Svetska, grčka pa ukrajinska – Srbija je imala tri „prilike“ da krizu iskoristi kao razvojnu šansu. Domaća privreda, međutim, u međuvremenu je obolela od holandske bolesti, ali makar nije zaigrala grčki sirtaki. Brzi i održivi razvoj je, ipak, i dalje samo u najavi umesto u realizaciji.
Te 2008. godine razvejane su nade da će kriza hipotekarnih kredita protutnjati samo američkim tržištem, počela je era „antikriznih programa“ a Srbija je optimistično čekala da vidi kako će njen bankarski sistem, „relativno jači od evropskih“ (citat: Mlađan Dinkić), uspešno pregrmeti najveći poremećaj u svetu finansija još od velike depresije. Ređale su se tada izjave o krizi kao prilici za privlačenje investitora i šansi za razvoj dok krajem 2008. godine u Beograd nije došao nobelovac Džozef Štiglic, i sa javnošću podelio ocenu da će jugoistočna Evropa proći gore od EU okruženja i SAD u onome što je konsenzusom nazvano velika svetska ekonomska kriza ili, na srpskom SEKA. Ispostavilo se da je ipak Štiglic bio u pravu kada je upozoravao da Srbija i ostale zemlje sa „evropske periferije“, čvrsto finansijski i trgovinski povezane sa EU, ne mogu dobro da prođu u oluji koja se približavala.
Posle sedam godina i 270.000 radnih mesta manje – domaća privreda i dalje ne pokazuje znake snažnog oporavka (prema podacima World Economic Forum, dostigli smo 70 odsto BDP-a iz 1989. godine). Redovni član Akademije ekonomskih nauka Mlađen Kovačević razlog vidi u pogrešnom modelu privrednih reformi koji se primenjivao od 2001. godine, a koji je počivao na privatizaciji i trgovinskoj liberalizaciji. Prema njegovim rečima, carine su uporno spuštane, dok je u isto vreme čuvana vrednost dinara, što je bila dobra podloga na kojoj su kasnije bujali negativni efekti svetske krize: „Naša zemlja je tada već bolovala od ‘holandske bolesti’, situacije u kojoj prejaka domaća valuta uništava proizvodnju i izvoz a favorizuje uvoz. Kriza je tome pridodala dvocifrene međugodišnje padove u industrijskoj proizvodnji, prerađivačkoj industriji i građevini, što je posebno bilo izraženo tokom 2009. godine. Danas je jasno da je izvoz ključ za razvoj, a konkurentnost najvažnija osobina moderne privrede, ali je u međuvremenu Srbija ostala bez industrije i postala zemlja koja, uz izuzetak Fijata, umesto traktora izvozi kukuruz i pšenicu, a umesto nameštaja ili aparata – polusirovinu crne metalurgije. Pri tome, najveće domaće izvozničke kompanije su u isto vreme i veliki uvoznici repromaterijala i opreme“. Narodna banka je u 2014. prodala 1,7 milijardi evra intervenišući na deviznom tržištu „radi sprečavanja prevelikih dnevnih oscilacija kursa iako je jasno da je zapravo na delu odbrana vrednosti dinara“, tvrdi naš sagovornik.
Kovačević veruje da u domaćoj javnosti postoji i pogrešno shvatanje termina recesija i kriza, a on sam prihvata definiciju američkog nobelovca Pola Samuelsona, koja kaže da je recesija relativno kratkotrajan poremećaj na tržištu koji se prevazilazi bez gubljenja radnih mesta i investicija, dok je kriza ozbiljniji, dugotrajniji problem koji se upravo ogleda u smanjenju ulaganja i otpuštanju radnika. „Srbija je, nažalost, u još goroj situaciji od recesije, ona je u depresiji još od devedesetih godina. Izlaz je u reformama privrednog, ali i celokupnog društvenog sistema, kome su pored investicija i industrijalizacije potrebne i funkcionalne institucije pravne države“, zaključuje naš sagovornik i skreće pažnju na to da i daleko razvijenije zemlje od Srbije još nisu rešile pitanje visoke zaduženosti u odnosu na BDP, koje je tokom svetske krize dobilo svoj poseban pojavni oblik nazvan „grčka kriza“.
Grčki scenario
Početkom 2010. godine, kada je Srbija po prvi put „formalno i statistički“ izašla iz recesije (to ćemo uraditi još jednom, u 2013, da bi naredne godine opet ušli u recesiju „zbog poplava“), u Grčkoj je usvojen „Prvi paket štednje“, plan koji je podrazumevao zamrzavanje plata u javnom sektoru, smanjenje bonusa na zarade i vrednosti prekovremenog rada. U tom trenutku, na domaćoj sceni više nije bilo ni trunke sumnje da zaduživanje države više nije što je bilo – jeftino i svima na raspolaganju, a počelo je i ozbiljno praćenje udela javnog duga u BDP. Štaviše, usvojen je i Zakon o budžetskom sistemu koji je propisao da udeo javnog duga ne sme da pređe 45 odsto BDP-a, ali od njega nije bilo velike vajde pošto je tokom kriznih godina jedino javni dug beležio intenzivan rast. U martu ove godine je udeo javnog duga u BDP dostigao 75 odsto, sa tendencijom daljeg rasta, a stručnjaci okupljeni oko časopisa „Makroekonomske analize i trendovi“ predviđaju da će se taj trend preokrenuti tek u 2018. godini.
Ekonomista Saša Đogović smatra da je Srbiji i Grčkoj u krizi zajednička upravo sklonost javnog mnjenja ka zabašurivanju realnosti i insistiranju na očuvanju stečenih prava umesto stezanja kaiša. Kao neko ko je u javnosti veoma glasan upozoravajući na to da ćemo „zaigrati grčki sirtaki“ ukoliko se nastavi zaduživanje kombinovano sa odlaganjem reformi u javnom sektoru, Đogović naglašava da je naša zemlja ipak „zakočila“ pred sam pad u ponor, de facto bankrota i gubljenja suvereniteta u sopstvenim finansijama, što se Grčkoj, kaže, u suštini dogodilo. „Aranžman sa MMF-om sprečio je najgoru varijantu grčkog scenarija, a sada je na nama da ugovoreno sprovedemo bez nepotrebnog otezanja. Vlada je uspela da napravi pozitivne pomake, da smanji deficit i skine Železaru sa budžeta ali pred njom su zahtevniji koraci – rešavanje pitanja petrohemijskog kompleksa, racionalizacija u javnom sektoru i uvođenje platnih razreda, reforma javnih preduzeća, okončanje privatizacije… Krupni izazovi su pred nama“. Đogović smatra da je glavna razlika između „srpskog“ i modela izlaska iz krize koji su MMF, Svetska banka i EU napravili za Grčku u tome što je naš socijalno održiviji, a time i realno sprovodiv, za razliku od grčkog, koji je prava ekonomska i društvena šok terapija.
Jabuke u šlafroku
Krilatica o krizi kao šansi opstala je, srećom, samo kao gorak vic-o čemu najbolje svedoči uzdržanost u domaćoj javnosti kada je krajem 2013. izbila ukrajinska kriza. Međusobne sankcije Rusije i EU dovele su Srbiju u poziciju da pokuša da iskoristi svoj položaj zemlje „na putu evrointergracija“ koja gaji dobre političke i ekonomske veze sa Rusijom. Izjave o tome da su sankcije Rusiji šansa da Srbija poveća izvoz na to tržište ubrzo su ublažene posle poziva Brisela „trećim zemljama da se uzdrže od mera koje bi nanele štetu Uniji“. Izvoz je, ipak, povećan – a posebno kada je reč o mesu, mlečnim proizvodima i jabukama. Svaki od tih proizvoda takođe je imao i svoju izvozničku aferu, koja se uglavnom svodila na sumnje da se evropska roba preoblači u srpsko ruho. Najsvežiji primer su jabuke, gde je ruska služba za veterinarski i fitosanitarni nadzor otkrila da je od 33 sertifikata koji su pratili „srpske“ jabuke samo jedan bio autentičan dok su ostali falsifikovani.
Vrednost izvezene hrane u 2014. godine bila je 307,6 miliona dolara, što je međugodišnji rast od 66 odsto, ali je pad vrednosti rublje ubrzo poremetio povoljnu statistiku, tako da je krajem prošle godine srpski izvoz u Rusiju paradoksalno zabeležio pad vrednosti u odnosu na 2013. Ispostavilo se, međutim, da je pad vrednosti rublje zanemarljiv problem u odnosu na šok koji je zemljama na trasi Južnog toga priredio direktor Gasproma Aleksej Miler, kada je 1. decembra prošle godine taj gasovod proglasio mrtvim projektom. E, to je kriza u najavi za Srbiju, i to energetska, jer tek treba smisliti kako može da se razvija privreda koja je duboko zavisna od isporuka ruskog gasa preko Ukrajine.
Milica Rilak
broj 117, maj 2015.