali je, takođe, bila smrtna presuda za Veliki Aral, koji je na uzbečkoj strani. Uzbeci su tamo veoma ljuti zbog toga. Brana je zatvorila jedini izvor vode koja je dolazio do njihovog mora.“
Oni, međutim, zanemaruju činjenicu da je Amu Darja već odavno preusmeravana bezbrojnim irigacionim kanalima, kojima se navodnjavaju privatna gazdinstva u Uzbekistanu – polja pamuka i pirinča.
Ovo se radi iz naizgled dobrih razloga. Milioni života zavise od ovih biljnih kultura. „Želimo li da sačuvamo celo Aralsko jezero, moramo zaustaviti kompletno navodnjavanje ovog regiona“, kaže Medad Ospanov, šef fondacije Save Aral Sea. „A to bi bilo nemoguće“. Neki sada takođe optužuju uzbečke vlasti za manjak dobre volje u cilju očuvanja mora, a sve zbog ogromnih zaliha nafte i gasa pronađenih pod morskim dnom, koje je daleko lakše izvlačiti u suvim uslovima. Ruske i korejske energetske kompanije već su započele posao.
Umesto nastojanja da povrati nekadašnje more, uzbečka vlada fokusira se na dva plana poboljšanja životnih uslova žitelja Aralske pustinje. Jedan je da se na morskom dnu zasadi posebna vrsta drveta koja već dobro uspeva i u bezvodnim oblastima zapadne Kine i Mongolije, kako bi se smanjilo širenje toksičnih soli koje uzrokuju bubrežna i koronarna oboljenja. Drugi plan je stvaranje jezera za uzgoj riba, uz pomoć novca Svetske banke.
broj 115, mart 2015.
(Preveo i priredio: Milan Lukić)